Činjenice su jače od ideologije

Fadilj Ljepaja i ja na portalu KoSSev nastavljamo da razgovaramo o Kosovu.

Pošto moj uvaženi kolega, izgleda, izbegava da odgovori na tematska pitanja našeg dijaloga, te ovo naše sučeljavanje, očigledno, shvata kao neobavezno i svojevoljno iznošenje mišljenja dvojice oponenata – bez želje da se ide ka konstruktivnosti, kao i bez želje da se formulišu elementi sporazuma Srba i Albanaca, ovoga puta ću, najpre, navesti neke činjenice koje se odnose na prošlost koju kolega Ljepaja neprestano ignoriše.

Dakle, sve do početka 20. veka Srba je na Kosovu bilo više nego Albanaca, te je pravljenje albanizovane „države“ od Kosova bilo moguće, najpre, pomoću autoritarnog i prema hrišćanima genocidnog Otomanskog carstva, zatim pomoću titoističkog komunizma, koji je, najpre, Srbima (1945) zabranio povratak na Kosmet, a onda (1974) Albancima na Kosmetu na „srebrnom tanjiru“ dao faktičku državu (sa zakonodavnom, izvršnom i sudskom vlašću), da bi konačno utemeljenje albanizovane „države“ Kosova dao NATO  svojim napadom na Srbiju u proleće 1999. godine.

Da podsetim, Srbiju je napao vojni savez koji su činili: SAD, Britanija, Francuska, Nemačka, Kanada, Italija, Španija, Belgija, Holandija, Danska, Turska, Norveška, Portugal, Island, Grčka, Luksemburg, Poljska, Češka i Mađarska. Ovim zemljama – napadačima – pomagale su i zemlje – saučesnice (koje, u to doba, još uvek nisu bile u NATO): Rumunija, Bugarska, Makedonija, Albanija, Hrvatska, Slovenija, Bosna i Slovačka. Zemlje koje su neposredno napale Srbiju bile su po površini 228 puta veće od nje, imale 67 puta brojnije stanovništvo i bile su 518 puta bogatije (tj. s većim nacionalnim dohotkom). Bio je to najneravnopravniji oružani sukob ikada viđen u istoriji!

Pošto se vojska Srbije, i pored snažnog otpora, morala povući sa Kosmeta, na Kosovu je iznikao Bondstil, najveća američka vojna baza izgrađena posle Vijetnamskog rata bilo gde na svetu, a, po nekim parametrima, najveća američka baza u Evropi. Da bi se ona izgradila bilo je potrebno raskopati dva brda i popuniti uvalu između njih: baza zauzima površinu od 3,86 kvadratnih kilometara i ima oko 300 objekata, pogodnih za stacioniranje helikopterskih, artiljerijskih i tenkovskih jedinica. Bondstil omogućava SAD-u da kontrolišu vode Sredozemnog i Crnog mora, kao i puteve ka Bliskom istoku, Severnoj Africi i Kavkazu, a takođe trase cevovoda iz regiona Kaspijskog mora i Centralne Azije. Ukoliko na jugoistočnom krilu NATO-a izbije veliki regionalni oružani konflikt, Bondstil će biti glavna baza za organizovanje i izvođenje operacija američke armije. Bondstil od samog otvaranja sprovodi tajne operacije (u novembru 2005. godine komesar Saveta Evrope za ljudska prava, Alvaro Hil Robles, izjavio je da u Bondstilu postoji tajni zatvor) i potčinjena je direktno Pentagonu, uživajući apsolutnu eksteritorijalnost.

Ako imamo u vidu ove činjenice, „država“ Kosovo može biti shvaćena samo kao kolonija američkog imperijalizma, koji koristi albanski šovinizam da od Kosova sačini placdarm (place d’armes)  za kontrolu Balkana i za ekspanziju ka celoj Istočnoj Evropi.

U tom kontekstu možemo se zapitati, uvaženi kolega Ljepaja, o kojoj ideji Velike Srbije Vi govorite povodom izjave predsednika SANU, Vladimira Kostića? Nije mi poznato – ko se za tu „ideju“ u Srbiji zalagao poslednjih dvadesetak godina? „Velika Srbija“ je najobičnija himera, ali „nezavisno Kosovo“ i „velika Albanija“ su ideološki realiteti koji su ostvareni (ili na pragu ostvarenja) baš zahvaljujući delovanju imperijalističkih sila, pre svega SAD-a.

Smatram de je, u tom kontekstu, neumesno govoriti da je u SANU sve i počelo (ukoliko kolega ne misli da je nedovršen Memorandum, svojevremeno ukraden iz fioke, „tajna agenda“ srpskog nacionalizma – čime dolazimo na teren tipične teorije zavere), kao što je besmislena ideja kolege Ljepaja da su drugi narodi u SFR Jugoslaviji bili robovi Velike Srbije: ali, baš su pojedini narodi i republike, zahvaljujući Jugoslaviji – koja jedino Srbiji nije bila neophodna! – dobili državnost (Makedonija, Slovenija, Bosna i Hercegovina itd).

Uzgred, iako znam da je kolega završio književnost, te da mu je pogodno da stvarnost poredi s književnim delima i da navodi te vrste paralela, skrenuo bih mu pažnju da to nije naučni relevantno, bar što se nauke o književnosti tiče. Logično je da se junaci književnih dela karakterišu i porede s junacima drugih književnih dela, ali s ljudima koji pripadaju stvarnosti – ne! Ne vidim logiku upoređivanja aktuelnog društvenog trenutka, niti sopstvene pozicije, s književnim delom koje pripada žanru avanturistikog romana (?!). Već u prvim rečenicama kojima se Robinzon Kruso poredi sa Srbijom, ako ću se i ja služiti metodom koja nije književnonaučna, pre uviđam sličnosti između Robinzonovog pustog ostrva i Albanije, nego sa Kosovom, gde su Albanci, po dolasku, brzo morali shvatiti da nisu sami, tj. da tu još neko živi. Upravo korišćenje strane imperijalne moći (Otomanske imperije, ranije, ili američke imperije, danas) kako bi se sa Kosova proterali Srbi, jeste konstanta u delovanju albanskog nacionalističkog projekta.

Lepo je zapažanje kolege Ljepaje da je zadatak intelektualaca da grade i nadograđuju kolektivni identitet. Naravno, intelektualci to ne smeju raditi tako da, istovremeno, podrivaju i urušavaju kolektivni identitet naroda koji su tu zatekli, ili naroda s kojim bi trebalo da su u harmoničnom suživotu. Aktivnosti zvanične Prištine na uključivanju srpskih manastira u „kosovsko“ nasleđe, ili sistematske aktivnosti prištinskih vlasti na potpunom uništenju ćirilice na Kosovu, zaslužuju bar mali osvrt „kosovarskih“ intelektualaca koji sebe prikazuju kao „proevropske“ i „multikulturalne“. Odsustvo kolege Ljepaje da pruži taj osvrt jasno pokazuje stvarne razmere evro-orijentacije i „multikulturne“ pripadnosti prištinskih intelektualaca.

Ukoliko uvaženi kolega Ljepaja, pak,  ima nameru da kao intelektualac nadograđuje identitet svoga naroda, a da pritom ne urušava identitet drugoga, zašto onda uopšte govori o stvaranju dve države, „do zuba naoružane“? Da li je on pripadnik naroda čija „država“, u kojoj su Srbi starosedeoci, traži prijem u UNESKO sa brižnošću za srpsku kulturu koju želi da sačuva, dok su elita i vlast te „države“ sistematski radili na uništenju i potpunom zatiranju srpske kulture i civilizacije?

Hajde da to pogledamo zajedno:

http://www.eparhijakrusevacka.com/2015/10/15/povodom-pretenzije-privremenih-institucija-kosova-i-metohije-da-samoproglasena-drzava-kosovo-postane-clanica-uneska/

http://facebookreporter.org/2015/03/17/%D1%83%D0%BD%D0%B8%D1%88%D1%82%D0%B0%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%BD%D0%B0%D1%86%D0%B8%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%B5-%D0%B1%D0%B0%D1%88%D1%82%D0%B8%D0%BD/

http://www.nspm.rs/images/stories/1-marko/2015-2-jul/kosovo-unistena-crkva-1.jpg

http://www.alo.rs/resources/images/0000/015/623/02_1000x0.jpg

http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Tapije%20u%20plamenu/AlbanacupakrstsapravoslavnecrkvenaKosmetuumartu2004.jpg

http://srbin.info/

Kako posle ovoga Vi, uvaženi kolega Ljepaja, i dalje možete da pričate bajke o „državi Kosovo“ koja neguje „ideju slobode, mira i prosperiteta“? I kakvo je mesto za Srbe u takvoj „državi“ u kojoj niko (i slovima: niko!) nije osuđen za uništavanje baštine jedne drevne, hiljadugodišnje civilizacije? Voleo bih da mi Vi to odgovorite, uvaženi kolega Ljepaja, pre nego što nastavimo da vodimo naš, svakako važan, dijalog.

 

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.