Groteskno krivotvorenje istorije

Fadilj Ljepaja i ja na portalu KoSSev nastavljamo da razgovaramo o Kosovu.

Priznajem da ne razumem opsednutost intelektualaca iz Prištine nastojanjem da dokažu kako su Albanci oduvek većina na Kosovu. Zašto im je to važno? U „postmodernom“ dobu prošlost ionako nema vrednost. Računa se samo ono što je sada. Danas su Albanci, na Kosovu i Metohiji, većina, a Srbi neznatna manjina (manje od 10 posto). Šta će im, onda, pomenuto nastojanje?
Rekao bih da to možda čine zbog nečiste savesti. Neko je u poslednjih sto godina došao i proterao starosedeoce. Neko je prisvojio ono što mu ne pripada. Iako najveća svetska sila u sadašnjosti stoji iza tog činjenja, sramota je, pogotovu u modernoj Evropi, na silu prisvajati tuđe. Otuda, verovatno, i potreba da se dokazuje da je to „tuđe“ oduvek bio „njihovo“. 

No, kako da Vam to saopštim, uvaženi kolega, a da Vam ne nanesem duševnu bol? Izvinite, ali uz svu političku i drugu korektnost – istorijski, Albanci su na Kosovu većina, ipak, tek odnedavno. Najpre, kada Vi kažete, kome predati na staranje „vizantijsku, srednjovekovnu, osmanlijsku zaostavštinu? Grčkoj, Srbiji, Turskoj…“ – to se može shvatiti samo kao retorsko pitanje. Ipak, to pitanje nosi pogubne posledice prvenstveno po onoga ko ga postavlja! Jer, odgovor je da! 

Danas se međunarodno-pravno itekako može regulisati status eksteritorijalnosti (Sveta Gora u okviru Grčke, Vatikan ili San Marino u okviru Italije). Sa istorijskog aspekta, kojim se kolega Ljepaja neprestano poigrava, zaostavština na Kosovu i Metohiji više pripada „Grčkoj, Srbiji, Turskoj“, ili kulturama tih država, nego „Kosovu“ – pošto one, za razliku od „Kosova“, nisu paradržave. Srbija i Grčka ne samo da nisu „juče“ osnovane, već su ozbiljne savremene naslednice višeslojnih kultura. Ta se ozbiljnost vidi, između ostalog, i po tome što su islamski spomenici u Srbiji i Grčkoj zaštićeni ne samo formalno – njih više niko od komšija, prolaznika, dece i sl. neće i ne može nekažnjeno da dira.

S druge pak strane, a to je, dragi kolega Ljepaja, upravo belodana razlika između Evrope i Azije, Erdoganov režim nedavno je crkvu Bogorodičinog Uspenja u Nikeji (Iznik) pretvorio u džamiju. Reč je o mestu održavanja Sedmog vaseljenskog sabora, tačnije, o mestu pobede pristalica ikona nad ikonoborcima, o mestu koje je samo čudom pretrajalo do danas, o mestu koje ima poseban značaj za sve pravoslavne hrišćane širom ekumene. E, to je, uvaženi kolega, razlika između evropske civilizacije, snošljivosti i pluraluizma kulture, i azijske tradicije uništenja drugačijeg i nametanja svog, kao jedinog dopuštenog. U Srbiji Barjakli džamiju niko ne pretvara u crkvu. U Turskoj od Bogorodičinog uspenja prave džamiju! 

Uzgred, uvaženi kolega, hteo bih da Vas pitam koju konkretnu istorijsku prošlost baštini Vaša „država“? Da li ilirsku? No „Iliri“ su samo ime za desetine plemenskih zajednica, od Epira do Karavanki, pa onda duboko u prostor Balkana. A ti „Iliri“ o sebi nisu ostavili podatke na jedinstvenom, ili bilo kom drugom pismu – jer ga nisu ni imali. Za Rimljane su Iliri sinonim za balkanske „varvare“. Tvrditi da su Albanci baštinici svih Ilira je zbilja komično, pa ozbiljni naučnici o tome neće da raspravljaju. 
Iliri, kao što nesumnjivo pokazuje savremena nauka, „u istorijskoj realnosti nemaju ništa od kulturnog stratuma koji nije provincijska aproprijacija grčko-rimskih kultova, kao i elemenata antičke `državnosti`, što postoji na celom prostoru Evrope“. I dok su Kelti ili Germani za sobom ostavili pismo i tragove obilja domorodnih božanstava, od Ilira nema ničeg autohtonog. Svesti Albance na Ilire isto je što i svesti današnje bruklinške crnce na Indijance (tj. na domoroce u SAD-u). Samo bi kvazinaučnik mogao da poveruje u tako nešto: Albanci=Iliri (ili Tračani). 

Što se pak tiče Dušanove titule koju kolega Ljepaja, na šta sam već ukazao, vadi ne samo iz konteksta Bogdanovićeve knjige, već i iz celokupnog istorijskog sklopa, trebalo bi reći da je ta titula, kao argument za postojanje „države Kosovo“, besmislica koja ozbiljno vređa inteligenciju. Kolega Ljepaja bi, najpre, morao nešto znati o načinu obrazovanja vladarske intitulacije u srednjem veku, posebno o njenom ideološkom utemeljenju, a u Dušanovom slučaju i o vrlo pažljivom konstruisanju titule – kako se poredak suprematije Vizantije ne bi poremetio. U tom smislu on bi morao znati i da su mesta uz koje se Arbanasi spominju odavno poznata i proučena: Valona, Kanina, Berat, Kroja… To je sve Albanija, nije Kosovo! 

Prisustvo Arbanasa na Kosovu jednostavno se meri promilima, kako u doba Dušanove, tako i u doba bilo čije druge srednjovekovne vladavine. Spominjanje stradanja verskih objekata od strane Srba u srednjem veku u ime neke asimilacije, a posebno stradanja i uništenja katoličkih zdanja, na čemu moj uvaženi kolega insistira, takođe je, ukolko se držimo činjenica, u domenu besmislica. 

Dušanova prababa po ocu, Jelena, dolazi od ugarskih Anžujevaca, i ktitor je desetina katoličkih manastira u srpskom Primorju (tada se ta oblast zvala Pomorje, a prostirala se od Skadra, do iznad Bara). Car Dušan je, tek da podsetim, bio ko-ktitor Dečana koje izrikom, na južnom portalu, podiže – znate li to uvaženi kolega Ljepaja? – niko drugi do franjevački monah! Međunarodno poznati centar (sve do Antverpena) trgovine srebrom upravo je grad Novo Brdo kod Prištine, u čijem je kompleksu otkrivena katolička katedrala i bar još pet do sedam velikih katoličkih crkava u okolini (a sve u skladu sa srednjovekovnim poimanjem urbaniteta). 

Prema grobovima koji su nađeni oko njih, te katoličke crkve žive, jer se za grad Novo Brdo zna širom Evrope, pri čemu se sve nastavlja i tokom 15. veka, u oblasti Rudnika. Oba grada, naime, dobijaju statute – po istoj pravnoj liniji po kojoj Srbija dobija carev Zakonik. Da su Albanci bili srednjovekovno dominantno stanovništvo u današnjoj Albaniji, Kosovu, Makedoniji itd, kao što uvaženi kolega Ljepaja misli, njegova nacija imala bi bar jedan sličan juristički spomenik. Ali, gde su ti spomenici? Konačno, da li natpis sa manastira Svetog Srđa i Vakha, na albanskoj strani Bojane, ispisan na latinskom, a u kojem se spominje obnova Benediktinske opatije od strane Jelene i Milutina, početkom 14. veka (taj natpis se, inače, danas nalazi u dvorištu muzeja u Skadru), jeste pokazatelj „rušilačke prirode srednjovekovnih Srba“!?

Pitanje – čiji su, dakle, manastiri po Kosovu – ne zavisi, uvaženi kolega Ljepaja, od statusa vaše samoproglašene „države“. Srbija ne misli da Bajrakli džamija, turbe na Kalemegdanu, ili pak islamski spomenici u Srbiji treba da budu srpski nacionalni spomenici. Ali „Kosovo“, očigledno, misli da bi srpski nacionalni spomenici na Kosovu trebalo da budu „Kosovski“! „Kosovo“ zaista hoće da otme srpske crkve, pa da od njih napravi nekakvu Kosovsku pravoslavnu crkvu. Ako albanski intelektualci u Prištini ne razumeju razmere tog nasilja, onda je zaista pitanje da li su intelektualci? I da li imaju ma kakva preklapanja sa evropskim sistemom vrednost?

Sa takvim vašim stavovima još mi je jasniji strah stanovnika države Albanije, osobito njenog proskribovanog severnog dela, zbog toga šta će se s njima desiti kada im se „Kosovari“, nakon „ujedinjenja“, prevale preko planina. Jer, oni će učiniti da, u jednom složenom, krhkom i multikonfesionalnom društvu pretegne islam – upravo onaj pomoću kojeg je Enver Hodža vladao (procenat srušenih crkava i džamija u Albaniji nikako nije isti).

Sve u svemu, poštovani kolega Ljepaja, sa žalošću moram da konstatujem da je to što pišete u vezi s prošlošću veoma ideologizovano, isto kao i ono što pišete u vezi sa sadašnjošću. Činjenice su, ipak, neporecive – one koje govore o tome da ne postoji albanska većina na srednjovekovnom Kosovu i Metohiji, kao i da je – što se tiče današnjice – zvanična Priština izigrala briselske sporazume, prevarila Srbe, kao i svoje sopstvene zapadne saveznike.

Ništa se ne može postići na silu. Sila je, na Kosovu i Metohiji, trenutno u rukama Vašingtona, tog glavnog pokrovitelja Prištine. Mislite li da takvo stanje može trajati unedogled? I mislite li da narod koji živi na Kosovu treba, od sada pa nadalje, da se rukovodi samo tim strašnim i uvredljivim argumentom sile?

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.