Braća nismo ali komšije jesmo

Pitanje severa Kosova jeste jedno od pitanja koje ima “stratešku težinu” za dijalog u Briselu, kako je to i napisao Bljerim. S pravom Bljerim podseća da je na početku razgovora u Briselu, “bila na snazi logika da bi procesi normalizacija stanja na Severu, integracije Severa u pravno-politički sistem Kosova, te opšte normalizacije odnosa Kosova i Srbije – trebalo da teku paralelno, sve do samog kraja ovog dijaloga kada će se potpisati Pravno obavezujući sporazum između Kosova i Srbije”.

Međutim, to što je trebalo da bude nije se dogodilo. Mnogi su razlozi ili objašnjenja zašto se to nije dogodilo.

Čini mi se da je Bljerim u pravu kada piše: “Najverovatnije, u Beogradu preovladava mišljenje da, ako bi Sever Kosova, znači efektivno, a ne samo formalno, postao deo Kosova, onda glavni pregovarači Srbije ne bi imali zapravo o čemu da razgovaraju sa liderima Prištine u Briselu. Dok Beograd, ipak, ima glavnu političku reč na Severu, i oko Srpske liste, jasno je da se pregovori u Briselu vode oko političke (a ne teritorijalne razmene, da se razumemo) razmene koja se tiče integracije Severa Kosova, te pune normalizacije odnosa između Kosova i Srbije”.

Biće da je problem i u tome što Priština sve vreme dozvoljava i olakšava izgradnju “ove logike”. Vođe Kosova kao da nisu želele, ili nisu u stanju da vode politiku održive integracije srpske zajednice. Priština se zadovoljavala “integracijom u institucije”, a ovu podržavala trgujući s onima koji su izabrani. To da li su izbori fer i demokratski prepušteno je međunarodnoj zajednici.

Od 2013. godine, prisustvujemo blamaži OEBS-a i “međunarodnog prisustva” po pitanju demokratije. Takozvani razlozi bezbednosti, u stranim očima, imaju primat nad demokratskim i fer procedurama i vrednostima. Biće da mnogi koji predstavljaju demokratske vrednosti i “evropske pravne tekovine” veruju da Balkancima prirodno stanje nije sačinjeno od normalnog života, vladavine prava i demokratije. Možda su oni veći Balkanci od nas Balkanaca.

Ponoviću ono što sam pisao u dane prvih briselskih lokalnih izbora na Severu Kosova. U svakom novom poduhvatu prvi korak je najvažniji. Na Severu Kosova ljudi skrivenog lica su porazbijali glasačke kutije na dva izborna mesta na kojima je pobeđivao Oliver Ivanović; “međunarodni posmatrači” su se, brže bolje, pobrinuli za svoju ličnu bezbednost i napustili sva izborna mesta, odnosno prekinuli izbore na Severu Kosova. Tada su nacrtali prvi krug mete na čelu Olivera Ivanovića, a i normalizacije života na Severu Kosova.

Ovim smo došli do prve strateške odluke koja se mora doneti: Žele li Priština, Beograd i “međunarodno prisustvo” demokratiju za Srbe na Kosovu, za Kosovo i Srbiju? Žele li zaista mir i održivi razvoj za Zapadni Balkan i Evropu?

Dok čitam Strategiju proširenja EU na Zapadni Balkan hoću i moram da verujem da će se ostvariti ponovljena zaklinjanja u bolju i zajedničku evropsku budućnost.

Bljerim je postavio nejasnu budućnost za “Sever Kosova”, a ja bih dodao i za čitavo Kosovo i Srbiju. Bljerim je u pravu kad upozorava da “nejasna budućnost”… “pothranjuje opcije podele Kosova, ili razmene teritorija između dve države”.

Što se tiče Srbije, od jula 2017. godine, od kada je iniciran unutrašnji dijalog, a Forum za etničke odnose prati, analizira i izveštava o ovome, primećeno je zagovaranje politike razgraničenja po etničkim linijama, a u poslednjih dva meseca i pozivanje na ‘vojne’ opcije. Ovo su podržavali, objašnjavali, ‘razumevali, pa i podržavali mnogi, a ne samo uporni Ivica Dačić. A onda je došao februar 2018. godine: Dvojka u sastavu ministar vojni Aleksandar Vulin i premijer Edi Rama su izmarširali na čelo kolone.

Ministar vojni reče: „Pitanje Kosova i Metohije ne može da se reši bez rešavanja nacionalnog pitanja Srba na Balkanu. Moramo prihvatiti činjenicu da nakon dva veka uporne, istrajne, tvrdoglave, žilave borbe, nekada više nekada manje uspešne, srpski narod nije rešio svoje nacionalno pitanje… Zato sada, kada sagledavamo stanje našeg naroda, kada sagledavamo gde sve živi i kako živi, moramo poći od toga da rešavanje samo jednog dela srpskog nacionalnog pitanja neće osloboditi našu decu tereta njenog rešavanja, baš kao što se odnos sa Albancima neće rešiti samo na prostoru Kosova i Metohije. …Nema i neće biti suštinske razlike između politike Albanije, Makedonije, Crne Gore i teritorije koju zovemo Kosovo i Metohija, kada je u pitanju Srbija i odnos prema Srbima i srpskim interesima, bez obzira odakle pitanje dolazilo… Suštinsko pitanje na koje mi ovde pokušavamo da nađemo odgovor je kako zaustaviti ‘Veliku Albaniju’. Zato, kada čujemo izjave o dolasku u Niš, to nisu izjave političkih avanturista, ni slučajni emotivni izlivi besa zbog formiranja Specijalnog suda. To je poruka jasne politike koja nikada nije naišla na osudu ni jednog jedinog političkog predstavnika albanskog naroda u svim državama o kojima sam govorio. To su poruke koje moramo ozbiljno shvatiti, i zato proces zaustavljanja ‘Velike Albanije’ mora da započne upravo na prostoru Kosova i Metohije. Trajno i sigurno razgraničenje između Srba i Albanaca mora da se uspostavi na prostoru Kosova i Metohije, ali proces razgraničenja i proces političkog završetka ne može da se okonča, a da sve nije ispunjeno, dogovoreno i završeno. Podrazumeva se da Briselski sporazum, sa svim njegovim rezultatima, mora biti najpre do kraja sproveden, i formiranje Zajednice srpskih opština i sve ostalo.“

Premijer, kao da mu je lični savetnik nekadašnji savetnik Slobodana Miloševića – doktor Kutlešić, predloži, na desetogodišnjicu novorođene države, da ova napravi ‘realnu uniju’ sa Albanijom. Ostaje samo da se vidi ko bi bio taj „jedan  predsednik! (Izvinjavam se mnogo zbog kratkog povratka u prošlost: Zar se oko toga nisu posvađali Enver Hodža i Josip Broz Tito, bez obzira na moskovsku dirigentsku palicu?).

Ministru vojnom je odgovorio predsednik Tači, koji kao da sebe ne vidi u ulozi kandidata za „jednog predsednika“. Mada, i za ovu pretpostavku, valja sačekati „proveru vremena“ s obzirom na to da  je reakcija Predsednika Kosova došla posle pisanja, njemu ne baš neprijateljske „Gazete Express“ – da se između zvaničnog Beograda, Prištine i Tirane dogovara „razmena teritorija”, odnosno „podela Kosova”, a da su u to upetljani predsednici Vučić i Tači, kandidat Rama i, naravno, Ahmeti.

Za sada beležim da je predsednik Tači izjavio: „Ni u ovoj fazi, niti u drugim fazama neće doći do scenarija za podelu i razmenu teritorije Kosova, te su ideje koje vode do razmene teritorija sa Srbijom – u ovoj fazi spekulacija.“ Tači je dodao i: „Srbija je u nekoliko navrata pokušala da ubedi Tiranu da ospori državnost Kosova, kredibilitet i pravo na državljanstvo. Tirana neće upasti u tu zamku i to je već stavila do znanja. Jedino direktan dogovor između država Srbije i Kosova može biti kredibilan i svaki pokušaj da se to ospori biće neuspešan… Kosovo i Srbija treba da postignu dogovor koji će podržati i Evropska unija.“

I dok čekamo „proveru vremena“ podsetio bih da je praksa podele, ili teritorijalnog razgraničenja duž etničkih linija, u poslednje tri decenije, pokazala da je neodgovarajuće i iznuđeno rešenje koje ne donosi rešavanje sukoba i stabilizaciju mira. Ono vodi u oružane sukobe, terorizam i raseljavanje ljudi.

Ne vredi problem gurati pod tepih, a ni prepuštati ga vođama (lokalnim i stranim) da ga sami reše, tako što bi crtali nove mape. Priča se da, za sada, imaju samo tri. S  toga, što se mene i nas u Srbiji tiče, ponavljam predlog inicijatoru unutrašnjeg dijaloga predsedniku Srbije, Aleksandru Vučiću, ali i javnosti u Srbiji – da otvorimo javnu raspravu o dobitima, ako ih uopšte ima, ali i rizicima i gubicima koje donosi novo etničko i teritorijalno razgraničenje.

Podsećam i na upozorenja koje je ovim povodom isticao Oliver Ivanović. Njegovo ubistvo učinilo je da pokazuje da su ga dobro čuli, ali da ga nisu razumeli. Ubili su ga i obelodanili duboku destabilizaciju srpske zajednice na Kosovu, da Srbi na Severu žive u “nenormalizaciji“. Želim da verujem da će odgovor Tačija, Haradinaja i drugih vođa Kosova, na ovu činjenicu, biti prestanak kalkulisanja i cenkanja oko Zajednice srpskih opština. Nadam se da će imati snage da iskorače ka sveobuhvatnoj politici održive integracije pripadnika srpske  zajednice.

Znam, mnogima je teško i nekorisno da žive u različitosti, da žive sa drugima i drugačijama, te i ne očekujem takav obrt u njihovim glavama. Da li je nerealno očekivati da živimo jedni pored drugih? Možemo li da se prisetimo poruke naših (srpskih i albanskih) roditelja: „I s bratom možeš da se posvađaš, ali s komšijom nemoj“.

Dok čekam(o) „proveru vremena“ – da li sadašnje vođe pamte šta su im njihovi stari govorili, pišem: Valja čuti, razumeti i uvažiti interese i strahove Srba koji žive na Kosovu.

Zbog toga i prenosim sledeće poruke oca Save Janjić igumana manastira Visoki Dečani: “U scenariju podele svako će izgubiti, a dobici će biti jadni. Srbi će nestati sa Kosova i Metohije… Ono što ostane od etnički albanskog, muslimanskog Kosova će izgubiti čak i privid onoga što je ostalo od multietničnosti, što će biti još manje privlačno mnogima u EU…Balkan će ponovo postati bure baruta (BiH, Makedonija). Ovo će se kao bumerang vratiti onima koji kratkoročno traže brza rešenja i odraziće se (negativno) na stabilnost… Dijalog se mora nastaviti, mora biti pravilno fokusiran i merlјiv uspesima u vladavini zakona, zaštiti manjinskih zajednica, baštine, povratku izbeglica, garancijama privatne imovine, napuštanju jezika mržnje. Pomirenje je preduslov za svako dugoročno rešenje, a ne obrnuto… Umesto igranja sa životima desetina hilјada nevinih lјudi, rešenja za postojeće probleme na Kosovu i Metohiji treba tražiti u dijalogu i na osnovu međunarodnog prava, podstičući saradnju, pomirenje, poštovanje lјudskih života i baštine.”

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.