Briselska saga: Dijalog nije promenio život građana na bolje

I Beograd i Priština, ne samo Srbima sa Severa i juga, i Albancima, nego svima šalju kontradiktorne, dijametralno suprotne poruke. Istovremeno se i iz Brisela manipuliše javnostima – jednima se kaže jedno, drugima drugo, a svaka strana 'svojima' kaže treće. U Briselu, Berlinu, Parizu, hvalospevno se govori o dijalogu, a na terenu ne vidite te rezultate. Najveći gubitnici su sami građani. Ovako trenutni briselski dijalog opisuje rođeni Pećanac, hrvatski đak i briselski novinar, Augustin Paljokaj, sa kojim upravo o briselskom dijalogu Beograda i Prištine razgovaramo u Severnoj Mitrovici. Iako iz belgijske prestonice izveštava skoro punih 20 godina, prethodno izveštavajući i o pregovorima u Rambujeu, kaže da nikada ništa teže nije pratio od toka aktuelnog briselskog dijaloga.

Niste prvi put na severnom Kosovu. Jeste li na severnom Kosovu kao delu "Republike Srbije, ili kao delu "Republike Kosovo"?

Osećam se da sam u nekom delu, na engleskom se to kaže ,,no man's land” – ničija zemlja. Kad vidim automobile bez registracija, ili sa registracijom KM, sa znakom države Srbije, kada moram da iz jednog auta iz centra grada uđem u drugi auto da bih došao na sever…osećam se kao na nedefinisanoj teritoriji. Svakako, s obzirom na to da sam ovde na Severu po treći put i da sam kao novinar obišao svakakva područja na svetu, ugodno se osećam, ali sa druge strane, nije mi to normalno. Ovo je uz Nikoziju poslednji podeljeni grad u Evropi. Ako me pitate za utisak nekog iz Brisela, kad bi neko odatle ko nije nikada bio tu, došao, bi bio šokiran, jer se o Severu u Briselu ima utisak da bi trebalo da bude najrazvijeniji deo cele regije. Toliko se fondova daje za Sever, uz fondove iz kosovske vlade, srpske vlade, novac iz carine, ali uticaj toga ovde ne vidim.



Odnosi između Beograda i Prištine nisu normalni



Pošto dijalog u Briselu o takozvanoj normalizaciji odnosa traje, možemo reći još od 2011, da li Vam je čudno da situaciju na terenu opisujete na ovakav način – posle šest godina dijaloga?

To je dokaz da se puno govori o normalizaciji koje još uvek nema. Situacija nije normalna, odnosi između Srbije i Kosova, ili kako kažu u Briselu – Beograda i Prištine, nisu normalni. Vlada Srbije i dan danas šalje pisma u kojima Kosovo naziva tvorevinom poput ISIS-a. Srbija sprečava članstvo Kosova u UNESCO, ovde ne postoji sloboda kretanja. Proces u Briselu napravljen je tako da odgovara više političarima, a manje utiče na poboljšanje života običnih građana. Iako se na početku stalno govorilo da će dijalog rešiti praktična pitanja kojima će se život građana promeniti na bolje, ja tu promenu u njihovim životima ne vidim.

Postoji li nešto što možete da navedete kao primer nenormalnosti odnosa sa prištinske strane ili sa strane EU?

Greška je bila u komunikaciji sa obe strane. Oko nenormalnosti s kosovske strane – na početku je Kosovo reklo ovo je samo tehnički dijalog, sa Beogradom ne razgovaramo o unutrašnjim stvarima Kosova, a u isto vreme dok je kosovska vlada govorila da je to samo tehnički dijalog i da Sever Kosova neće nikada biti tema – zašto ste kao šeficu delegacije slali potpredsednicu vlade, to jest, visok politički nivo? Onda smo imali predsednicu Kosova, Atifetu Jahjagu, koja usred Brisela, na dan kada Ketrin Ešton govori kako će se ubrzo ići na razgovor na visokom nivou i početi sa rešavanjem pitanja Severa Kosova – kaže – pitanje Severa Kosova ne postoji, to je unutrašnja stvar Kosova i nikad nećemo s Beogradom o unutrašnjim stvarima Kosova razgovarati; a sve što se razgovara u dijalogu ne tiče se ni Kraljeva, ni Kragujevca, ni Novog Sada, nego se tiče odnosa unutar Kosova, tako da tu je kosovska strana manipulisala svoju javnost. I srpska delegacija, s druge strane, takođe nije dovoljno informisala građane, jer oni dijalog vide isto kao politički, kao nešto što profiliše Srbiju kao državu u međunarodnim odnosima.

S obzirom na to da se ni uzajamni odnosi dva naroda na terenu nisu rešili, za šta se EU založila postavljajući cilj takozvane normalizacije odnosa, šta je to drugačije trebalo da EU uradi kako se dijalog u Briselu ne bi sveo samo na razgovor političara, već bi se otvorio i istinski bazični dijalog na terenu?

EU je napravila ono što je i nameravala – htela je da dijalog podigne što pre na visoki politički nivo zato što je svesna da ne postoje tehnički problemi u odnosima Srba i Albanaca, a da nisu rezultat političkih odnosa. Dakle, kada bi se ukinula politička razlika u stavovima oko nezavisnosti Kosova, svi tehnički problemi bi odjednom nestali. Naravno, ostali bi praktični problemi u odnosima ljudi, kakvih ima inače, ali ne bi bilo problema koji su rezultat neslaganja oko statusa.



Beograd je puno više profitirao u razgovorima. Severu se dao prevelik značaj. Najveći gubitnici su građani



Da li Vam je razumljiva i prihvatljiva činjenica da u proces dijaloga u Briselu i donošenja sporazuma – čijom bi se primenom izvršila integracija, nisu bili uključeni sami građani, pre svega mislim na Srbe sa Severa?

Trebalo je da bude drugačije i da se dijalog pripremi, pogotovu sa kosovske strane. Kosovska strana je u dijalog ušla ne znajući šta od njega da očekuje, misleći da će to međunarodna zajednica da reši s Beogradom i da će Beograd da prihvati realnost. Beograd je išao s drugim motivom – da se kroz dijalog pokaže kao konstruktivan partner međunarodnoj zajednici. Beograd je tu profitirao, mnogo više od Prištine.

Ko su gubitnici? Da li delite utisak Srba sa Severa da su oni najveći gubitnici?

Najveći gubitnici su građani, koji na svojoj koži osećaju da se stvari polako miču. Po mom mišljenju, greška je bila što se zaboravilo na Srbe u ostatku Kosova, a Severu dao preveliki značaj. Sever je sve vreme kontrolisan od strane Beograda, iako je međunarodna zajednica žmurila na to.



Nije zahvalna uloga čuvara suvereniteta Srbije na Kosovu. Beograd sada koristi Srbe s Kosova. I Srbima i Albancima se iz Brisela šalju kontradiktorne poruke. Vrši se namerna manipulacija



Mislite da Beograd ne kontroliše Srbe sa juga i da nema uticaja u srpskim sredinama na jugu?

Sada kontroliše više nego pre. Tamošnji Srbi su se samostalno počeli da mire sa novom situacijom i da se sebe vide na tom Kosovu. Razgovarao sam s njima i s ljudima iz pravoslavne crkve, rekli su mi – ostaćemo tu, da li priznajemo Kosovo kao državu ili ne, da l' se nama to sviđa ili ne – to je drugo pitanje, ali mi smo tu, mi delimo sudbinu s ljudima s kojima tu živimo, dok je Sever bio komforan – mi smo deo Srbije. Mislim da nije zahvalna uloga za deo naroda kojem je data uloga da bude čuvar suvereniteta Srbije na Kosovu. Beograd njih sada koristi. Kao prvo, ako ne slušaš, radiš na štetu svoje države, a tvoja država je Srbija – tako oni kažu; drugo, oni se nude kao zaštitnici tvojih prava i onda se kao nešto izbore u Briselu. Međutim, ja mislim da je Srbija puno dobila kao država u procesu evropskih integracija – od statusa kandidata, otvaranja pregovora, itd., dok, za Srbe na Kosovu nije praktično dobila puno. 

Dijalog nije promenio život građana na bolje; stvara se utisak da su dijalogom sprečili Treći svetski rat, a nisu rešili sudbinu trafostanice u Zubinom Potoku

Šta Vam je lični utisak od kad pratite briselski dijalog?

Uvek mi je teško to da pratim. Ja sam bio i za vreme rata novinar, pratio sam pregovore u Rambujeu, itd., ali ništa nikada nisam ništa teže pratio. Uopšte nema transparentnosti, ni od strane EU, a pogotovu ne od Kosova i Srbije – strana koje su u dijalogu. Tamo čekamo van zgrade, po kiši, snegu, nikada nemamo najave kada će se završiti, kad kažu u četiri popodne, završi se u tri ujutru, tako da je jako teško, a drugo, stvorili su utisak kao da su tim dijalogom rešili, sprečili treći svetski rat, a nisu rešili ni sudbinu trafostanice u Zubinom Potoku. Ja mislim da dijalog nije promenio život građanima, malo je relaksirao odnose u smislu da ljudi s Kosova mogu preći preko Srbije da idu nekud dalje. Kada slušate kako se hvalospevno govori o dijalogu u Briselu, Berlinu, Parizu, kako tapšu političare Srbije i Kosova po ramenima, pomislite jedno, dođete ovde i ne vidite te rezultate. Dijalog treba vratiti u okvire praktičnog poboljšanja života građana, ali i to nije baš izgledno zato što je dijalog krajnje politički.

Kakvu poruku Beograd, a kakvu poruku Priština, trenutno šalje Srbima sa Severa?

I Beograd i Priština, ne samo Srbima sa Severa i juga, i Albancima, nego svima šalju kontradiktorne, dijametralno suprotne poruke. Meni je doslovno jedan službenik EU rekao da mu je žao što mi razumemo srpski, zato što oni Srbima mogu reći jednu stvar, a kosovskim Albancima drugu i da je dobro što EU ne može da tretira Kosovo kao državu – Albancima kažemo, vas su priznale 23 države EU, to je gotova stvar, nema povratka nazad. Srbima kažemo, znate imamo 5 država koje nisu priznale Kosovo, tako da videćemo šta će biti, mi smo neutralni prema statusu. Mi smo dobar posrednik, nismo ni na jednoj , na drugoj strani. Međutim, to znači da se polazi od namerne manipulacije, da se jednima kaže jedno, drugima drugo, i da svaka strana kaže svojima treće. Mislim da je EU pogrešila. Nakon svake runde dijaloga ,praktično, premijer Srbije Vučić, ili Đurić, ili neki drugi predstavnik, izađu i kažu – uspeli smo da odbranimo interese Srbije na teritoriji Kosova i Metohije. Sve što smo se dogovorili nema veze sa statusom Kosova, zaštitili smo naše građane u našoj pokrajini i onda dođe Edita Tahiri, ili Isa Mustafa, pa kažu – sve što smo se dogovorili je u okviru Republike Kosovo, štaviše, to je još jedan korak prema priznanju Kosova od strane Srbije itd., a ni jedna, ni druga strana neće reći šta su se konkretno dogovorili.

Šta su se dogovorili?

Na primer, ono što se događa sa ljudima u Severnoj Mitrovici koji su do sad radili u carini Srbije – da li oni automatski prelaze da rade u carinu Kosova… Imate sada viznu liberalizaciju. Da li je Srbija ikada objasnila ljudima da s pasošima Koordinacione uprave ne mogu da putuju bez viza?

Oni to znaju, a pasoši su biometrijski. Ali kako je moguće da iz EU ne znaju da su pasoši Koordinacione uprave biometrijski pasoši?

Oni to znaju.

Zar ne bi onda moglo po istom principu da manji broj imaoca pasoša Koordinacione uprave takođe bude uvršten u program vizne liberalizacije?

Tu imate dva razloga – politički i tehnički zašto ne mogu.

Koji je tehnički razlog da ne može?

Prvo, tehnički razlog je da vlasti koje izdaju te pasoše nemaju kontrolu na teritoriji gde žive imaoci. MUP Srbije ne zna, ne sme doći i proveriti vašu adresu.

A politički?

A politički je da se u to vreme htelo izbeći da Albanci masovno traže pasoše Srbije. Toga se sećam dobro.

U čemu se nije uspelo, jer su redovi Albanaca koji su tražili te pasoše bili ogromni?

Ne, uspelo se, naravno da se uspelo. Da, ali nije bilo masovno, a bilo je primera da su Albanci s Kosova odlazili u Srbiju, prijavljivali fiktivne adrese da bi dobili pasoše Srbije.

Zašto je Evropa imala diskriminišući stav da Albance spreči da putuju?

Zato što bi time države koje su priznale Kosovo obezvredile nezavisnost Kosova.

Kakvo je to obezvređivanje nezavisnosti? Zar se EU ne zalaže za univerzalnu vrednost slobode kretanja, dakle, građani jedne nezavisne države sami procenjuju kuda i kako će Evropom da se kreću?

Ne znam kako će se to rešiti, moguće je da se traže neki modaliteti, ali Srbi s Kosova koji imaju državljanstvo Srbije kao Srbi, Kosovo smatra to njihovom pravom, jer im Kosovo dopušta dvojno državljanstvo.



Kosovo debelo kažnjeno zbog događaja od 17. marta. Nezavisnost bi bila drugačija da nije bilo 17. Marta, nivo kolektivnih prava za Srbe bio bi manji



Deo srpske javnosti smatra da su poslednjih 17 godina Albanci uvek bili nagrađivani nakon određenih negativnih akcija i trendova u svom društvu; na primer, neposredna posledica 17. Marta su razgovori o statusu, odnosno promena međunarodnih zahteva prema Kosovu od 'standarda pre statusa' do 'status pa standardi'. Sada ovaj deo javnosti vidi upravo viznu liberalizaciju kao nagradu kosovskim Albancima za godinu dana nasilja koje su viđalo na ulicama Prištine i u parlamentu. Kako Vi posmatrate na to?

Ne, to nema veze. I Albanci s Kosova misle da vi u Severnoj Mitrovici živite puno bolje od njih, ali to nije tako. Drugo, oni misle da je Beograd nagrađivan, jer je Srbija dobila viznu liberalizaciju, ne slučajno, baš kad je Kosovo postala nezavisna država. Treće, moj stav je da je Kosovo debelo kažnjeno zbog događaja od 17. marta, jer bi nezavisnost bila drugačija da nisu bili ti događaji.

Kakva bi bila?

Kosovo bi bilo više nezavisno nego što je sada. Nivo kolektivnih prava za Srbe bi bio manji nego što je. Ovako, ti događaji su u očima međunarodne zajednice dokazali dve stvari – u redu, Kosovo nema drugog izlaza, mora da bude nezavisno, ali mi njima ne možemo verovati, zato ćemo imati i mehanizme nadziranja te nezavisnosti. Pravni mehanizmi bi bili drugačiji.

Kakvi bi ti pravni mehanizmi mogli da budu drugačiji ako se Srbija kao suverena država na teritoriji koja se odvaja od nje – ne slaže sa tim?

Prvo mislim da bi, da nije bilo 17. Marta, status bio rešen brže, a ne sporije.

Koji bi to pravni mehanizmi bili drugačiji? Uz Srbiju koja se ne slaže da Kosovo bude nezavisno?

Bilo bi drugačije uređeno iznutra. Kosovski ustav bi bio malo drugačiji, mehanizmi od strane međunarodne zajednice bili bi slabiji. Ovako su prejaki. Ti događaji su dokazali i da nakon nezavisnosti, međunarodna zajednica mora zadržati pravne, policijske i vojne mehanizme na teritoriji Kosova, sa pravom intervencije u slučaju da ovi naprave nešto što ne bi smeli.



Nema novih sporazuma dok se ne implementiraju postojeći. Briselska saga treba da dovede do formalnog priznanja Kosova od strane Srbije



Briselska saga namerno duga

Možete li da zamislite da ćete završiti karijeru i da ni o čemu drugom iz Brisela nećete izveštavati osim o dijalogu? Koliko će briselska saga da traje?

Pa biće veoma duga saga i namerno je takva -ako vi u pregovaračkom okviru Srbije za članstvo u EU imate normalizaciju odnosa sa Kosovom koja treba da odvede do pravno obavezujućeg dokumenta – a to je priznanje Kosova kao države. Srbija je to već priznala, ali pre članstva u EU ona mora da uspostavi formalne diplomatske odnose. To treba da se dogodi uoči članstva, a EU se ne žuri da proširi članstvo. Ima problema i sa postojećim državama, tako da ćemo jako dugo gledati dijalog, pa dijalog u dijalogu, pa sporazum dijaloga. Evo moj kolega iz Srbije dočekao penziju sa dijalogom – Dragan Blagojević iz Bete.

Kakva je dinamika sastanaka Beograda i Prištine posle srpskih izbora? Šta je na dnevnom redu?

Tehnički se oni već sastaju. Stalno postoje sastanci. Sada je na dnevnom redu implementacija, ne može ništa drugo da bude. Neće se ni ići u nove sporazume, dok se ne vidi šta je s implementacijom postojećih sporazuma.

Od maja do decembra šta nas čeka?

Neće da bude ničeg dok se ne osnuje nova Vlada u Srbiji. U maju verovatno ništa, osim nastavka tehničkih dijaloga, a mogao bi sredinom juna da usledi sastanak dvojice premijera. Nemojte zaboraviti da holandsko predsedništvo EU ima nameru da otvori nekoliko poglavlja u pregovorima Srbije, Srbiji je do toga jako stalo.

Što znači da mogu da pritisnu Srbiju sada?

Da. Nemačka je jako osetljiva oko pitanja dijaloga i normalizacije odnosa, pogotovo oko situacije u Mitrovici, oni su jako dobro informisani, ne moraju da se informišu, ne moraju to da čine preko EU, imaju svoje ljude na terenu. Britanci nemaju vremena da se bilo čime bave, imaju svoj referendum, da l' će oni ostati u EU ili ne, pa bilo bi bizarno da se oni sada nečim bave. Ako bi EU procenila da napredak u normalizaciji nije dovoljan, ona uvek može da suspenduje pregovore o članstvu sa Srbijom.

Može li da se dogodi da se odugovlači sa formiranjem Vlade u Beogradu, da Vučić ne bude imao pun kapacitet za pregovore, a da se u međuvremenu nakalemi i pitanje izbora na Kosovu i da čitave ove godine ne bude većih dešavanja u Briselu?

Može da se dogodi, da. Na Kosovu se ovih dana događa ono što se u sportu naziva prelazni rok – kada igrači prelaze iz jednog kluba u drugi, a to je često vodilo u nove izbore.



Vučić se preračunao. Slabiji je nego što je bio posle izbora a očekivalo se suprotno



Šta se očekuje sada?

Šta se očekuje? Prvo, mislim, da se Vučić preračunao. U EU su očekivali da će Vučiću biti lakše da dalje učini iskorak u odnosima s Kosovom, da će i EU biti lakše, ali mislim da su se preračunali. Vučić je slabiji nego što je bio, a očekivalo se suprotno. Ceo kontekst raspisivanja izbora bio je da Vučić ojača, a nije ojačao. Međutim, formalno, ako vi pitate Brisel, oni će uvek reći – dijalog će se voditi ko god da je na vlasti. Oni već imaju dovoljno iskustva da ne smeju računati na ljude, nego na sistem. Prvo, ne odlučuje Brisel ko će biti na vlasti u Srbiji, drugo imaju dokaza o prevrtljivosti. Vratimo se u oktobar 2000. godine. EU je slavila, pomagala, finansirala, sufinansirala promene u Srbiji, i sećam se kako su tada govorili – konačno su u Srbiji poražene mračne snage prošlosti i pobedile su proevropske snage koje Srbiju vode u budućnost. Ko je poražen tada?! Milošević, i ko je bio s njim – Vučić, Dačić, Šešelj i Nikolić. Osim Miloševića koji je umro, danas su ova četiri vodeći političari.

Isto se može reći i za prištinsku političku scenu, i tu su isti ljudi ostali na vlasti?

Ja govorim o drugom – o promeni ovih političara iz Beograda. Oni su se promenili, sada su oni za EU, govorim o prevrtljivosti. To znači da ne možete da računate na osobu kao osobu. Sećam se kad je počeo dijalog, nama je rečeno doslovce – sa snažnim Tadićem u Beogradu i snažnim Tačijem na Kosovu možemo napraviti čuda. U međuvremenu, Tači je oslabljen na Kosovu, jer je bio optužen za krađu izbora. Tadić nije nikad isporučio ništa. Uvek je govorio – ne mogu sad, ne smem sad, znate šta mislim, ali mi nacionalisti skaču u vrat… Onda su došli Vučić i Dačić – ovi su puno bolji, ovi kad nešto obećaju i naprave. A na Kosovu su stalno podržali i čuvali Tačija, pomagali mu, jer je on isporučivao.

Okarakterisane su kao teorije zavere, verujete li u to da sile koje uređuju geopolitičke odnose, na Balkan dovode takozvane nacionalističke vlade upravo kao garant da će one moći i da isporuče ono što se od njih i zahteva?

Ne mislim da su one dovele ove vlade, ali istina je da postoji razmišljanje da nacionalisti mogu puno lakše da postignu kompromise. Na primer, ono što su se dogovorili Tači i Dačić ne bi mogli da se dogovore pokojni Rugova i Boris Tadić. Jer vi, kao nacionalista, ne možete da budete optuženi za izdaju, dok ovi drugi mogu. Uvek je kod desnih stranaka niži  intenzitet osećaja da se moraju dokazivati kao patriote, a jači da se moraju dokazati kao proevropski kosmopoliti. To je istina, ali ne verujem da su oni te ljude i postavili.



Možda je formiranje ZSO realno do kraja godine, ne i sud 



Da li je, prema Vašim procenama i saznanjima, realno da Kosovo do kraja godine ima svoj pozivni broj, da na Severu profunkcionišu dva srpsko-kosovska preduzeća za struju i da se kosovski sud uspostavi na Severu, a formira ZSO?

Možda, formiranje Asocijacije je realno do kraja godine. Sud nije realan zbog sastava sudskog osoblja, jer na Kosovu ne žive samo Srbi i Albanci. Bitno je da se uvaže primedbe koje je kosovski ustavni sud dao na sporazum, a tiču se, pre svega, diskriminišućih elemenata, kao što je etnička pripadnost sudija i tužilaca.

Hvala Vam što se govorili za KoSSev.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.