Ne istražujete mesto zločina, već ste na poprištu bitke

Oliver Ivanović je izgoreo za svoju ideju jer nije hteo da prihvati stvarnost u kojoj ljudi govore i rade ono u šta ne veruju, i za to je platio visoku cenu. A to da umesto njega živi jedna knjiga je, rekao bih, prejaka ocena. Ali kroz tu knjigu živi sećanje na njega i jedna obaveza koju srpsko društvo ima za njega, posebno ljudi na Kosovu, kazao je u intervjuu za KoSSev novinar Milan Radonjić.

Autor je knjige OLIVER Kao brat za brata. Slučajno ili ne, tek njoj je život surovo udahnula jedna smrt. Začeta je onda kada je malo pre ubistva, autoru buduće knjige o sebi, Oliver Ivanović u budućem posthumnom intervjuu kazao dve stvari – da ne objavljuje nešto jer mu direktno daje da ga…, ali da to ima tu, trebaće.

Na četvorogodišnjicu ubistva, Radonjić najavljuje uskoro dopunjeno izdanje, ovog puta u izdanju Pressing-a i povezuje medijsko ubistvo ličnosti koje je prethodilo fizičkoj likvidaciji sa novim filmom u Beogradu – protiv novinara i pojedinih političara.

Pre nešto više od četiri godine sedeli ste sa Oliverom Ivanovićem ovde u Mitrovici i razgovarali, a on Vam je kazao da ne objavljujete deo intervjua i da ga brine baš to što predsednik Srbije pojedina imena predstavlja kao borce za srpske interese, ali da sačuvate to ime jer će trebati. Izjava je svetlost dana ugledala tek kada je on ubijen. Šta se promenilo od tada?

Promenilo se to da ta imena više nisu tabuizirana, ali nije bilo prave reakcije institucija. Sa druge strane, bilo je samo izjava političara. Pritom slučaj je tako hteo da pokojni Ivanović tom posthumnom izjavom uhvati predsednika Srbije u neistini. Institucije su pod kontrolom političke vlasti i na Kosovu i u Beogradu. Zbog toga mislim da je istraga ubistva Olivera Ivanovića talac političkog dijaloga Beograda i Prištine.

Saslušati bivše komandante KFOR-a, otvoriti istragu za medijsko ubistvo

Bilo bi ohrabrujuće da je na primer kosovsko tužilaštvo kao svedoke saslušalo bivše komandante KFOR, brigadne generale Đovanija Funga i Salvatora Kuočija, budući da su oni, ili njihovi saradnici takođe razgovarali sa Ivanovićem u mesecima i danima pre ubistva. To bi bila indikacija da se istinski traga za motivima zločina, jer je to početak svake prave istrage.

Sa druge strane, u Beogradu bilo bi ohrabrujuće da se istraga pozabavila kampanjom medijskog ubistva ličnosti, podjednako zbog profesionalne novinarske odgovornosti, ali i zbog preplitanja i sadejstva aktera dva zločina – onog novinarskog i onog koji se tiče klasičnog kriminala i organizacije samog atentata. Po tome je ovaj zločin specifičan i rekao bih jedinstven.

Od kada je Vaša knjiga o Oliveru Ivanoviću ugledala svetlost dana prošle godine negde u ovo vreme, šta se promenilo?

Novo je da na četvrtu godišnjicu ubistva čoveka za kojim je prethodno raspisana monstruozna medijska poternica na televiziji za nacionalnom frekvencijom sada imamo ponovo istu praksu koja je ovog puta usmerena ne samo na novinare, koji su svakako (kao neprijatelji) u prvom planu, već i na advokate, policijske inspektore, političke lidere. Svi oni osuđeni su tako na još nedefinisanu kaznu, za krivično delo drugačijeg mišljenja. To je naime kredibilna pretnja jer je njen učinilac već u prošlosti počinio slično delo. Koje je ostalo nekažnjeno.

Dakle, mi ne samo da nismo ništa naučili, u društvenom, institucionalnom smislu, već smo skloni da dodatno antagonizujemo. Ja zaista ne znam šta bi moglo da predstavlja donju granicu dostojanstva novinarske profesije.

Naime, reč je o tome da te granice niko ne postavlja u onom smislu u kome su one definisane, odnosno nije spreman da ih brani po svaku cenu. Efikasna odbrana se nikada ne definiše kao defanzivna i reaktivna. A kod nas je i ta refleksna odbrana – sklerotična. Dakle, ne zaštita svakog hrabrog pojedinca dugim pogrebnim povorkama, već spremnosti da se brani i njihov život ne samo uspomena na njihov život.

Ako se gaji samo uspomena, onda su oni primer. Reč je naime o tome da izgleda ovde zaista ne postoji razlika u ideji budućnosti. Odnosno da ideja jednopartijske države i dalje živi u jednom dobrom delu društva i javnosti koja je zastupa. Mislim podjednako na političke organizacije, državne institucije i profesionalna udruženja. Naši ljudi koji žive na Kosovu to dobro znaju. Bilo je potrebno uhapsiti jednog Olivera Ivanovića da bi mogli da tu novu veru prime u miru.

Grad u koji se vratio nije bio onaj isti iz kog je odveden u zatvor

Zbog toga je u knjizi rečeno i nadam se jasno dočarano, da grad u koji se vratio nije bio isti onaj iz koga je odveden u zatvor. Sećam se Oliverovog prezira u glasu kada je govorio o tom novom duševnom podaništvu koje je primilo korena u Mitrovici za vreme njegovog odsustva. „Ja ne mogu da polemišem sa mašinama koje govore“ . Podsetio bih čitaoce da je to način na koji su Stari Grci definisali robove. Oruđa koja govore.

Kako knjiga živi umesto svog aktera?

Nažalost, literatura može da održi samo sećanje na ljude, ali nadam se da će ova uspeti i da izazove neka osećanja koja pokreću akciju. Naime, ono što bi trebalo da imamo je sudski i istražni proces, a njega zaista nema, ili makar javnost o njemu nema mogućnosti da sazna. Način na koji se vodi proces u Prištini tu nadu i dalje ne daje, posle četiri meseca trajanja od novog početka sredinom prošle godine. Da ne govorim o tajnom predistražnom postupku u Beogradu. Takođe u postojećim uslovima, nezavisna istraga na terenu je gotovo nemoguća, iako se pojavljuju neka nova saznanja ili potvrde pisanja poput nedavnih odluka Ministarstva finansija SAD.

O tome će biti reč u novom dopunjenom izdanju knjige koja će se uskoro pojaviti u izdanju IK Presing i to je takođe jedno svedočanstvo o vremenu u kome živimo.

Ne istražujete mesto zločina već ste na poprištu bitke

Naime, kada protiv sebe imate državu usmerenu da vas ometa na tom poslu, da prisluškuje i prati novinare, zastrašuje ili čak hapsi sagovornike, onda vi ne istražujete mesto zločina, već ste na poprištu bitke. Za pravu istragu mora postojati tim, resursi i spremnost na profesionalni rizik. U suprotnom, pravo istraživanje na poprištu može vas lako dovesti do sudbine nekog ukrajinskog oca li srpske majke koji stradaju pokušavajući da saznaju zbog čega neki moćnik misli da je zgaziti jedan ljudski život – ništa.

Hvala što ste govorili za KoSSev

Autor: Tatjana Lazarević

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.