Fadilj Ljepaja i ja na portalu KoSSev nastavljamo da razgovaramo o Kosovu.
Zahvalan sam uvaženom sagovorniku što je pitanju autonomije Srba na Kosovu, posle dvadeset nedelja našeg dijaloga, posvetio odgovarajuću pažnju – gotovo svoju celu poslednju kolumnu. To se nekako preklopilo s najnovijom rundom Briselskih pregovora u kojima je dogovorena Zajednica srpskih opština (ZSO) kao oblik autonomije za Srbe na Kosovu.
Kakav je zapravo status ZSO utanačen, još uvek je predmet rasprave kako u Beogradu, tako i u Prištini. Institucije se uvek napune sadržajem, kao što, s druge strane, sadržaj uvek nađe svoje institucije – reformama, ratom ili revolucijom. Potpuno je jasno da nema opstanka Srba na Kosovu ukoliko oni ne dobiju bar neke institucije etničke ili teritorijalne autonomije.
To je, kako god da okrenemo, azbuka političke stvarnosti na Kosovu. U tom smislu može se reći: ko ne želi autonomiju za Srbe na Kosovu, on ne želi ni opstanak srpskog naroda na Kosovu!
Drago mi je da je uvaženi kolega prihvatanjem autonomije za Srbe na Kosovu suštinski podržao i realnost njihovog opstanka na tim prostorima.
No, bojim se da kolega Ljepaja, ako smem da primetim, kao da nikada nije brinuo o bolesnoj deci, kada u toj meri potcenjuje delovanje Paracetamola, poredeći autonomiju za Srbe na Kosovu s tim lekom. Da, Paracetamol je veoma delotvoran lek protiv temperature kod dece. Tako su i institucije autonomije za Srbe suštinski važne za skidanje „nacionalističke temperature“ sa srpsko–albanskih odnosa.
I kao što su nekada Albanci voleli da imaju autonomiju u Srbiji i Jugoslaviji, tako i Srbi danas vole da imaju autonomiju na albanizovanom Kosovu. Albanci, a pogotovo albanski intelektualci, takvu preferenciju kod svojih komšija Srba trebalo bi da potpuno razumeju i do kraja podrže.
U tom smislu trebalo bi reći da je neobično kada albanski intelektualci danas hoće da srpsku autonomiju na Kosovu stave u kontekst nekakvog „reciprociteta“. Jer, nekadašnja albanska autonomija u Srbiji ili Jugoslaviji nije bila uslovljena nikakvim „reciprocitetima“. Ona je proizlazila iz demokratskog uverenja jedne države da je autonomija neuslovljeno pravo koje čini temelje svake moderne političke zajednice.
Zašto Albanci koji danas vladaju Kosovom, a naročito albanski intelektualci koji su ideolozi te vladavine, kada su konačno u istorijskoj prilici da svojoj najvećoj etničkoj manjini daju autonomiju, više neće da znaju za bezuslovnu autonomiju? Zašto odjednom insistiraju na strogoj, „reciprocitetnoj“ autonomiji – kao da su celog života samo za nju znali i kao da nemaju pojma ni o kakvoj drugoj vrsti etničke ili teritorijalne autonomije, nego samo o „reciprocitetnoj“?!
U tom smislu, priznajem da me zbunjuje izjava mog uvaženog kolege da je „teritorijalna autonomija samo placebo, lek koji ne rešava srpske probleme na Kosovu; i da – rešenje je u realnoj autonomiji na centralnom nivou, u sferi kulture i obrazovanja, uz sve ostale mogućnosti koje pruža lokalna vlast. I ta funkcionalna autonomija u kulturi i obrazovanju trebalo bi da ima svoj centar i institucije u Prištini, a ne u Gračanici, ili Zubinom Potoku“.
Pa kako to da Albanci nisu bili za „realnu autonomiju na centralnom nivou“, sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka, kada je Beograd bio državotvorni centar, nego su se i rukama i nogama borili da što više nadležnosti prebace u Prištinu? A sada, kada su se prilike promenile, kada oni treba, ne da dobiju, već da daju autonomiju, sada pak odjednom otkrivaju sve čari „centralističke autonomije“? Te onda, imajući u vidu svoju novu poziciju, licemerno preporučuju kosovskim Srbima autonomiju čije središte, pazite sad, neće biti „Gračanica ili Zubin Potok, već Priština“?!
Kako to onda uopšte nazvati do teško prikrivenom hipokrizijom? I kako imati poverenja u drugu stranu u dijalogu ako ta druga strana suštinski krši osnovna pravila moralnog univerzalizma i logičke konzistentnosti?
Ipak, sama činjenica da je kolega Ljepaja, posle veoma raskošne retoričke ekvilibristike – u kojoj je „suočavanje sa zločinima prošlosti“ imalo svoju posebnu funkciju – konačno pristao da krene u suštinski razgovor o autonomiji za Srbe na Kosovu, svakako je ohrabrujuća i za svaku pohvalu. To može biti put za afirmaciju Kosova kao ozbiljne institucionalne strukture, te što pre albanski intelektualci na Kosovu to shvate, ranije će i drugi kosovske institucije početi tretirati kao nešto relativno normalno i relativno ozbiljno.
U tom smislu, odgovor na pitanje: „Da li ko drugi do kosovskih institucija ili građana Kosova, može da očuva kulturno nasleđe na Kosovu?“, zavisiće od snage srpskih autonomnih ustanova na Kosmetu. Ako su te ustanove realne i efikasne, kulturno nasleđe na Kosovu – a ono je prvenstveno srpsko i čini stubove srpskog identiteta – dakle, to nasleđe biće sačuvano. Ako su pak te ustanove samo fasada, od stvarnog istorijskog nasleđa na Kosovu ubrzo neće ostati ni kamen na kamenu. Ipak, primećujem da je gotovo dirljiva briga albanskih intelektualaca na Kosovu da se izbore za to da oni brinu za temelje srpske kulture. Voleo bih da mi u nekom od svojih narednih kolumni kolega Ljepaja obrazloži poreklo te brižnosti.
U Beogradu jeste 2008. godine zapaljena američka ambasada, ali je Srbija potom omogućila da se napravi jedno od najlepših i najvećih kolonijalnih zdanja američke imperije na Balkanu. Šta je urađeno deset godina posle pogroma nad kulturnom baštinom Srba na Kosovu? Koliko je hramova popravljeno novcem iz Prištine, koliko biblioteka obnovljeno, a koliko je crkvišta zakrovljeno? Neopozive činjenice zasnovane isključivo na principu očiglednosti zaista ne čine legitimnom, već apsurdnom, želju Albanaca na Kosovu da upravljaju srpskim kulturnim nasleđem.
Stoga, „kosovske institucije“, bez snažnih autonomnih ustanova Srba, ne mogu adekvatno da brinu o kulturnom nasleđu na Kosovu. Tek kada te ustanove zažive, tek kada Srbi stvarno budu ravnopravni članovi albanizovanog Kosmeta, tek onda se može otvoriti dijalog o prebacivanju dela konzervatorske i drugih kulturnih nadležnosti na Kosovo. Do tada, mislim da bi bilo bolje zaboraviti na Unesko i na druge organizacije, koje ipak zahtevaju da se dobaci do odgovarajućeg kulturnog i institucionalnog nivoa. Do tog nivoa Priština, realno, još nije dosegla.
Najzad, dozvolite da Vas u vezi s tim upitam kakvo je Vaše mišljenje o neobičnom i tragičnom slučaju Olivera Ivanovića? Da li mislite da je njegovo hapšenje i suđenje – koje sa sudstvom i pravednošću nema nikakve veze, zapravo pokazna vežba za Srbe? Da li to znači da im, makar bili i najkooperativniji, takva sudbina sledi u „Nezavisnoj državi Kosova“? Ili je to ipak poslednji trzaj jednog nekompetentnog i korumpiranog sudskog sistema, pre nego što on zbilja postane ono što bi trebalo da bude – izvor sigurnosti, pravde i blagostanja za sve građane Kosova?
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
