Dva koraka napred i dva koraka nazad

Kralj je umro. Živeo kralj.

Ukoliko ovom prilikom pozajmimo poznatu rečenicu iz istorije i dramaturgije, možda ćemo s velikom preciznošću moći da kažemo: Dijalog je umro, živeo dijalog.

Dijalog između Kosova i Srbije istinski nema alternativu. Sa ovom se slaže velika većina političara u Prištini i Beogradu. Međutim, ovaj dijalog, na način na koji se razvijao, ili paralizovao (ili nerealizovao) poslednjih godina – ne predstavlja nikakvu alternativu. To, štaviše, za svrsishodne pregovore, predstavlja veliku pretnju.

Isto se može reći i o normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije, što i jeste glavni cilj ovog dijaloga. Ni normalizacija nema alternativu. Ovo ne samo da je obaveza jednih prema drugima, obaveza prema zajedničkim težnjama ka stabilizaciji stanja u regionu, već je ovo obećanje koje odražava težnje Kosova i Srbije da postanu države članice EU. Međutim, malobrojni su oni sa ove strane – u Prištini, a verovatno i u Beogradu, koji mogu da izbegnu konstataciju da, posebno u poslednje dve godine, mi beležimo regresiju u odnosima između dve delegacije koje u Briselu razgovaraju, između dve politike, između dva društva (kosovskog i srpskog). Svedoci smo fenomena denormalizacije, razgrađivanja rezultata, a iznad svega – pozitivne atmosfere o dijalogu koja je na Kosovu i u Srbiji uspostavljena 2013. i 2014.

Vesti, članci, spekulacije i, svakako, lažne vesti koje se u medijima mogu videti samo tokom jednog dana, potvrđuju da je između dve zemlje izgubljen onaj pozitivni trenutak, da prema dijalogu, u oba društva postoji negativno raspoloženje, da preovlađujući diskurs sa obe strane favorizuje dalje pogoršanje odnosa između Kosova i Srbije.

Evo primera o čemu govorim.

U decembru 2013., u Beogradu, u jednoj galeriji, organizovana je izložba pod nazivom "Bogujevci – vizuelna istorija, podsećanje na sve porodice i žrtve rata". Saranda, Jehona i Fatos Bogujevci, troje preživelih zločina koji se dogodio 28. marta 1999. u Podujevu, na ovaj način su izložbom prikazali bol jednog veoma teškog trenutka za njihovu porodicu – kada su ih napale srpske paravojne formacije.

Izložbu, na samom otvaranju posetili su i srpski političari, uključujući i tadašnjeg predsednika Vlade Srbije, Ivicu Dačića. Dačić je čak dao izjavu za medije. On je na početku izrazio žaljenje zbog ovog zločina, rekao je da su počinioci osuđeni i izrazio nadu da će se događaji ovakve prirode održavati svuda na prostorima bivše Jugoslavije, uključujući i Prištinu.

Nedavno je bilo predviđeno da bivša predsednica Kosova, Atifete Jahjaga, učestvuje na festivalu „Mirëdita, dobar dan”, koji se sada već nekoliko godina održava u Beogradu – sa ciljem da na umetničkom polju približi Kosovo i Srbiju. Očekivalo se da Jahjaga govori povodom promocije knjige „Želim da me čuju“, koja je namenjena žrtvama – silovanim ženama tokom poslednjeg rata na Kosovu. Bivšoj predsednici Jahjagi srpski organi nisu dozvolili ulaz u Srbiju, uz proceduralna opravdanja. Nema šta da se doda ovom primeru. Osim da ih ima puno koji nas ujedinjuju i dvostrukog su vlasništva. Svakako.

Moramo biti jasni – normalizacija odnosa između Kosova i Srbije nije samo politički akt, veliki politički sporazum koji se postiže u Briselu, uz autoritet predsednika i premijera obe zemlje, a uz posredovanje i moderiranje EU ili čak i SAD-a.

Normalno, od suštinske promene odnosa između Albanaca i Srba – ni ovde na Kosovu, a ni između Kosova i Srbije nema ništa ukoliko prvi i svakako najznačajniji korak ne naprave lideri Prištine i Beograda. Ovo liči na onu staru izreku koja kaže da čak i put od hiljadu kilometara počinje prvim korakom.

Ali ova normalizacija ne liči na trčanje trke na sto metara. Ovo je maraton koji treba da se istrči do onog poslednjeg koraka, jer pad, samo metar ispred cilja, uzaludnim čini sav napor koji u trkama traje satima, a u politici godinama, možda čak i decenijama.

Bez politike, dakle i bez političara, na vidiku nema promene sadašnjosti i budućnosti u odnosima imeđu Kosova i Srbije. Međutim, cilj normalizacije odnosa ne postiže se samo politikom i sa političarima.

Oba društva trebalo bi da budu spremna za pravljenje „proizvoda“, ako se to može nazvati tim imenom -ispravljanja, od sada pa nadalje – onog što je uništavano decenijama zaredom. Mediji, građansko društvo, akademije nauka, razna udruženja, svakako privreda i preduzetništvo, a sigurno kultura i sport, predstavljaju nezamenjive izvore poboljšanja, ili pogoršanja ovih odnosa. U ovom kontekstu, bilo bi pametno da lideri Kosova i Srbije, na primer, predsednici Tači i Vučić, zajedno budu gosti glavnih medija, jednom u Prištini, ili u Beogradu, a kasnije u drugoj prestonici, gde bi ponudili razgovor o temi dijaloga Kosova i Srbije. Štaviše, ovo bi trebalo da rade dva puta godišnje.

„Mirëdita, dobar dan“ ne treba da važi samo za jedan festival kulture, nego za opšte pokrete u kosovskom i srpskom društvu.

Kada se govori o današnjoj politici, izgleda da u poslednje vreme nismo čuli tačniju rečenicu o tome šta treba da se učini u odnosima Kosovo-Srbija, od rečenice predsednika Vučića – da je reč o dešavanjima kojima se uzima u obzir budućnost naše dece, a ne istorija naših dedova.

Tačno.

Predsednik Rugova, na prvom sastanku koji smo kao kosovska delegacija održali sa predsednikom Ahtisarijem, u Prištini, 22. novembra 2005., kada je počeo proces rešavanja statusa Kosova, rekao je Ahtisariju: „Mi ne možemo da promenimo ni istoriju, a ni geografiju, ali možemo da promenimo budućnost odnosa između Kosova i Srbije.“

Tačno.

Sledeći put ću pisati o tome šta bi trebalo da se radi dalje u ovom dijalogu.

(Tekst sa albanskog jezika preveo Bruno Neziraj)

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.