Dve žene pod barjakom

Tamara Skrozza je novinarka nedeljnika Vreme i Novinske agencije FoNet. Novinarstvom je počela da se bavi 1997, kao novinarka nezavisnog Radio Indexa, da bi u maju 2000. počela da piše i za nedeljnik „Vreme“. Sarađivala je sa više mesečnih revijalnih izdanja i TV produkcija, a trenutno – pored rada u matičnim redakcijama – piše za portal Cenzolovka i magazin „Optimist“. Aktivna u grupama za slobodu medija.
Od 2011. do 2018. bila je članica Komisije za žalbe Saveta za štampu. Poslednjih petnaest godina angažovana je i kao predavačica na treninzima posvećenim medijskoj etici, rodnoj ravnopravnosti, ljudskim pravima i jeziku u medijima.
Članica upravnih odbora organizacije CRTA i Fondacije za otvoreno društvo.
Dobitnica nagrade „Jug Grizelj“ za novinarsku izuzetnost, OEBS nagrade za „Ličnost godine“ 2016. u oblasti medija, kao i nagrade „Osvajanje slobode“.

Mediji, ali pre svega društvene mreže, ovih se dana mnogo više bave slučajevima dve žene, nego izborima na Kosovu, ili američkom diplomatskom ofanzivom na temu nastavka pregovora. Kao feministkinji koja se godinama zalaže za ženska ljudska prava, te su mi dve priče mučne, ali s druge strane razumem bes i razočaranje, i sve dok ne pređu granicu pristojnosti – razumem čak i reakcije.

******

Ksenija Božović, jedna od najbližih saradnica Olivera Ivanovića, odlučila je da politički stane pod barjak Aleksandra Vučića, na izbornu listu stranke čiji se najviši funkcioner pominje kao osumnjičeni za atentat na pokojnog lidera SDP. I ne samo da je lično stala uz Vučića, već je kao predstavnica pokreta koji sada zvanično nosi ime ubijenog Ivanovića, pristala da to ime stavi u funkciju političke promocije onih koji su rukovodili jednom od najagresivnijih i najprljavijih medijskih kampanja, koja je na kraju i dovela do onih 6 metaka u leđa.

S druge strane, tu je supruga Olivera Ivanovića koja je zbog svog ponašanja u javnosti, izjava koje daje, prilika u kojima se pojavljuje, izložena oštrim napadima na društvenim mrežama. Poslednjih dana, u fokusu je snimak na kojem su nasmejani i doterani ona i Marko Đurić, kako sede u nekakvom restoranu. Sliku je potpisala porukom „pet godina prijateljstva“, što u prevodu znači da je u godinama kada je njen suprug bio proganjan na sve moguće i nemoguće načine, bila prijateljica jednog od glavnih realizatora tog progona – jer upravo je Đurić bio glasnogovornik u beskrajnim kampanjama, upravo je Đurić govorio ono što npr. Vučić nije mogao ili smeo, upravo se Đuriću i sam Ivanović javno obraćao kao napadaču.

Rekoh, protiv sam uvreda, odokativnih kvalifikacija, i ustaću svaki put kada mediji, mreže ili društvo napadnu ženu zbog stila oblačenja, ili politike koju zastupa kao „obična građanka“. A na račun ove dve žene mnogo je takvih reči palo: kao da udovica nema pravo na sopstveno mišljenje, različito od njenog supruga, kao da političarka nema pravo da promeni mišljenje zbog okolnosti. Međutim, ono što mi u ovoj priči smeta, jeste licemerje glavnih junakinja i činjenica da su – čak i ako po strani ostavimo patrijarhalne obrasce ponašanja, prema kojima žena mora da bude u senci nekog muškarca – one zaista preterale i da čitava stvar prevazilazi feministička i „ljudskopravaška“ načela.

**********

Ljudsko je pravo Ksenije Božović da uđe u bilo koju koaliciju ili savez. Što se mene lično tiče, može i sa crnim đavolom da se uortači. Ono što je ipak nedopustivo jeste da u tom svom preobraćenju koristi ime zverski ubijenog čoveka i da na taj način falsifikuje istoriju, vređa zdrav razum ljudi koji su za njega glasali i koji su ga (uprkos svemu) podržavali, zloupotrebljava njegov najskuplje plaćeni ugled, itd.

Ne ulazim u teorije zavere po kojima je Božović ucenjena, prinuđena, priterana uza zid. Ne ulazim u činjenicu da i njene izjave zvuče kao izjave osobe kojoj nije dobro u sopstvenoj koži i koja ne veruje u to što govori. Jer, sve i da je ne znam kako i ne znam čime ucenjena – takve se stvari JEDNOSTAVNO NE RADE. Ne rade.

To su momenti koji se ne dešavaju baš svima, ali i momenti u kojima čovek mora, u kojima se zbog svojih i tuđih predaka i potomaka kaže NE. Ne možeš nečija izrešetana leđa da stavljaš u funkciju dnevne politike. Njegovim imenom, političkom zaostavštinom, principima i načelima, ne možeš da raspolažeš. Nisu tvoji. Posebno ako se, što bi narod rekao, onom mrtvom zbog toga kosti u grobu prevrću.

*************

Što se tiče Milene Popović – Ivanović, nisam nikada bila među onima koji su je javno napadali zbog dekoltea, boja, poza i svega onoga čime je nemilice čašćavala javnost i svoje pratioce na društvenim mrežama. Njena je stvar to što veruje Aleksandru Vučiću, što je pristala da s njim položi venac na mestu likvidacije Olivera Ivanovića. Njoj na obraz ili na čast idu silni modni intervjui koje je dala, autfiti koji koštaju koliko par prosečnih plata u Srbiji, zaposlenje u Vladi Srbije na nikad identifikovanom poslu. Njoj na dušu ili na čast ide otvoreno zasipanje srpske opozicije najgorim mogućim uvredama, baš kao što je i njena lična stvar da počast svom ubijenom mužu daje rame uz rame s onima koji su učinili da atentat na njega uopšte postane moguć. Njen je život, njena je odluka, njena je stvar – koliko god nam se to sviđalo ili ne sviđalo, koliko god bilo mučno za gledanje, koliko god poništavalo princip elementarne ljudske pristojnosti.

Snimak s Markom Đurićem i crtica o prijateljstvu, međutim, ipak je nešto što sebi nije smela da dozvoli. Prvo, sramotno je što u godine prijateljstva s njim ubraja i ono vreme kada je Đurić sve svoje snage uložio u progon Olivera Ivanovića, ono vreme dok su snimani i non-stop emitovani spotovi i pisani tekstovi u kojima je označavan kao izdajnik i neko ko ne zaslužuje ničije poverenje. U vreme kada se upravo na primeru hajke na Ivanovića moglo videti koliko smo svi zajedno pali, koliko su najuticajniji mediji u službi Vučićevog režima, u vreme kada je Đurić farbao vozove i podizao političku temperaturu do krajnosti, u vreme kada je njenom sopstvenom mužu buvkalno visila sekira nad glavom.

O čemu su tada, recimo, razgovarali Milena i Marko? Šta su im bile teme? Da li mu je – kao već tada dugogodišnja prijateljica – rekla da se zaustavi? Da li mu se žalila,  da li je molila da utiče na prestanak medijskog linča, da li mu je kazala da je stvarno „doteralo cara do duvara“?

Konačno, kakvo je to, bre, prijateljstvo bilo? Jer, ako ti prijatelj radi ono što je Đurić radio Oliveru i njegovoj porodici, šta ti onda rade neprijatelji? Jesu li sedeli po kafanama i u vreme njegovog robijanja? I da se razumemo, nije ovde reč o ponašanju Milene Popović – Ivanović, njenoj ličnoj etici, odlukama i stavovima. Njena poruka o pet godina prijateljstva direktno pogađa Oliverovu decu i porodicu. Ne zaboravimo, naime, da nije Milena bila jedina porodica, jedini koji ga je voleo. Ima tu i drugih, koje bi to „petogodišnje prijateljstvo“ moglo direktno da pogodi.

*********

Zbog svega toga, mediji i društvene mreže svakako bi trebalo da se osvrnu na ono što rade Ksenija i Milena. Ne međutim na uvredljiv način, ne ulazeći u njihovu intimu i lične izbore, već u kontekstu naše političe zbilje i odrona morala i svakog ljudskog obzira. Kao javne ličnosti koje svojevoljno insistiraju, jedna na nastavku političke karijere, a druga na statusu ucveljene udovice – podložne su i „javnom sudu“. A ako im se to ne sviđa, ako misle da bi mediji i mreže trebalo da budu „pristojni“, da jednoj čestitaju na rodoljublju i političkoj časti, a drugoj valjda na dostojanstvenom udovištvu  – pogrešno su shvatile ulogu medija. Jer, to tako ne biva. Posebno kad se sam „poturaš“ tamo gde ti sigurno nije bilo mesto.



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.