BIRN, Ana di Lelio: Optužnica protiv visokih pripadnika „OVK“ pogrešna i pristrasna

Foto: BIRN, Anna Di Lellio at the Miredita, Dobar Dan! festival in Belgrade.

KoSSev: Hašim Tači, Kadri Veselji, Redžep Seljimi i Jakup Krasnići uhapšeni su početkom novembra zbog optužbi za ratne i zločine protiv čovečnosti počinjene na Kosovu 1998. i 1999. godine. Deo javnosti ove optužnice očekivao je još od 2008. kada je objavljena knjiga bivše glavne tužiteljke Haškog tribunala Karle del Ponte pod nazivom – „Lov. Ja i ratni zločinci!“ kada su prvi put javno objavljeni navodi o postojanju dokaza da su pripadnici OVK bili uključeni u kidnapovanja civila na Kosovu i trgovinu ljudskim organima.

Navode del Ponte istraživali su kasnije i dvojica tužilaca, najpre švajcarac Dik Marti čiji je izveštaj „Istraga optužbi o nehumanom tretmanu ljudi i nelegalnoj trgovini ljudskim organima na Kosovu“ usvojen u formi rezolucije Saveta Evrope 2011., a potom i Amerikanac Klint Vilijamson.

Po završetku istraga Radne grupe za specijalne istrage Vilijamsona, on je saopštio da je prikupljeno dovoljno dokaza za podizanje optužnice, ali da je pre toga potrebno formirati sud koji će biti nadležan.

Taj sud formiran je 2015. a prve optužnice potvrđene su u leto, odnosno jesen 2020.

Optužnica protiv Tačija i ostalih izazvala je talas reakcija, ali i posledica na Kosovu, te je predsedništvo ostalo bez čelnika kada je Tači podneo ostavku.

KoSSev prenosi dva teksta u kojima autori – doktor istorije, Petar Ristanović i Ana di Lelio koja predaje međunarodne odnose i bezbednost na Univerzitetu u Njujorku – iz svojih uglova komentarišu istorijski kontekst koji je prethodio događajima opisanim u optužnici.

Tekst Petra Ristanovića: Vođe „OVK“ – Prećutane biografije

Piše: Ana di Lellio, izvor: BIRN

Optužnica Specijalizovanog tužilaštva Kosova protiv Hašima Tačija i još trojice bivših visokih pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova iskrivljuje istoriju i selektivno izostavlja činjenice bivajući na neki način pristrasna.

Između uzbuđenja oko američkih predsedničkih izbora i zastrašujućih vesti o koronavirusu, umalo da propustim početak suđenja bivšim pripadnicima Glavnog štaba Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) pred Specijalizovanim većima Kosova (SVK). Kada sam se fokusirala na to, shvatila sam da bih volela da sam sve to ipak propustila.

Istina je da verujem u međunarodnu pravdu, ali ono što sam pročitala i razumela je zadalo udarac mom poverenju u nju.

Krenimo od početka: Specijalizovano tužilaštvo Kosova optužilo Hašima Tačija, Kadrija Veseljija, Redžepa Seljimija i Jakupa Krasnićija 4. novembra. Optužbe za zločine protiv čovečnosti i ratne zločine su prema međunarodnom pravu teške. Ipak, neću se baviti osnovanošću tih zločina, jer nisam istražiteljka, tužiteljka niti braniteljka.

Međutim, imam dosta toga da kažem o uokvirivanju tih zločina u delu pod naslovom „Izjava o činjenicama”.

Ovaj naslov zvuči „orvelovski” nakon čitanja prvih nekoliko redova: „1989. godine, u kontekstu sve većih tenzija i raskola širom bivše Jugoslavije, ukinut je status Kosova kao autonomne pokrajine. Nakon toga je velika većina kosovskih Albanaca podržala referendum o nezavisnosti… “.

Početak optužnice je paradigmatičan za jezik koji tužilaštvo koristi u celom dokumentu. On je, naime, neverovatno nejasan i zbunjujući – u velikoj meri su  korišćeni pogrešni nazivi i pasiv.

„Raskol”? Raskol je podela između suprotstavljenih strana ili formalno razdvajanje crkve na dve crkve. Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija se 1989. godine nije suočila sa raskolom već sa dubokom ustavnom i političkom krizom koja je dovela do sukoba. Autonomija Kosova nije „ukinuta”. Skupština Srbije je to učinila nasilno.

Činjenice su prepune netačnosti (ukoliko nisu u potpunosti zanemarene). Vremenski okvir je pogrešan. Samo dve reči pokrivaju događaje od 1989. do referenduma o nezavisnosti Kosova 1991. – „nakon toga”.

Frazom „nakon toga” skrivaju se stvari koje su se dešavale 3 godine: široko rasprostranjeni, mirni protesti Albanaca na Kosovu, štrajk rudara glađu (koji je nasilno prekinut); vanredno stanje koje je proglasilo jugoslovensko predsedništvo; masovno zatvaranje Albanaca i njihovo mučenje u zatvorima; kosovska Skupština je uzeta kao zalog pre samog njenog ukidanja i Albanci su otpuštani sa radnih mesta: iz bolnica i škola.

Specijalizovanim tužiocima očito nedostaje znanje iz istorije, ali ne moramo da tražimo od njih da čitaju istorijske knjige. Dovoljno je bilo da pročitaju rad svojih kolega iz Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ). Na primer, ovaj deo iz presude MKSJ-a iz 2005. godine u slučaju Fatmira Ljimaja i dvojice pripadnika OVK – „Deo III. A. Politička pozadina događaja na Kosovu i nastanak OVK”. Tu se nalaze sve činjenice koje treba spomenuti.

Još jedno dobro štivo za kontekst o tome je ko je ko iz srpskog vojnog i političkog rukovodstva (bivši predsednik Milan Milutinović i još petorica) iz 2011. godine. U presudi, „Deo III. Istorijski činjenični kontekst“ se bazira na ozbiljnom i proverenom izveštavanju Human Rights Watch-a, Amnesty International-a i posebnog izveštača UN-a Tadeuša Mazovjeckog.

Oružani sukob sa Srbijom, koji je MKSJ priznao (presuda Milutinović i drugi, paragraf. 820), samo je pomenut u optužnici Specijalizovanih veća, kao borba između dve suparničke strane. Činjenice su drugačije. Početkom 1998. godine, Srbija je na Kosovu rasporedila policiju, redovnu vojsku, rezervni sastav, specijalne snage i dobrovoljačke formacije veterana koji su učestvovali u genocidu u Bosni. U tom trenutku, OVK je bila grupa od nekoliko stotina slabo naoružanih pojedinaca.

Rat je počeo u martu 1998. godine kada su srpske snage u Drenici masakrirale 83 Albanca, od kojih su samo neki bili borci OVK. Taj događaj je bio upozorenje za tužiteljku MKSJ-a Luiz Arbor da Srbija vrši ratne zločine. Do leta 1998. bilo je na stotine hiljada raseljenih albanskih civila. Do tada se broj pripadnika OVK povećao.

Ova optužnica prikazuje rat u kome je bilo koja akcija srpskih bezbednosnih snaga bila direktna operacija protiv pobune. To je činjenično netačno, jer su se masakri, silovanja i raseljavanja događali i tamo gde OVK nije bila aktivna. A i tamo gde je bila, reakcija je bila nesrazmerna.

Činjenica je da je srpsko rukovodstvo konstituisalo udruženi zločinački poduhvat sa ciljem modifikovanja etničke ravnoteže Kosova, kako je to zaključio MKSJ.

Prema specijalnim tužiocima, „kontekstualni elementi” za zločine koji su navodno počinjeni u ratu na Kosovu nisu činjenice koje je utvrdio MKSJ, već volja Narodnog pokreta Kosova „da koordinira aktivnosti oružanih jedinica na Kosovu”.

Navodno je Narodni pokret Kosova izašao sa nazivom OVK – što je očigledno netačno prema navodima presuda u predmetu Ljimaj i ostali – i nastavio da učestvuje u udruženom zločinačkom poduhvatu u cilju sklanjanja „protivnika” i uspostavljanja kontrole nad teritorijom Kosova.

Ko su bili ti protivnici? Saradnici jugoslovenske države i njenih snaga i ljudi koji nisu podržali OVK i privremenu vladu Kosova (članovi Demokratskog saveza Kosova, Srbi, Romi i ljude drugih etničkih grupa).

Kako da znamo da je OVK imala te ciljeve? Na osnovu zaključka iz njihovog ponašanja. Tu priča specijalizovanih tužioca postaje čudna. Kaže se da su tokom NATO bombardovanja „vojnici OVK, kao i veliki broj civila kosovskih Albanaca prešli sa Kosova u Albaniju” (italik je moj). Ali to je linija odbrane svih osuđenih srpskih ratnih zločinaca. To nije činjenica.

Činjenice su da NATO nije intervenisao protiv Srbije kako bi prikrio zaveru Narodnog pokreta Kosova/OVK; da je većina pripadnika OVK ostala na Kosovu i da su srpske snage proterale oko 800.000 albanskih civila u okviru kampanje tokom koje je na hiljade njih ubijeno i silovano.

Prema optužnici, nakon završetka rata, „veliki broj vojnika OVK i izbeglica kosovskih Albanaca vratio se iz Albanije i došao u područje koje je prethodno kontrolisala SRJ (Savezne Republike Jugoslavija) (italik je moj)”.

Ovo je delimična istina, izražena ne tako preciznim i pomalo pristrasnim jezikom. Zvuči kao da su izbeglice i vojnici OVK okupirali Kosovo. Da li je trebalo da ostanu u Albaniji? Vratili su se kući, kao što su se i jugoslovenske snage vratile u Srbiju.

Pretpostavimo da su specijalizovani tužioci hteli da prekroje istoriju rata na Kosovu. Mizerno su zanemarili činjenične standarde. Nažalost, njihov paralelni univerzum je okvir u kojem će se suditi liderima OVK. I to je nekakva pravda!



Ana di Lelio predaje međunarodne odnose i bezbednost na Univerzitetu u Njujorku, kao i na The New School u Njujorku.

Mišljenja izražena u ovom komentaru su mišljenja autora i ne odražavaju nužno stavove BIRN-a.



 

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.