Izvor: Koha (Tekst je izvorno preveden sa albanskog)
Kada se nadležnost koja je određenom subjektu data radi ostvarivanja određenog cilja kontinuirano ne koristi, a neposredna posledica toga je nemogućnost konstituisanja ustavne institucije, onda to pitanje može izaći iz okvira ustavnog poretka, stavljajući politički interes iznad poštovanja ustavnosti, prenosi Koha pisanje višeg istraživača Kosovskog demokratskog instituta (KDI) Vulneta Bugaćkua.
Konstituisanje Skupštine više nije samo pitanje političkih kalkulacija ili neslaganja. Naime, nakon isteka ustavnog roka od 30 dana, nepoštovanja proceduralnog pravila prema kojem prekidi tokom konstitutivne sednice ne mogu trajati duže od 48 sati i, posebno, činjenice da najveća poslanička grupa na poslednjim sednicama nije predložila kandidata za predsednika Skupštine, ovo pitanje dobilo je jasnu ustavnu dimenziju.
Kao što je poznato, Ustav u članu 66(1) propisuje da se konstitutivna sednica održava u roku od 30 dana od dana zvaničnog objavljivanja rezultata izbora. Član 67(2), sa druge strane, propisuje da predsednika Skupštine predlaže najveća poslanička grupa i da se on bira većinom glasova svih poslanika. Ove dve odredbe ne mogu se tumačiti odvojeno jedna od druge.
Dakle, pravo najveće poslaničke grupe da predloži kandidata za predsednika Skupštine deo je ustavnog mehanizma za izbor predsednika i, samim tim, za okončanje procesa konstituisanja Skupštine. Međutim, to nije neograničena privilegija koja može da proizvede efekat suprotan cilju ustavne norme.
Stoga ustavna dilema nije u tome da li je najveća poslanička grupa „izgubila“ pravo da predloži kandidata za predsednika Skupštine, jer Ustav, u načelu, ne predviđa takvu sankciju. Pitanje je, međutim, da li se pravo na predlaganje može koristiti bez ikakvog vremenskog ograničenja, čak i onda kada, nakon prekoračenja ustavnih i proceduralnih rokova, onemogućava završetak konstituisanja Skupštine.
Dakle, kada poslanička grupa može kontinuirano da ne predlaže kandidata, a da istovremeno zadržava isključivo pravo na predlaganje, legitimno je postaviti pitanje da li ovo pravo, na način na koji se do sada koristilo, proizvodi efekat „de fakto veta“ na konstituisanje Skupštine?
Sa druge strane, Ustavni sud je svojim odlukama proces konstituisanja Skupštine smestio u obavezujući ustavni okvir. Štaviše, ovaj sud je jasno stavio do znanja da ustavne norme koje se odnose na uspostavljanje državnih institucija proisteklih iz glasova građana treba tumačiti tako da omogućavaju, a ne blokiraju, njihovo formiranje i efikasno obavljanje funkcija.
Sud je podsetio da izabrani poslanici moraju da završe konstitutivnu sednicu izborom predsednika i potpredsednika Skupštine u utvrđenom roku, kao i da je funkcionalizacija institucija proisteklih iz volje građana ustavna obaveza.
U tom smislu, proces konstituisanja ne može se tretirati kao postupak koji zbog nepostojanja političkog dogovora može ostati obustavljen na neodređeno vreme. Na toj osnovi, pravo na predlaganje kandidata za predsednika Skupštine ne može se posmatrati odvojeno od ovih obaveza. Ono je deo ustavnog mehanizma koji treba da dovede do funkcionalizacije Skupštine. Zbog toga se ostvarivanje ovog prava mora tumačiti u skladu sa ustavnim zahtevom da se postupak konstituisanja odvija efikasno i unutar okvira utvrđenog Ustavom i Poslovnikom Skupštine.
Dakle, ustavna nadležnost ne može se tumačiti tako da izgubi ustavnu svrhu zbog koje je ustanovljena. Međutim, kada se nadležnost koja je određenom subjektu data radi određenog cilja kontinuirano ne koristi, a neposredna posledica toga je nemogućnost konstituisanja ustavne institucije, onda to pitanje može izaći iz okvira ustavnog poretka, stavljajući politički interes iznad poštovanja ustavnosti.
Stoga, u sadašnjim okolnostima, kada politički subjekt ima pravo i mogućnost da predloži kandidata, ali istovremeno tu nadležnost ne koristi na način koji bi omogućio završetak procesa konstituisanja, pitanje se više ne može svesti na to ko pobeđuje u političkoj bici. Pitanje je: koliko dugo ustavna institucija može ostati nefunkcionalna zbog nekorišćenja jedne nadležnosti koja u praksi proizvodi efekat veta i služi kao mehanizam za paralizovanje rada Skupštine?
Na ovo pitanje može da odgovori samo Ustavni sud, koji bi trebalo da bude pokrenut kako bi utvrdio da li, u nastalim okolnostima, najveća poslanička grupa može i dalje isključivo i apsolutno da raspolaže ovom nadležnošću, bez obzira na posledice koje ona proizvodi po funkcionisanje Skupštine.
U suprotnom, alternativa je da prihvatimo da je Ustav stvorio nadležnost čije nekorišćenje može držati Skupštinu nefunkcionalnom neograničeno dugo, bez ikakvog ustavnog mehanizma za prevazilaženje blokade. Takvo tumačenje teško bi moglo da se uskladi sa samom logikom ustavnog poretka.
Jer, u ustavnoj državi nadležnosti nisu privilegije stvorene da bi se suspendovalo funkcionisanje institucija. One su ustavna sredstva za funkcionisanje vlasti i ostvarivanje ciljeva ustavnog poretka.
Zbog toga se pravo na predlaganje ne može pretvoriti u ustavni veto, niti se ustavna nadležnost može tumačiti tako da se njenim nekorišćenjem proizvede upravo ono što Ustav nastoji da spreči – blokiranje funkcionisanja institucija proisteklih iz volje građana, zaključuje Bugaćku.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
