Dobitna formula za Kosovo i Srbiju

Ovde ću vam, u nekoliko pasusa, predstaviti moje utiske debate koju smo nedavno imali u Gračanici o „aktuelnim albansko-srpskim odnosima“, uz to se još jednom zahvaljujući Tatjani Lazarević i Portalu Kossev, koji su nam omogućili razgovor, prvo, preko naših članaka, a kasnije i direktno.

Prvo, kao što se i u utorak, 29. avgusta, moglo videti, ne uspevamo da se u našim debatama udaljimo od gravitacione sile našeg istorijskog ponora. U pitanju je veoma velika sila, mogao bih je nazvati čak i fatalnom po sve naše napore za uspostavljanje potpuno novih okolnosti (neviđenih između nas), normalizacije odnosa između Kosova i Srbije, kao i istorijskog albansko-srpskog pomirenja. Istorija ovih odnosa prepoznaje niz tragedija, koje su kulminirale ratom 1998-1999 godine. Svaki napor za ponovni pregled istorijskih arhiva, izvođenje novih argumenata ko šta treba da radi danas, ili ubuduće, kako bi se došlo do novog nivoa koji priznaje normalizaciju odnosa i pomirenja, ne samo da je uzaludan, nego je čak i izuzetno štetan. Moje je uverenje da smo to videli i tokom naše debate u Gračanici. Na kraju krajeva, na nama, kao ljudima dobre volje je da ponudimo rešenja i alternative odnosa između Kosova i Srbije, a ne da sastavljamo istorijske i političke optužnice.

Drugo, kako mi na Kosovu, a ni sagovornici u Srbiji, nemamo zašto da se bavimo pretraživanjem sheme pobede ili poraza u odnosima Kosova i Srbije. Već sam pisao u jednom od svojih članaka ovde na Kossevu, da su svi gubici i svi porazi u skoro stogodišnjem sukobu na Kosovu konzumirani, kategorizovani i katalogizirani u politici i u diplomatiji. Mi u tome ništa ne možemo da promenimo. Sama logika Briselskog dijaloga, a potom i poslednje izjave predsednika Kosova, Hašima Tačija, i predsednika Srbije, Aleksandra Vučića, imaju za cilj ostavljanje sheme pobednika i gubitnika iza sebe, hvatajući se za jedan drugi narativ, koji, iako trenutno doživljava značajnu štetu (iz dobro poznatih razloga svima nama), jedini je koja realno nudi zajedničku perspektivu za Prištinu i Beograd: pridruživanja Kosova i Srbije Uniji. Dakle, po prvi put u istoriji naših odnosa postoji formula koja će objektivno obe strane, Kosovo i Srbiju, učiniti pobednicima, ukoliko uspemo da postanemo države članice EU.

Da, danas svako od nas može da navede najmanje dvadeset argumenata zašto ovaj naš put ka Briselu liči onom tragičnom Sizifovom guranju kamena uzbrdo. Ali, dok zastanemo da uhvatimo dah, opet, svako od nas takođe može da sastavi listu sa dvadeset i jednim argumentom zašto nemamo drugu opciju osim one koja prepoznaje Brisel kao poslednju stanicu razjašnjenja državnog, političkog i civilizacijskog identiteta Kosova i Srbije. Mi smo mali narodi da se igramo „geopolitike“ ili da na neki način pokušamo da kombinujemo evropski politički autoput sa nekim političkim ćorsokacima, koji su nam navodno ponuđeni kao alternativa.

Treće, izgleda da je uzela zamaha jedna vrsta pogrešnog razumevanja same prirode dosadašnjeg Briselskog dijaloga, kao i onoga šta nas čeka u budućnosti. Svaka ideja ili projekat istorijskog albansko-srpskog pomirenja, koje bi svakako predstavljalo doprinos dugoročnoj stabilizaciji ovog dela Balkana, prepoznaje samo jednu formulu: Normalizaciju odnosa između Kosova i Srbije. Ovo je odlučujući korak bez kojeg se uopšte ne može govoriti o albansko-srpskom pomirenju. Albansko-srpski dijalog ne može da zameni dijalog između Kosova i Srbije, dok, izgleda da za to danas postoje veća zalaganja nego ikada, možda u cilju „novog velikog albansko-srpskog razgraničenja“ (teritorijalnog pre svega). Eventualno insistiranje na dijalogu ovakve vrste (koji bi normalno uključio i Albaniju) može samo da zakomplikuje procese koji su već ionako previše zakomplikovani.

Četvrto, izgleda da se namerno ili slučajno (što, na kraju krajeva, uopšte nije bitno) ne shvata da se velikim naporima u Prištini i Beogradu gradi nov momentum za postizanje Sveobuhvatnog (ili međunarodno pravno obavezujućeg) sporazuma i, ako i ovog puta ne uspemo da završimo do kraja ovaj proces, onda ćemo se, kao i stari Sizif, zajedno sa „kamenom“ otkotrljati niz padinu, štaviše, ovog puta sa manje nade nego ikada od završetka rata naovamo, da se može izgraditi normalizacija odnosa između Kosova i Srbije.

Istina je da postoje mnoge sumnje, kako u Prištini, tako i u Beogradu, o sledećoj etapi ovog dijaloga. Veliki je nedostatak iskrene političke volje na političkoj sceni Kosova i Srbije kako bi se pomoglo Briselskom dijalogu. Na kraju krajeva, postoji velika spremnost da se obe strane koje pregovaraju u Briselu napadaju iz motiva koji su direktno povezani sa unutrašnjim političkim dešavanjima na Kosovu i u Srbiji. I u ovom slučaju možemo pronaći trideset argumenata zašto će biti teško, ako ne i nemoguće, da se sklopi Veliki sporazum između Prištine i Beograda, ali takođe se opet može navesti trideset i jedan argument koji bi ukazivali na suprotno: Opravdanost ovog Sporazuma.

Peto, i u ovom je Janjić u potpunosti u pravu (u njegovoj poslednjoj kolumni), da objektivno, od životnog je interesa samog Kosova i Srbije da završe posao, iako obe strane znaju da to moraju da urade uz pomoć Brisela, Berlina, a svakako i Vašingtona. Ali, od nas zavisi da li će Brisel, Berlin i Vašington imati kome da pomognu.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.