Piše: Milivoje Mihajlović
Briselski dijalog je potrošio deceniju dragocenu za obnovu infrastrukture i porušenih etničkih odnosa između Srba i Albanaca. Doduše, sesije u Briselu su razbijale balkansku dosadu dovodeći stvari do apsurda po formuli „idemo na istorijski sastanak“, da bi se i jedna i druga (a i treća) strana vratile kao „pobednici“. Sada, kada je sve ponovo vraćeno na početak, najbolje se vidi da je briselski dijalog vođen bez principa, bez logike i bez realnog cilja.
Kada je 2013. godine iz Brisela stigla vest da će Srbi dobiti Zajednicu srpskih opština, ali da, pre toga, treba da učestvuju na izborima po Ustavu i zakonima Republike Kosovo (a legendarna zvezdica je polako prepuštana zaboravu) svi su slavili. Kosovska vlada je (opravdano) objasnila građanima da je konačno „sever pod kontrolom“. Srpski pregovarači su (naivno?) objašnjavali da je ZSO „formula opstanka srpskog naroda“.
Brisel je (po običaju) prećutao suštinu, pozdravio sporazum, a objašnjenja prepustio Beogradu i Prištini, kojima nikad dovoljno „pobeda“. Srbi sa Severa su „izašli“ na izbore, a u tome su im „junački“ pomagali pripadnici žandarmerije Srbije (doduše u civilu), ali dovoljno transparentno obučeni da ih svako prepozna.
Polupali su biračke kutije da bi sakrili evidentan bojkot izbora. Žandarmerija na Severu nije Prištini tada smetala… Političari, vlast, opozicija, mediji…nisu primetili „angažovanje policijske jedinice Srbije“ na Severu. Pripadnici međunarodnih misija – isto. Sve je bilo dovoljno dobro režirano. Tada je otvorena era medijske i političke saradnje režima u Prištini i Beogradu.
Po „domino efektu“ to je uslovilo da se u kosovski „sistem“ utope policija, pravosuđe, energetika, poštanski broj… ZSO je bila šarena marama kojom je Beograd pokrivao oči javnosti kad god je prodavao srpske interese na Kosovu. Priština se pozivala na Ustav Kosova. Beograd se ponašao kao da Srbija nema Ustav.
Sad je sve vraćeno na početak.
Povlačenjem Srba iz kosovskih institucija, bar tako izgleda, Briselski sporazum je suspendovan. Bez posla je ostalo 3.500 ljudi koji su pre deset godina (silom) uterani u kosovske institucije. Oni će primati plate iz budžeta Srbije, tvrde u Beogradu, sve dok ih jednog dana, na zahtev onih koji odlučuju ko će biti na vlasti u Beogradu, na silu ne vrate u institucije Kosova.
Ova najnovija kosovska kriza došla je u vreme najvećeg sukoba na tlu Evrope posle Drugog svetskog rata, što znatno komplikuje bilo kakvu akciju za očuvanje mira. Ako neko uopšte i planira tako nešto.
Alhemija rizika na ovim prostorima, i u ratna i u mirna vremena, zavisila je od stranog faktora, ali i od interesa elita koje su, na balkanski način, lako izlazile na kraj sa siromašnim i neobrazovanim građanima. Lokalnim elitama građani su važni samo kada su izbori, kada treba da plate porez ili da se odazovu mobilizaciji.
A elite su na ovim prostorima stvarane tako što bi, obično, „nova“ opljačkala i proterala staru elitu. Komunistička elita je ušla u tuđe vile, trošila tuđe porodično blago, školovala decu u inostranstvu, praznila sela i punila fabrike i stvarala radničku klasu koja je, posle ratnih pustošenja, bila zadovoljna mirom, bez gladi, smrti, zbegova…
Današnju elitu je uglavnom formirala tranzicija, na kriminalnoj privatizaciji, korupciji, na proviziji, na pljački državne kase… Partijska elita stvorena na talasu radikalskog bezobrazluka.
Politički procesi su omasovili obmanu kao metod upravljanja državom. Kosovo je, doduše, uvek bilo bitna tema u obmanjivanju građana. Istorija je puna primera kada je „borba za Kosovo“ bila zapravo borba za vlast. U poslednje tri decenije Kosovo je drugo ime za krizu na ovim prostorima.
U upravljanju vladajućim sistemima najvažnija postaje manipulacija, savršenija i od teorija medijske manipulacije Noama Čomskog. Doduše, koriste se i pravila iz njegove definicije medijske manipulacije: širenje straha, preusmeravanje pažnje, stvaranje problema – pa nuđenje rešenja, strategija odlaganja, infantilni jezik, skrivanje informacija i istine, hrabrenje prosečnosti, stvaranje osećaja krivice kod građana…
Mediji u regionu uporno i bestidno ilustruju primere manipulacije koje je klasifikovao Čomski. Posebno je razvijena strategija „upoznati pojedinca bolje nego što on poznaje sebe“, odnosno građenje pozicije da sistem ima više kontrole nad pojedincem, nego što on ima nad samim sobom.
Ta vrsta kontrole se uspostavlja medijskim manipulacijama, gušenjem istine, obmanama, lažima…
„Da bi laž mogla biti potpuno korisna, treba kriti istinu, ni o čemu nikada ništa ne reći pouzdano… Tako sve ostaje u neizvesnosti, sve može biti promenjeno, i ono što je rečeno, svečano obećano ili potpisano, pa čak i učinjeno… Sve treba što duže i što više da ostane pod znakom pitanja kako bi protivnik bio uvek u nedoumici i time stalno kočen u svojim odlukama i tako i sa te strane oslabljen i doveden u podređen položaj…“
Ovo nije opis današnjeg vremena, već citat iz Andrićevog romana „Omer paša Latas“. Nije se mnogo promenilo, od turskog vakta. Samo je tehnika napredovala.
Manipulisanje je postalo nauka. Usavršeni su sistemi, stvorene jake korporacije koje se bave ovim zanatom. Njih iznajmljuju svetski centri političke i ekonomske moći. Posebno su potrebni diktatorskim režimima. Oni precizno mere raspoloženje javnosti kontrolom društvenih mreža, interneta, finansijskih transakcija i opštim nadzorom nad svakim pojedincem.
Nakon toga savetuju klijenta (vlast, centre moći, elite…) na koji način da utiče na volju naroda u osvoji ili produži vladavinu. To obično plaćaju multinacionalne kompanije koje su „bacile oko“ na nacionalno blago države.
Proces „reciklaže svesti“ građana je pažljivo planiran i uglavnom se svodi na stvaranje paralelne realnosti koja koja će kod većine birača zameniti sumornu stvarnost.
Ako se građanima saopštava laž, onda ta laž treba da im prija, treba da je očekuju, da žele da je čuju… Na primer, ako se predaju neke ingerencije vlastima Kosova, onda je neizbežno da se u medijima ponavlja da „smo pobedili, sačuvali interese i teritorijalni integritet i suverenitet Srbije“…
Najvažnije je da se na početku procesa predaje preko svih medija najglasnije izgovara NE DAM (Gazivode, poštanski broj, pravosuđe…) jer se tako stvara utisak moći (a građani vole moć) koji je jači od saznanja o nemoći (koje se svi trude da što pre zaborave).
Najbitnije da se podiže značaj događaja, pa se medijski prostor zasiti tvrdnjama da je u pitanju „istorijski“, „najteži do sada“, „sudbinski“… Sve češća je i „pojačana“ varijanta kada se javno, glasno i odlučno odbije odlazak na neki skup ( to podiže ugled lidera i svedoči o njegovoj „posvećenosti“), pa se dan-dva posle toga „donese odluka“ da se ipak ide jer je u pitanju sudbina zemlje…
Izmišljanje neprijatelja – medijska tehnika koja pokazuje vrhunske rezultate zbog: a) toga što je najlakše pobediti izmišljenog neprijatelja; b) to je neprijatelj kojeg mašta lojalnih medija može da formatira kao neviđeno snažnog, pa je onda i pobeda nad „njim“ ogromna i istorijska; c) izmišljeni neprijatelj ne uzvraća udarce i nema nikakve realne opasnosti od njega.
Najbolja varijanta je kad se napravi dogovor sa protivnikom, pa simuliraju borbu (nazivaju jedan drugoga „teroristom“, „šljamom“, prete, vređaju se…) dok obmanjuju birače. To je već – biznis.
Neizbežni deo obmane su vlasnici i urednici medija. Oni rade iz interesa ili straha. Niko od njih iz ubeđenja. Većina su stručnjaci za prljave poslove i to su radili i u prethodnim režimima. Nisu bili toliko oštri, jer nisu bili toliko plaćeni.
Znaju da će, kada padne režim, morati najjače da udaraju po njemu, jer je to jedini način da dobiju posao kod novog gazde… Ima i neposlušnih, koji sve vide i pljačku i izdaju i uništavanje države i društva…
Bilo bi, svesni su, bolje kad bi ušli u režimsko „jato“, ali ih je stid pred decom i prijateljima…Takve smenjuju, postave ih kao metu pljuvačkim medijima i botovima… zagorča im se život.. Tvrdoglavijima pošalju žestoke momke… najtvrđima obezbede da nestanu…
Mediji neumorno grade piramidu straha. Građani su uplašeni, sluđeni… strahuju od rata (važno je non-stop podgrevati ratne pretnje)…od nestašica ( stalno podsticati sumnje da neće biti hleba, mesa, brašna, ulja, šećera, struje…)
To je od višestruke koristi za vlast.
Pored toga što uplašenim građanima može lakše da manipuliše, strah od nestašica pomaže da bezbolno i neprimetno podižu cene. Onda vrhovni autoritet objavi da je obezbedio zalihe…i svi srećni, a ne vide da je sve duplo skuplje.
Posebna priča u sistemu obmana je lažna opozicija. Najglasnija, najoštrija u kritici vlasti i to joj omogućava da se skuplje proda. Zadatak takve opozicije je da „kontroliše“ deo opoziciono orijentisanih građana. Da ih zamajava. Udžbenički primer za to je crnogorski režim koji je tri decenije gajio „opoziciju po meri vlasti“.
Vrhunske rezultate na ovom polju „postižu“ i režimi u Srbiji i Albaniji. Režimi su čak organizovali i postizborne proteste opozicije. Suzavac, pendreci, kordoni… Predstava sa ciljem da se skrene pažnja sa izborne krađe.
Deo manipulacije su i međunarodni zvaničnici zaduženi za ovaj region. Njima trebaju stabilokratski režimi, ne smeta im što su kleptokratski, jer oni to ne rade za džabe.
Cela piramida vlasti, oslonjena na medijski ešalon, gomilu sveznajućih analitičara, na armiju botova i farme trolova (plaćenih iz državne kase) je, zapravo, parazitski mastodon koji finansiraju građani, plaćajući tako one koji ih pljačkaju.
Država se svodi na ceremoniju i medijsku obmanu građana i to je „zamena“ za sistem, pravednost, jednakost, prosperitet…
Ružan san.
Posle buđenja mnogi neće smeti da izađu na ulicu.
Od stida ili od straha.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
