Piše: Violeta Oroši Berišaj (Violeta Oroshi Berishaj)
“Divim se vašim medijima! Tako su hrabri, kritični, i novinari se ne plaše, nisu kao ovi naši!”
U čudu sam i sa grčevitim osmehom, ako se to može nazvati osmehom (a ne nekim krivljenjem usta) pogledala Podgoričanku koja je tek prešla 20-tu. Brzinom svetlosti mi prođe kroz glavu – da ako većina misli da se radi o hrabrosti i kritičnosti kosovskih medija, kakvi li su mediji u njenoj državi!?
Polako joj objasnih da na prvi pogled možda to tako i izgleda, ali ako iza svakog medija stoje neke političke grupe, veliki biznisi i druge interesne grupe, da nije tako teško i toliko opasno kritikovati neku drugu političku opciju. Ili, možda je najjednostavnije da to objasnim kroz pitanja.
Da li novinari javnog servisa koji se finansira iz kosovskog budžeta i gde ne može da se zaposli novinar ili neki drugi kadar koji nije politički opredeljen (ubedljivu prednost imaju zadrte pristalice vladajućih partija) treba da se plaše ako kritikuju opoziciju? Da li neki privatni mediji iza kojeg stoji lokalno-regionalni kapital (na primer iz Dukađinija, ili još jednostavnije – Prištine, ili Peći, ili Drenice i sl.) treba da se plaše ako kritikuju nekog od partnera vladajuće koalicije? Da li treba da se plaši medij (novinari) koji dobija podršku od uglednih i uticajnih međunarodnih donatora (za razne debate, istraživanja ili praćenje rada institucija, na primer!) i iznosi u javnost saznanja o korupciji, nepotizmu i organizovanom kriminalu?
Jednostavno, ne treba da se plaše, jer iza svakog takvog medija, koji na prvi pogled deluje hrabro, stoji neko “veliki”. A ovi “veliki” više nisu zainteresovani da se fizički obračunavaju, jer isključujući međunarodne donatore, svi potiču iz iste matrice.
‘Ladno nastavljaju igru “ ko će kome”, upravo preko “svojih” medija.
Drugo je pitanje ko preko medija upućuje te kritike, posebno ako je već nekako postala ustaljena praksa da oni “analitičari” koji su odradili posao, često postanu ugledni aktivisti neke veće političke partije, a bogami, ima i slučajeva brzog imenovanja u nekom od kosovskih diplomatskih predstavništava.
Ne tvrdim da ne postoje hrabri novinari simboličnog broja takvih medija, iza kojih ne stoje političke grupacije, i koji su, sledstveno tome, izloženi raznim pretnjama. Ali, staviti sve u isti koš?! Eto, ja bih toliko o hrabrosti.
Nekada su političari u regionu delili novinare na “patriote” i “izdajnike”. Na “poštene” i “strane plaćenike”. Ove “patriote” su svojim poluistinama ili izmišljotinama huškale na međuetničke konflikte, koje su doveli do velikog rata, a “izdajnici” – koji su bili u ubedljivoj manjini, pokušavali su da objasne da nije sve tako “crno” ili tako “belo”. Zato su bili izdajnici, jer nisu želeli da nedužni ljudi gube glave. U manjini, nisu uspeli!
Ipak, uvek me je zabavljao “epitet” strani plaćenik. Kao “strani plaćenik” laže građane za pare!
Pre neki dan sam tako saznala da i danas ima “stranih plaćenika”, odnosno novinara ili medija koji ne dobijaju finansijsku “podršku” iz državnih budžeta. I da su ponovo u “modi” takozvani “Sorošovi plaćenici”. A ima ih na Kosovu i među albanskim, i među srpskim novinarima ili medijima. Evo već 30 godina svi “znaju” da Soroš “ima uticaja” na dnevni list “Koha ditore”, a ako na primer Veton Suroi (bivši direktor) i danas nekoga kritikuje, “žrtva” odmah preko svojih medija “podseti” na to da je on sorošovac. Ako neko iz civilnog društva, ko nije blizak vlastima, kritikuje retorikom građana postupke ili nekorektne odluke kosovskih institucija, odmah se ‘zna’ da je sorošovac. Prema pisanju nekih tabloida u Srbiji, i moja koleginica sa severa Kosova, Sanja Sovrlić je “priznala” da dobija donacije od Sorošove fondacije za otvoreno društvo. A ni Darko Dimitrijević iz Goraždevca, po ovom pitanju, izgleda da nije baš “čist”.
E samo mi nije jasno da li ovi plaćenici, uključujući i Sorosšve, nisu patriote, ili su izdajnici, ne znam kako je najbolje da ih okarakterišem, ali mi je jasno da ne žele da učestvuju u pujdanju građana, u širenju strahova od “unutrašnjeg ili spoljnog neprijatelja” (kako ko shvata neprijatelja) koji može da pokrene neki novi rat.
U prilog mogućeg rata idu i napisi u nekim srpskim medijima da “albanska (čitaj kosovska) teroristička organizacija B-13” planira da napadne Srbe na severu Kosova. I izjava srpskog predsednika Aleksandara Vučića koji sumnja da će Albanci, negde na jesen napasti Srbe! Kao i izjava mog “miljenika” Aleksandra Vulina koji priča o “Vučićevim letećim topovima” i “đavoljim kočijama”, hvaleći mogućnosti nekoliko ratnih aviona, koje je Srbija uvezla iz Rusije.
Odličan pretekst za predizbornu kampanju za vanredne parlamentarne izbore. Jačanje i brzo opremanje vojske Kosova svakako će biti u fokusu obećanja političkih partija, jer “neprijatelj (Srbija) kuca na vrata”. Nekako mi danas i to deluje bezvredno i bezveze ukoliko se istovremeno ne bude insistiralo i na zaštiti, odnosno odbrani od “Rusije i ruskog uticaja, koji je prisutan i na Kosovu”.
Ako bi se napravila anketa sa građanima, verovatno bi najmanje 80 odsto njih odgovorilo da postoji ruski uticaj na Kosovu. A na pitanje kako oni to osećaju? Da li je taj uticaj vidljiv? Da li se može osetiti i gde i kako? – ne verujem da bi dali neki konkretniji odgovor. Ali to svakako neće promeniti njihovo prvobitno uverenje. Jer, eto imamo unutrašnjeg neprijatelja, Srbe koji su povezani sa Vučićem i Rusiju koja je prisutna na Kosovu, jer tako štiti srpske interese i s druge strane spoljašnjeg neprijatelja – opet Srbiju i Rusiju.
Otud valjda na Kosovu i nekih novih rusofila i starih i novih “UDB-aša“. Prosto je postalo “normalno” da se nekom analitičaru, novinaru ili pripadniku neke nevladine organizacije, na primer, zbog kritika na odluku o uvođenju tarife na uvoz srpske robe, prilepi etiketa rusofila ili udbaša. Ako se nastavi ovakvim tempom optuživanja, za desetak godina možda ćemo imati više udbaša i rusofila, nego Albanaca i Srba zajedno.
Ovako se i prave konflikti – po fazama. Prvo vođa kaže da treba da nešto “promeni” ili “postigne u ime nacionalnih ili državnih interesa, a nekako je barem na Balkanu proverena metoda “zavadi pa vladaj”. Dakle, treba osmisliti konflikt.
Imali smo navodnu “humanitarnu katastrofu” na severu, koja se srećno završila, bez konflikta. E sada ćemo videti ko će “pobediti” u “hodočašću” na tvrđavu u Novom Brdu.
Novo Brdo jedna je od retkih opština u kojoj su u slozi živeli Srbi i Albanci i imali zajedničku pijacu, i dobre komšijske odnose. I sada nekome treba da se to sruši preko noći. Srbija svojata tvrđavu u Novom Brdu, ali je kao odgovor dobila postavljanje kosovske zastave. Zastavu je neko skinuo, pa je ona ponovo postavljena, ali je sada čuvaju policajci. Lider Demokratske partije Kosova Kadri Veselji, koji je došao da poseti zastavu, pardon tvrđavu, poručio je Srbiji da joj je džabe što pokušava da svojata kosovsku kulturu i nasleđe . I da kao premijer (budući) neće dozvoliti političku instrumentalizaciju ili diranje ni u jedan motiv ove stare istorije.
Dakle verbalni konflikt je već stvoren. Sada ide poslednja faza: stvaranje iluzije o opasnosti od “fizičkog” međuetničkog konflikta!
A ova će faza, sudeći po već ustaljenoj praksi trajati dok se oni koji su smislili ovu dramaturgiju ostajanja na vlasti putem jeftinih manipulacija, ponovo ne pokažu pred svojim građanima kao “mirotvorci” i spasioci”. Idemo dalje.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
