Dokaze o zločincima OVK prikupili smo u vreme vlade Đinđića

Autor: Zoran Mijatović

U petak 5. februara ove godine u listu Danas objavljena je izjava Milovana Drecuna, predsedavajućeg Radne grupe za prikupljanje činjenica i dokaza u rasvetljavanju zločina nad pripadnicima srpskog naroda i drugih zajednica na KiM, pod naslovom „Prikupljamo dokaze o zločinima nad Srbima“.

Izjava je dobila mali prostor, a sam naslov upućuje čitaoca na zaključak da se država tek sad „setila“ da traži satisfakciju za srpske žrtve na KiM, što nije tačno. U izjavi se takođe kaže da je Radna grupa došla do saznanja da postoje ratni dnevnici terorističke OVK, koje su zaplenili pripadnici KFOR-a. I ova izjava veoma je sporna, jer se KFOR time nikada nije ni bavio. Ono što odgovara pravoj istini jeste činjenica da je Služba državne bezbednosti do tih dnevnika i drugih dokaza o zločinima OVK odavno došla i svojevremeno ih prosledila Haškom tribunalu. Milovan Drecun, dakle, ne govori istinu, ili je namerno dozira u skladu sa interesima stranke kojoj pripada. U takvim okolnostima, kada je stranka ispred države koju predstavlja, teško je očekivati da će pomenuta Radna grupa zaista i nešto konkretno uraditi.

S druge strane, naravno da naše institucije treba da se bave ovim poslom. Međutim, da bi se zaista pristupilo tome, za početak je potrebno reći istinu. Naime, ovim poslom država se bavila pre nepunih 15 godina i siguran sam da je Milovan Drecun upoznat sa tom činjenicom. Poznato je da ova vlada i njeni predstavnici imaju običaj da svaki potez predstavljaju već ustaljenom frazom da se nešto radi „prvi put u istoriji“ i zato pretpostavljam da i gospodin Drecun nastupa sa te pozicije. Zato mi je veoma žao što moram da razočaram Milovana Drecuna, ali u vreme vlade Zorana Đinđića, koja je svojevremeno okarakterisana kao antisrpska, radilo se na prikupljanju dokaza o zločinima OVK. Kako to znam? Tako što sam, u ime službe, i sam učestvovao u toj akciji.

Krenimo redom. Prikupljanje podataka o zločinima OVK započeto je na inicijativu Haškog tribunala aprila 2001. Pisanim putem obavestili su Resor državne bezbednosti da istražuju teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava od strane OVK. Da bi se obezbedili valjani dokazi u istrazi o počiniocima krivičnih dela tražili su da im dostavimo eventualne dokaze po pravilima Haškog tribunala. Pravila su pobrojana u 33 tačke i odnose se na rukovođenje i komandovanje, organizacionu strukturu i operacije OVK. Krajem maja meseca, kao odgovor na njihov zahtev, poslali smo prve podatke o zločinima OVK. Iste godine, oktobra meseca, dobili smo pismo, koje su potpisali Karla del Ponte i Grejem Bluit, u kome nam se zahvaljuju na podacima za koje su konstatovali da su dobri i vredni. U istom pismu tražili su da dostavimo podatke za Albance koji su zauzimali komandne položaje u operativnim zonama Paštrik, Dukađin i Drenica. Između ostalih, na njihovoj listi nalazili su se i Hašim Tači, Ramuš Haradinaj, Agim Čeku i Tahir Zemaj, koji je, nekoliko godina kasnije, ubijen u klasičnoj sačekuši. U tom poslu imali smo podršku tadašnjeg premijera Zorana Đinđića, resornog ministra Dušana Mihajlovića i poseban podsticaj od strane tadašnjeg ministra pravde Vladana Batića. Nisam upućen da li danas Milovan Drecun ima ovu vrstu podrške, ili je reč o prikupljanju jeftinih političkih poena. Nadam se da nije samo o tome reč, ali izjava gospodina Drecuna, u kojoj tvrdi da se na ovome radi tek sada, a što nije istina, upućuje me na zaključak da se u ovom poslu neće dogurati daleko. Drecun je, kad je reč o zločinima OVK, zakucao na davno otvorena vrata.

A šta se, do kraja, desilo sa poslom koji smo tada obavljali? Kompletan posao završili smo oktobra meseca 2001. godine kada sam Haškoj kancelariji u Beogradu predao, u dva maha, ukupno 64 registratora sa dokazima o zločinima OVK. Zapisnik o primopredaji dokumenata, sa kratkim opisom sadržaja svakog registratora, potpisao sam u ime Službe državne bezbednosti. U ime Haške kancelarije u Beogradu zapisnik je potpisao Ratikainen Mati. Dostavili smo i nekoliko video kaseta koje su se odnosile na zločine OVK. Predata dokumenta bila su fotokopije, a originale smo zadržali u našim arhivama. Tu smo naznačili oko 250 počinilaca raznih krivičnih dela nad Srbima i ostalim nealbanskim stanovništvom. Radilo se o krivičnim delima otmice, silovanja i ubistva. Obimni dokazi nalaze se u tačkama 31 i 33, koje govore o finansiranju OVK i zatvorima koje su formirali po kućama, štalama, pomoćnim prostorijama i školama. U tački 33 nalaze se brojni dokazi o formiranju jedinica OVK, dnevne zapovesti jedinicama, razni protokoli, naređenja jedinicama o borbenim dejstvima, naredbe o formiranju grupa za kidnapovanje Srba i njihove fizičke likvidacije. Mogu se naći i imena kidnapovanih i ubijenih Srba, kao i imena izvršilaca tih zločina. Pod tačkom 31 nalaze se dokumenta o finansiranju OVK organizovanom iz inostranstva. Takozvana Vlada u egzilu Bujara Bukošija tada je osnovala i banku „Dardaniju“ u Tirani, koja je finansirala kupovinu oružja i opreme za OVK.

Dakle, te 2001. godine urađen je ogroman posao u dokumentovanju zločina OVK. I onda se stalo. A sada se, koliko razumem, radi po onoj narodnoj „ajde Jovo nanovo“. Izgubilo se 15 godina uzalud. U međuvremenu jesu doneti Zakon o saradnji sa Haškim tribunalom, formirano je Tužilaštvo za ratne zločine i Kancelarija za saradnju sa Haškim tribunalom. Kroz Beograd su prošli mnogi tužioci Haškog tribunala i njihovi pomoćnici. Međutim, nikada ih niko, u poslednjih 15 godina, nije pitao šta se desilo sa dokumentacijom koju smo im predali i zašto nije pokrenut niti jedan jedini postupak?

Sa žrtvama ne smemo više da se igramo u dnevnopolitičke svrhe. Zato, bez obzira na sve, da li država reaguje blagovremeno i da li je iskrena u nameri da uradi posao do kraja, kao i kakvi će biti krajnji efekti, dokumentaciju treba poslati novoformiranom sudu za ratne zločine OVK. To je najmanje što možemo, kao država, da učinimo za njih i njihove porodice. U tome će svaka vlast imati moju, a verujem i podršku građana Srbije.

Danas

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.