Napomena redakcije KoSSeva:
„Trepča jug“ poslednjih nedelja u Severnoj Mitrovici i Zvečanu preuzima ili zahteva oslobađanje niza poslovnih prostora i drugih objekata za koje tvrdi da predstavljaju imovinu Trepča A.D. Danas je preuzela i prostorije udruženja penzionera u Severnoj Mitrovici, dok je prethodno postupala i prema lokalima na Trgu braće Milića, neposredno uz glavni most na Ibru.
Među njima su kafić „Bonsai“ i susedni poslovni prostor. „Trepča jug“ je krajem avgusta korisnicima ostavila rok da prostore oslobode ili dostave dokumentaciju, pozivajući se na svoje podatke i potvrdu o vlasništvu.
Dragan Manojlović, sticalac jednog dela nekada jedinstvenog poslovnog prostora, dostavio je KoSSevu dokumentaciju koja prati pravni promet tog lokala kroz nekoliko decenija.
Ugovor iz 1971. pokazuje da je tadašnja „Trepča“, kao prodavac, zaključila ugovor sa Industrijom „7. juli“ iz Kuršumlije za poslovni prostor od približno 69,8 kvadratnih metara. Ugovor određuje kupoprodajnu cenu, a posebno predviđa da kupac njenom isplatom stiče pravo da nepokretnost uknjiži na svoje ime. Trepča je za isti prostor izdala i račun „7. julu“.
Godine 2003. „7. juli“ isti pravni osnov iz 1971. navodi u ugovoru kojim poslovni prostor prodaje Dragani Orlović. Prodavac u tom ugovoru potvrđuje prijem pune kupoprodajne cene, jemči da je prostor njegovo vlasništvo i daje kupcu saglasnost za uknjižbu. Ugovor je potom overen pred Opštinskim sudom u Kosovskoj Mitrovici.
Dokumentacija pokazuje i da je prostor kasnije fizički podeljen: nakon prodaje jednog dela od 24,37 kvadratnih metara 2007. godine, Dragani Orlović ostao je drugi deo od 45,52 kvadratna metra. Upravo taj deo ona je 2010. ugovorom o razmeni prenela Draganu Manojloviću. Ugovor je overen pred Osnovnim sudom u Kosovskoj Mitrovici.
Istovremeno, sam ugovor iz 2010. sadrži važnu ogradu: Dragana Orlović se obavezala da Manojlovića obešteti ukoliko mu kosovske privatizacione vlasti ili neko drugo pravno ili fizičko lice ospore pravo svojine i oduzmu poslovni prostor.
Ta odredba pokazuje da su ugovorne strane još 2010. računale sa mogućnošću osporavanja prava pred kosovskim institucijama. Ona, međutim, ne daje odgovor na pitanje koje Manojlović danas postavlja: kako „Trepča jug“ tretira ugovor kojim je sama Trepča taj prostor prodala 1971. i na kom pravnom osnovu danas zahteva njegov posed?
U nastavku prenosimo obraćanje Dragana Manojlovića.
Dokumenta postoje. Želim samo odgovor: na osnovu čega je ovaj lokal ponovo Trepčin?
Piše: Dragan Manojlović
Ne obraćam se javnosti da bih od medija zatražio da presude ko je vlasnik jednog lokala. Za to postoje institucije i sudovi. Obraćam se zato što smatram da javnost treba da vidi dokumenta i da se postavi jedno jednostavno pitanje na koje moja porodica do danas nije dobila odgovor.
Kako Trepča 2026. može da uđe u posed prostora koji je upravo Trepča prodala još 1971. godine?
Dokument koji posedujemo nije potvrda napisana juče, niti izjava nekog od članova moje porodice. To je ugovor u kojem je sama tadašnja Trepča prodavac.
Ugovorom iz 1971. RMHK olova i cinka „Trepča“ iz Kosovske Mitrovice prodaje Industriji „7. juli“ iz Kuršumlije poslovni prostor u Mitrovici, površine približno 69,8 kvadratnih metara.
U tom ugovoru utvrđena je cena od 286.282,50 tadašnjih dinara i način njenog plaćanja. Još važnije, u članu 7 jasno stoji da kupac isplatom kupoprodajne cene stiče pravo da predmetnu nepokretnost uknjiži na svoje ime.
Postoji i račun koji je Trepča izdala „7. julu“ za taj lokal i za isti iznos.
Zato danas ne mogu da prihvatim da se taj dokument jednostavno ignoriše.
Trideset dve godine kasnije „7. juli“ prodaje isti prostor
Pravni promet tog prostora nije stao 1971.
Godine 2003. DP „Modna konfekcija 7. juli“ iz Kuršumlije zaključuje ugovor o kupoprodaji sa Draganom Orlović.
U tom ugovoru sam „7. juli“ navodi da je vlasnik poslovnog prostora u Kosovskoj Mitrovici od 69,79 kvadratnih metara i kao osnov svog vlasništva direktno navodi upravo ugovor zaključen sa RMHK olova i cinka „Trepča“ iz 1971.
Dakle, veza između tog prostora i prvobitne Trepčine prodaje nije nešto što ja danas konstruišem.
Ona je zapisana u ugovorima.
„7. juli“ 2003. potvrđuje i da je Dragana Orlović u celosti isplatila cenu od 2.122.350 dinara i da prema njoj više nema potraživanja. Garantuje joj da je nepokretnost njegovo vlasništvo, da nije opterećena pravima trećih lica i daje joj saglasnost da se uknjiži kao vlasnik.
Ugovor je overen pred tadašnjim Opštinskim sudom u Kosovskoj Mitrovici.
Poreska uprava je kasnije ovaj isti pravni posao evidentirala prilikom utvrđivanja poreza na prenos apsolutnih prava. Dakle, ne govorimo o privatnom papiru koji nikada nije prošao ni kroz jednu instituciju.
Kako je prostor podeljen i kako je deo dospeo do mene
Važan je i sledeći deo priče, jer prvobitni lokal danas više nije jedna celina.
Dokumentacija pokazuje da je Dragana Orlović 2007. prodala deo poslovnog prostora površine 24,37 kvadratnih metara drugim kupcima.
Nakon te prodaje njoj je ostao fizički odvojeni deo poslovnog prostora od 45,52 kvadratna metra.
Taj deo je 2010. ugovorom o razmeni prenela meni.
Za njega je u ugovoru navedena vrednost od 55.000 evra. Zauzvrat, dao sam stan vrednosti 30.000 evra i doplatio 25.000 evra razlike.
Ugovor kaže da ugovorne strane jedna drugoj dozvoljavaju da odmah uđu u posed razmenjenih nepokretnosti, a potom je i overen pred Osnovnim sudom u Kosovskoj Mitrovici.
To je dokumentacija na osnovu koje moja porodica tvrdi da ima pravo na ovaj prostor.
Ne krijem ni odredbu koja govori o mogućem sporu
Hoću da budem potpuno otvoren i u vezi sa delom dokumentacije koji neko može da tumači kao nepovoljan za mene.
U ugovoru iz 2010. postoji posebna odredba prema kojoj se Dragana Orlović obavezala da me obešteti ukoliko mu kosovske privatizacione vlasti ili neko drugo pravno ili fizičko lice ospore pravo svojine nad poslovnim prostorom i oduzmu ga.
Ta rečenica postoji i nema razloga da je krijemo.
Za mene ona pokazuje da je u to vreme postojala svest da, zbog posleratnog institucionalnog i imovinskog sistema na Kosovu, može doći do osporavanja imovine stečene kroz prethodni pravni sistem.
Ali ta klauzula sama po sebi ne kaže da je Trepča vlasnik. Ne poništava ugovor iz 1971. Ne briše kupoprodaju „7. jula“, niti kasnije ugovore.
Ona predviđa šta se događa ako neko uspešno ospori moje pravo.
A upravo tu dolazimo do onoga što danas tražim.
Pokažite mi akt
Ne bežim od pravnog postupka.
Ako neka kosovska institucija smatra da ugovor iz 1971. nema pravno dejstvo, neka kaže zašto.
Ako smatra da „7. juli“ nije mogao da proda prostor Dragani Orlović, neka pokaže pravni osnov.
Ako smatra da ugovor kojim sam ja 2010. stekao ovaj deo prostora nema pravno dejstvo, neka donese odluku koju možemo da osporavamo pred sudom.
Moj advokat je Trepči dostavio dokumentaciju koja počinje upravo njihovim ugovorom iz 1971. godine.
Nismo dobili odgovor koji objašnjava šta se sa tim ugovorom pravno dogodilo.
Postoji zahtev „Trepče jug“ za oslobađanje prostora u kojem se ona poziva na potvrdu o vlasništvu i svoju evidenciju. Ali ja nisam dobio pojedinačno obrazloženo rešenje ili drugi izvršni akt iz kojeg mogu da razumem na osnovu čega se zanemaruje čitav niz ugovora koji počinje Trepčinom prodajom.
To je suština mog pitanja.
Dva dela istog nekadašnjeg lokala
Prema dokumentaciji koju posedujem i fizičkom stanju prostora, nekadašnji jedinstveni lokal iz ugovora danas je podeljen.
Jedan deo je prostor u kojem se nalazi kafić „Bonsai“, dok je drugi deo onaj koji se vodi na mene.
„Trepča jug“ je krajem avgusta zatražila oslobađanje oba prostora.
Koliko znam, prema „Bonsaiju“ još nije preduzeta ista mera kao prema našem delu iako imamo iste papire. Imamn pravo da pitam kako se prema prostorima koji potiču iz istog prvobitnog lokala i istog pravnog lanca postupa i na osnovu kojih konkretnih akata.
Ovo više nije samo pitanje jednog kafića ili lokala
Poslednjih nedelja gledamo preuzimanje prostorija i objekata u Severnoj Mitrovici i Zvečanu.
Ne tvrdim da Trepča nema pravo da traži svoju imovinu. Ako nešto jeste njeno, postoji postupak kojim se to utvrđuje i pravni način na koji se imovina vraća u posed.
Ali upravo zato ne mogu da prihvatim logiku po kojoj je dovoljno reći: „ovo je Trepčino“.
U mom slučaju prvi dokument u lancu nije dokument kojim je neko Trepči oduzeo lokal. Prvi dokument je ugovor kojim ga je Trepča prodala.
Zato ne tražim privilegiju. Ne tražim da bilo ko unapred presudi u moju korist.
Tražim samo odgovor na ono što bi, po mom mišljenju, moralo da prethodi svakom preuzimanju imovine:
Šta se pravno dogodilo sa ugovorom iz 1971. godine i na osnovu kog pravosnažnog ili izvršnog akta Trepča danas ponovo polaže pravo na posed prostora koji je tim ugovorom prodala?
Dok taj odgovor ne dobijem, smatram da imam pravo da ovu dokumentaciju pokažem javnosti i da svoje pravo štitim pred institucijama i sudom.
Dragan Manojlović
Naglašavamo da autori tekstova preuzimaju isključivu odgovornost za istinitost svojih navoda, te da pisma naših čitalaca ne odražavaju nužno stav KoSSeva, niti je KoSSev autor informacija u ovoj rubrici. Da bi se informacija koju želite da podelite sa javnošću objavila na KoSSevu, u okviru rubrike „Građani pišu“, potrebno je da se potpišete punim imenom i prezimenom, uz osnovnu informaciju o sebi, a da redakciji potvrdite svoj identitet i potpišete izjavu ili potvrdite da se tekst objavljuje na osnovu vaše saglasnosti. Istovremeno skrećemo pažnju da informacije koje budete izneli moraju da budu potkrepljene argumentima, da jezik kojim budete pisali ne sme da sadrži govor mržnje, diskriminacije, omalovažavanje po bilo kojoj osnovi. Kao redakcija zadržavamo pravo da tekstove lektorišemo, da umesto punih imena, ukoliko se spominju u tekstu, možemo da objavimo inicijale istih, da tekst ne objavimo ukoliko utvrdimo da je neautentičan, propagandistički, zlonameran ili nije od javnog značaja.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
