Blic na Kosovu i Metohiji: Čuvari zastava i ZATOČENICI POLITIKE

Višak srpskih zastava, iskrzanih i od sunca progorelih, i manjak registarskih tablica na automobilima. I bezbroj onih logoa aktuelnog predsednika Srbije…I upadljiv nedostatak belih linija na kolovozu na putu od Sočanice do Mitrovice, a kažu da su tu tri trake. I pumpe, regularne i divlje, jedne naspram drugih. A kad smo kod pumpi, poput refrena nam se nameće opis Kosova počivše koleginice Ane Radmilović iz njenog romana-hronike "Tezge, pumpe, u brdima manastiri" koja je ozbiljno promišljala i pisala o Kosovu: "Na severu tezge i pumpe. Na jugu sela i manastiri… I tezge i pumpe. U brdima moteli i bazeni… I tezge i pumpe. Na granici Prizren i sećanja na Ljevišku… I tezge i pumpe. Na planinama Albanci i Srbi. U dolini Turci i Cigani… I tezge i pumpe…"

S receptima u Rašku

Višak ideologije i nacionalne ikonografije koja u susretu sa realnošću poprima karikaturalni oblik i ispostavlja se kao potemkinovska zavesa koja zaklanja bespuća svakodnevnog života ljudi na severu Kosova. A slepih ulica koliko hoćeš.

Jer, kao što reče praktični Dragan Marković Palma, patriotizam se ne može sipati u traktor. Niti je manje vruće u beskrajnom redu na jednom šalteru ovdašnje NLB banke gde je na severu Kosova jedino moguće platiti telefonski račun ukoliko se hladiš srpskom zastavom. Kao što ti čili ponos zbog posedovanja pasoša Republike Srbije koje izdaje privremena uprava u Ljermontovljevoj ulici u Beogradu istog trenutka kad shvatiš da sa tim pasošom možeš da se slikaš i da ti sa njim u džepu trebaju vize. Koje ne daju ambasade u Beogradu. Nisu nadležne. Ne daju ih ni ambasade na Kosovu jer ni one nisu nadležne.

Kao što i vozačka dozvola izdata u izmeštenim privremenim policijskim upravama po Srbiji izgleda isto kao i moja, samo ne važi južno od Kosovske Mitrovice. Mogu da vam je oduzmu i zaplene automobil.

Kao što leka za bol za izgubljenim Kosovom, ali ni onih prozaičnijih za grip, glavobolju ili hronične bolesti, nema u državnim apotekama u Mitrovici. Rafovi zjape prazni. Lekovi ovde dolaze kroz formu humanitarne pomoći i dopremaju se na šest meseci i česte su nestašice.

Ko nema para da se snabde u privatnim apotekama koje se, ko zna kojim kanalima snabdevaju, odlazi sa receptima do Raške da kupi lekove. Kao što cevima vodovoda o kojem se priča dvadesetak godina, a tek se pre neku godinu počeo da gradi, ne teku ni patriotizam, ni voda. Pa onaj ko ima novca, kupuje flaširanu, drugi prečistače, a treći piju ovu kakve ima, pa šta im bog da.

Sve naopako, ništa naoposlom

I kao što će vam Dragiša Nedović, osamdesetogodišnji čuvar u jednom mitrovačkom hotelu, reći:

"Sve je naopako, ništa naoposlom!"

A čika Dragiša je ovde došao da radi iz Kragujevca, gde je ostavio sina koji 25 godina ne može da nađe posao. Njegova uteha para uši i stomak:

"Imam dva unuka i oni su, srećom, otišli. Jedan u Austriju, drugi u Nemačku. Nema ovde sreće. Ja sam moje Bijelo Polje u Crnoj Gori ostavio muslimanima, ovi ovde će Kosovo Albancima, a za pedeset godina Srba neće biti ni u Srbiji. Kurva smo mi narod!" – jetko zaključuje.

Problemi se ovde dele na one predbriselske i one koje je proizveo Briselski sporazum. Priča o vodi traje odvajkada, ove ostale nedaće proizvode briselski papiri čija birokratska manjkavost na terenu pravi još veći haos i zvuče dobro samo kao politička floskula o napretku. Tako ovdašnji narod, i Srbe i Albance, ali i nas kad budemo ovde dolazili, čeka još jedna peripetija. Uskoro će ljudi morati da prelepljuju grbove na registarskim tablicama, da ti simboli ne bi iritirali, i prištinsko Ministarstvo saobraćaja je već spremno da tu odredbu sprovede. Čeka se Beograd.

Rafovi u državnim apotekama su prazni

A na ulicama Mitrovice…

Zbunjeni GPS ili komedijant slučaj odveo nas je direktno u južni, albanski deo Mitrovice. Shvatili smo da nešto nije u redu kad su srpske zastave najednom smenile albanske, obavezno u paru sa američkom, i natpisi na albanskom jeziku. Kod kružnog toka koji natkriljuje velelepna džamija imamo prvu probu suživota. Sami sa beogradskim tablicama i bez ideje kuda bi trebalo dalje. Usrdni taksisti Albanci razbijaju predrasude i strpljivo nam objašnjavaju kako da dođemo do severnog dela grada. Zato smo se uveče, bez zazora i u prilično sitne sate, uputili pravo preko onog spornog mosta na Ibru oko kojeg se godinama lome koplja – u južni deo. Albanci, mahom žene sa decom, dođu do pola mosta, posede na klupama i vrate se nazad. Za razliku od severnog dela, u kojem se prstima može opipati siromaštvo i nespokoj, ovaj šljašti i živi punim plućima. Prepuni kafići, bleštavilo neona, graja…

Ibiš Hajdari (58), nekada šef u "Kosovotransu" a sada vlasnik samostalnog transportnog preduzeća, odvodi nas u centar da nam dokaže kako nikakvih problema nećemo imati. I nismo ih imali, pričali smo bez ustezanja na srpskom na ulici i usred punog kafića, a njegovo objašnjenje postratnog Kosova je zanimljivije:

"Iako izgleda paradoksalno, Milošević nam je dobro učinio. Pogledajte ove ljude. Većini neko radi u inostranstvu, imaju novca i dobro žive. Ljudi su bežali i od siromaštva i od represije i spasli su se siromaštva. Srbi u severnom delu teško žive i meni je iskreno žao što je tako. Treba da je svakome dobro," smatra Hajdari.

Ipak, bilo bi neoprezno i netačno donositi konačne zaključke na osnovu boravka jedne novinarske ekipe na "tuđem" terenu. Žive Albanci i u severnom delu, dok su Srbi u južnom izuzetak, tek poneki, ali daleko je to od relaksirajućeg suživota. I kad pitate i jedne i druge šta bi bilo da iz južnog dela grupa albanskih mladića ode da se provede u neki kafić u severnom delu i obrnuto, svi će pokunjene glave priznati da bi to verovatno bio problem. Ili, kako reče Ibriš Hajdari:

"Uvek su problem budale. Jedna budala baci kamen u bunar, sto pametnih ga ne može izvaditi."

Jer, za razliku od ostalih delova Kosova u kojima, što milom što silom nametnutih rešenja, život ide svojim tokom, Mitrovica još uvek nije izašla iz konfliktnog moda. Nije čak ni u postkonfliktnom vremenu. Leluja negde između, a život prolazi ne mareći za statuse i sporazume.

(Autor fotografija: Mitar Mitrović/RAS Srbija)

Blic

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.