Dve godine od Briselskog sporazuma: Čekajući Godoa

Iam pridem, ex quo suffragia nulli / uendimus, effudit curas; nam qui dabat olim / imperium, fasces, legiones, omnia, nunc se / continet atque duas tantum res anxius optat, / panem et circenses. (Juvenal, Satire 10.77–81)

LIČNI STAV: Tatjana Lazarević 

Da je poslednje u drami apsurda ostalo Estragonovo pitanje “Pa? Hoćemo li poći?” i Vladimirov odgovor “Da, hajdemo”, ovaj tekst bi verovatno bio završen do juče ujutru, a sigurno bi izgledao mnogo drugačije. Vladimira i Estragona nadigrava pasivnost i beznačajnost usled toka vremena  – “ne pokreću se”. U logičkom smislu “Čekajući Godoa” nije drama apsurda. Završila se upravo kako je počela – “Ne može se ništa uraditi,” kaže Estragon na početku, dok izuva cipelu.

Kada je Beograd Srbima sa Severa Kosova pre dve godine, na jučerašnji dan u Briselu izuo prvu cipelu, to je prikazano kao vezivanje šnira na lepši i praktičniji način. I on je, kao Estragon, govorio o spavanju u (briselskom) jarku, o tome kako su ga tukli – "Svakako su me tukli".

Dve godine kasnije, mučeći se još uvek da otkači i drugu, sa pozornice iz seoskog tora zlatnog doba pozorišta Elizabetanskog doba, grlato, doziva gospođu Godo – Zajednicu srpskih opština; ali: "Ne pomeraju se". Dozivanja čuje samo rulja (groundlings) što za peni stoji do same scene u javnom teatru .

U ovoj kosovskoj drami, za razliku od irsko-engleske, ima i trećeg čina. Na okićenu pozornicu će naš Estragon izneti invalidska kolica i svoje izuvene Vladimire sa Severa u njih spustiti da čekaju Godoa, pritom im baciti uže da se obese ako im baš bude bilo dosadno, a on nestati iza navlake do presvlačione. Tamo će presvući garderobu i otperjati drumom u potrazi za zatvorenim, luksuznim teatrom, bez plebejaca, u koji se teže ulazi. Kako se i pametniji Estragon u Beketovoj priči bavi mogućnošću vešanja, za sada nije poznato hoće li na toj drugoj mega premijeri, Estragona sačekati upravo luksuz javnog vešanja na trgu.

Njih će sve zajedno pobediti snaga vremena. Neumitnost vremena pobeđuje besmisao čoveka i banalizaciju života.

Ovo bi mogao da bude kraj prave drame apsurda; da ne ušeta sporedni lik Poco koji ima potrebu da kaže: “Stojite na mojoj zemlji”.

Drama apsurda nema kraja. Ona počinje od kraja.

Sa tom rečenicom se pre dve godine u Briselu probio bedem prethodno sazidan baš stajanjem na nečijoj zemlji, a kamen s bedema samleven je u fin prah, te na istom mestu posađene retke vrste: uspešna pregovaračka diplomatija i normalizacija odnosa Kosova i Srbije. Nema više zidova, osim fino omeđene zemlje sa dvostrukim efektom: u Evropi granice nisu vidljive jer će na tom plodnom pašnjaku svi biti zajedno – normalizovani, upristojeni, a na parcelama habitusa – dovoljno ograđeni da se mogu kontrolisati kada se budu izvodili na pašnjak.

I dok je opšte poznato to da je juče bilo dve godine od postizanja "Prvog sporazuma o princima upravljanja normalizacije odnosa", nije potvrđeno da je isti i zaista taj Briselski sporazum, to jest, sporazum uopšte. Jer papir koji je preko kosovske štampe tada procureo u javnost do danas nije potvrđen kao zvaničan dokument o dogovoru dve strane – zvaničnog Beograda i Prištine, uz posredstvo EU. Na njemu, osim teksta dogovora, nema zaglavlja, pečata, potpisa strana koje su se dogovorile, samo nervoznim rukopisom ispisana poruka na engleskom – "ovim potvrđujem da je ovo predlog teksta o čijem će prihvatanju, ili odbijanju, obe strane poslati svoje odluke", sa potpisanim inicijalima, "I.D". Na isti način je nešto kasnije izašao drugi papir "Plan primene", sa istim rukopisom, potpisom  i porukom: "Potvrđujem da je ovo original o kojem ćemo se izjasniti".

Ako se kao i svi ostali, i mi ovde pravimo da je Briselski sporazum upravo taj papir – ‘divljak’ koji kruži internetom, forumima, institucijama, katedrama i TV studijima, onda možemo reći da je Plan primene, u bukvalnom smislu, mrtvo slovo na papiru, jer svemirski brze rokove koje je predvideo za kosovski kunundrum, ne mogu ni postojeće elite posvećenih birokrata, tehnokrata i stratega da izvedu bez samih plebejaca, kojih se sporazum naposletku i tiče.

Sa druge strane, sam sporazum od 15 tačaka, može, uprkos kašnjenju, sa štreberskim ponosom da uštiklira uspeh tačaka od 7 do 15, sa izuzetkom 14, dakle, sve one koje ne opisuju našu gospođu Godo, a to su tačke od 1-6.

Ova drama se, dakle, igra od kraja, ne od početka, tehnikom ”backmasking”. I kao u svakom strašnom zapletu, tačka 13 ostaje za kraj, kada će druga cipela i potpuno spasti, kao osušen patrljak.

Srbi sa Severa – moneta za potkusurivanje Beograda i Prištine

Šta nam je saopštila ova komplikovana igra brojeva, kontraverzni backmasking i pompezno deljenje PDF fajlova sa protokolarno neispravno zavedenim dokumentima od po dve stranice?

Srbija institucionalno odlazi sa Severa Kosova, do kraja godine, eventualno do kraja 2016, pa čak i do 2019; dugoročno i iz delova na jugu i centralnom Kosovu gde se zadržala u još ponekom neistrešenom džepu. Srbija je de fakto, moglo bi se polemisati i de jure, priznala kosovsku nezavisnost. Prvi put od ’99, srpska država se Kosovu neće više motati oko nogu. Ono što nije uspeo Kumanovski, ono što nije uspela Rezolucija 1244, uspeo je jedan Non-Paper sa nervoznim potpisom, sendvičima i spavanjem na podu. Kosovo je dobilo svoje granice i za sada – nefunkcionalni suverenitet na Severu, a sa njim u dogledno vreme (kad se završe mandati na silu izabranom rukovodstvu u opštinama i poslanicima u skupštini i ministrima u vladi), dugoročan, politički, ekonomski i nacionalni problem; jer bi na sledeće izbore Srbi sa Severa mogli izaći organizovanije i bez pritiska Beograda. Zamislite nekog novog Marka Jakšića u kosovskoj skupštini!

Kao jedini i isključivi gubitnici, red je da vidimo dve godine kasnije šta su izgubili kosovski Srbi sa Severa, a da se u ovoj priči ne bavimo njihovim neospornim gubitkom da su, protivno svojoj volji, uterani u državu koju nisu hteli, kao sa zelene paše poterano stado ovaca u neočišćen tor – sporazumom u čijem središtu su upravo oni. Dakle, osim gubitka univerzalnog ljudskog prava – slobode volje i slobode izražavanja, autentičnosti, Srbi sa Severa su izgubili pravo na mentalni oporavak i pravo na istinu.

Sa enklavizacijom i kosovarizacijom Severa se živi kao i sa svakim manje više hroničnim zdravstvenim problemom, to zavisi od razumnog prihvatanja bolesti sa kojom ćete trajno živeti i boriti se do kraja života, kvaliteta života, samozaštite, ali sa neizlečenom dušom i samoobmanom se iskopni.

“Panem et circenses”

Već odavno, od kada svoj glas nismo nikome dali, Narod je abdicirao sa svojih dužnosti: jer Narod je nekada razdelio vojnu komandu, visoku civilnu kancelariju, legije – sve se sada povuklo i zabrinuto nada za samo dve stvari – hleba i cirkusa,” pisao je rimski pesnik Juvenal još u 2. veku žaleći se na apatiju rimskih građana koji su izgubili interes za brigu o opštem dobru i politici, prepustivši vlast vladarima zato što su im ovi delili besplatan hleb, organizovali gladijatorske igre i druge svečanosti.

No, zagađenje tzv. infotejnmentom masmedija ovde nije tema rasprave, već je ubica istine u našoj priči ona stara kurtizana – Ibarska magistrala, majstorica kafanskih priča, odrona, ispijanja i ispiranja i naslovi koji njom putuju, podjednako rotacionim svetlima i prašnjavim kombijima:

“Estragon: “ Uvek pronađemo nešto, eh Didi, što nam daje utisak da postojimo? Vladimir: “Da, mi smo mađioničari.” 

Vaskršnje radosti na Kosovu i Metohiji”, “Besplatne banje za 238 penzionera sa KiM”, “Ulaganje u Brezovicu uz dogovor sa vlasnicima, ne sme ugroziti prava Srba”, “Blagodatni oganj za utehu Srbima na KiM”, “Srbija ima dve prestonice – Beograd i Kosovo i Metohiju”, “Kosovo i Metohija su suština srpskog identiteta”, “Ključevi za 12 stanova Srbima u Banjskoj“, “Nova radna mesta za pripadnike civilne zaštite sa severa”, “DIS: Nova lasta privrednog proleća na Kosmetu"…uz pregršt naslova u gepecima o pokrajinskim institucijama, humanitarnim akcijama, koncertima, filmovima i humanitarnoj pomoći.

Istovremeno, u šatl diplomatiji dovršavaju se i poliraju državničke, strateške, civilizacijske i nacionalne tačke od 7 do 15, polako uključujući i tačku 14. Šest stolica za g’đu Godo su na stejdžu i dalje prazne, međutim.

U elizabetanskom pozorištu scena nije bila prikaz objektivne stvarnosti. Pokreti i reči dominirali su scenom, a scenografija je bila svedena na minimum. Scenografski nedostaci nadomešćivali su se veštom izražajnošću glumaca, zvučnim efektima i maštom publike.

Fenomen obrnute realnosti: Severizacija Gračanice – stigmatizacija Severa

Sever, kao dosadašnji jedini preostali urbani administrativno-politički centar kosovskih Srba, utapa se u novi državni projekat sa Ibarske magistrale ka Kosovu – “Gračanica: srpska pokrajinska prestonica” koji predviđa prenos političke moći sa Severa na novu političku/intelektualnu/kulturnu elitu u toj naseobini nadomak Prištine, čime Sever u potpunosti ostaje derogiran de fakto i de jure moći koju je imao od ’99. Nekadašnja negativizacija javnog imidža Severa kao jezgra hardlajnera, švercerskog gnezda, problematične teritorije i izvor večite nestabilnosti i etničke mržnje, sada se samo može blago očešati o potpunu stigmatizaciju ovog dela preostalog srpskog naroda na Kosovu, te su tako sve strane dobile neželjenog sina, brata, komšiju i štićenika sa Daunovim sindromom; najvažnije, sada – mirnog i dobroćudnog.

Od nas severnih Srba se beži. Mi podsećamo Ibarsku na njen stari zanat, a ona bi sada da se uda i da stvara novu porodicu, da uđe u visoko društvo, u samu Prištinu. Svog prvo stigmatizovanog sina bi da anestezira, smesti u neki gerontološki centar. Mi smo priglupi Vladimiri.

U otkačenim maštama zlobnika koji sve vide negativno, kako bi se moglo desiti da i autora ovih redova svrstaju u tu kategoriju neprijatelja čovečanstva i napretka, moglo bi se čak igrati i sa tezom kako iza svega stoji raspoređivanje državnih soldata sa Ibarske i seoskih poglavica u jurišu na to ko će sa kim preuzeti kontrolu druge gospođe Godo, doduše mnogo izvesnije – kase za sever. Tu su se slili neki silni novci, pritom, još uvek nepotrošeni, a sa Kosova se još štošta može poslati niz Ibarsku. Kad bi još samo uspeli da dohvate štap na kojem i internacionalci i kosovska država visoko drže sočnu, prolećnu šargarepu!

 “Jesam li spavao, dok su drugi patili? Da li spavam sada? Sutra, kada se probudim, ili mislim da jesam, šta ću reći o danas? Da sa Estragonom, moji prijateljem, na ovom mestu, dok ne padne noć, čekao sam Godoa?” 

Ovu je godinu Beograd označio kao ključnu za stvaranje ZSO. Kad će, ako ne u drugoj godini primene sporazuma, tražiti ispunjenje prvih šest tačaka sporazuma, dok su se već, u većoj meri, uveliko sprovele tačke od 6 do 15?!  Ne bavi se ova priča konkretnom polemikom i glavnim poljem dosadašnjeg sporenja između Beograda i Prištine – hoće li gospođa Godo imati suštinsku ulogu na sceni, ili biti samo animir dama koja sedi u jednoj od šest stolica. Ova priča se bavi samo donekle logikom i u većoj meri apsurdom. Apsurdne su situacije, iskazi, likovi, ono što se govori, smisao je apsurdan, logičan je besmisao kao takav. Ruga se smislu apsurdnih slika. Niko ne može dokučiti ništa, verovatno većina vas i ovu priču..

Nasuprot tome smisleno bi bilo utvrditi da se ovde ipak radi o Godoima, a oni se čekaju, makar još od 1949, od kada je izašao Beketov Godo! Zdravo rasuđivanje bi bilo i pomisliti da kada se sporazum koji sadrži odredbe primenjuje, njegova istinitost bi se ogledala u tome da se on sprovodi od prve tačke ka ostalim; naravno, osim u našoj drami apsurda, backmaskingu, obrnutim realnostima, gde nema mesta logici koja bi mogla da zaleči dušu i istinu podigne na pijedestal.

U međuvremenu, bolesnik sa Severa će tražiti način da ne iskopni do kraja: “Uvek ćemo pronaći nešto, eh Didi, što će nam dati da mislimo da postojimo?”

Tatjana Lazarević, urednica portala "KoSSev"

 

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.