Breme grešnih godina i gorkih istina

Milivoje Mihajlović
Milivoje Mihajlović, rođen je 1958. godine u Prištini. O događajima na Kosovu izveštavao je za prištinsko „Jedinstvo“, Tanjug, Radio-televiziju Beograd, BBC, APTN, Agenciju Frans Press, CBS… Bio je glavni urednik Radio Prištine, osnivač Media centra, urednik informativnog programa YU-info televizije, direktor Radio Beograda.

Poštovani prijatelju,

Dok se svet sprema za recesiju, mi se spremamo za izbore. Na ovim prostorima izbori i vlast su važniji od svega, pa i od zdravlja građana, ekonomskog napretka i socijalne sigurnosti. Nekako smo pregrmeli prvi talas krize i umesto da se pripremamo za oporavak ekonomije i na osnovu sadašnjih iskustava organizujemo da spremno dočekamo jesenji talas epidemije, okrenuli smo se “životnom pitanju” – izborima. Osim upozorenja da posle pandemije ništa neće biti isto, političke elite ne nude nijednu ideju – kako se bolje organizovati. Posle terorističkog napada 11. septembra u SAD svet je prešao na nove navike – na aerodrome se ulazi kao u najčuvanije vojne baze, svaka ustanova u svetu uvela je na ulazima detektore za metal, video nadzor… Sada ćemo, valjda svi morati da nosimo maske i dokaze da nismo zaraženi i da smo dezinfikovani i vakcinisani. To što će, usput, “umreti” polovina male privrede, a milioni ljudi ostati bez posla izgleda da nikoga ne brine. Ili se nadamo da više neće biti ovakvih virusa?

Dok se na Kosovu igra ping-pong između Ustavnog suda i Venecijanske komisije i sprovodi opasna akcija na izigravanju ustava i ubijanju nade da je borba protiv korupcije uopšte moguća, u Srbiji se ubrzano “sanira” pustoš koju je korona virus napravio, kako bi se stvorio privid “uslova za slobodne i demokratske izbore”. Severna Makedonija i Crna Gora takođe se spremaju za izbore. Hrvatsku očekuje izlaz na birališta za parlament i vladu. Ovo je godina kada je leto “idealna sezona” za izbore i izborne kampanje. Leto u kojem će granice biti zatvorene, a domaći turizam jedina varijanta, bogomdano je vreme za otvaranje birališta. Iz straha od koronavirusa ulazimo u strah od izbora. Iz jednog vanrednog stanja ulazimo u drugo “vanredno stanje”. Iz paralize koju je izazvala pandemija, upadamo u, već poslovično, zamiranje svih aktivnosti tokom predizborne kampanje. Iz jedne “kome” u drugu “komu”. Do sada je na svakom mestu merena temperatura tela građana, a od sada će se meriti “puls birača”. I sve u istom cilju. Besmislene rasprave, lažne vesti, izmišljene afere, ucene, “napadi na decu”, najave hapšenja, velika briga za demokratiju – to su sadržaji ove komedije koja ima za cilj da, po ko zna koji put, obmane uplašene građane.

Kad god se zatvori izborna kutija – otvara se Pandorina kutija. Spremamo se da iz jedne izolacije uđemo u drugu. Zapravo, svi mi decenijama živimo u vanrednom stanju. Kao u jeftinim vestern filmovima u kojima vlast u gradu preuzimaju secikese, najgori ološ i prevaranti i drže građane u strahu, ucenjuju, pljačkaju, ponižavaju, ne krijući prezir prema časti, poštenju i građanskom redu. A građani čekaju da dođe šerif. Ili kao u ludnici u kojoj su upravljanje preuzeli pacijenti.

Stiži meseci u kojima će se sa izbornih tribina i medija čuti “grmljavina” optužbi i obećanja. Mi ćemo ostati zarobljenici sopstvenih zabluda. Generacije stasavaju na greškama u tumačenju prošlosti. Gledao sam nedavno anketu snimljenu na ulicama Hrvatske u kojoj ljudi govore da su u Jasenovcu najviše stradali Hrvati!? Većina Srba je ubeđena da su u kosovskom ratu najviše stradali Srbi. Većina Albanaca veruje da su Albance ubijali samo Srbi, a da su stradali Srbi, valjda, sami sebe ubijali. Bosanski trougao nacionalne krivice ne dopušta da se uspostavi normalno društvo. Krivci su uvek oni sa druge strane. Možemo li uopšte da “nosimo” breme grešnih godina i gorkih istina?

Može li da se normalno živi ako od sebe samih skrivamo tamnu stranu prošlosti? Kakav je život u samoobmani? Možemo li dočekati vreme da govorimo bez straha i mržnje? Hoćemo li da živimo sa težinom tuđe krivice? To je stvar našeg izbora. Ako ovako nastavimo, nećemo imati više šta da zaboravljamo. Jer, samo se istina zaboravlja.

O čemu će u nekoj dalekoj budućnosti razgovarati neki Srbin i Albanac, ako uopšte tada i bude Albanaca i Srba? Hoće li optuživati ko je koga ubijao, proterivao, brojati ko je kome i koliko kuća spalio i imanja oteo, ili će konstatovati da u ovo naše vreme ljudi nisu znali da kažu jedni drugima istinu, nego su skrivali i branili zločince i proćerdali živote u “zarobljenoj državi”? Možda će se naučnici u budućnosti baviti fenomenom ovovremenske političke industrije kojoj uspeva da strahom, poniženjima, “ubijanjem” dostojanstva i obmanama drži u zarobljeništvu sopstvene građane, nudeći im lažni optimizam i samoobmanu, dok ih pljačkaju. Pitanje je da li mi imamo pravo da gledamo i učestvujemo u ovoj predstavi poniženja i opšte degradacije. Ili da nešto preduzmemo, da nas se potomci ne bi stideli?

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.