Vizna liberalizacija

Piše: Beljuj Bećaj

Poštovani prijatelju,

Slažem se sa tobom. Nažalost, i na Kosovu “molimo Boga da nam deca što pre odu u inostranstvo i ubeđujemo ih da je nostalgija bolja od ovoga što imamo“. Ako su Albanci ’98-99, bili prisiljeni da masovno zbog Miloševićevog represivnog režima odu sa Kosova, danas, posle 20 godina od sukoba, deset godina od nezavisnosti Kosova, približno isti broj građana razmišlja da pobegne sa Kosova?! Zadnje istraživanje javnog mnjenja na Kosovu pokazuje da bi oko 65 odsto građana napustilo Kosovo ukoliko bi imali mogućnosti za to!

Ali, poštovani prijatelju, ako zamre posvećenost prema domovini, da li mogu opstati države?! Ako imamo ovakve državne politike, da li možemo da budemo svesrdno posvećeni domovini?! Štaviše, čudim se kako naše, pretpostavljam i nezadovoljstvo mase istomišljenika, nije podstaklo promene! Da li mi treba da prihvatimo ovu realnost? Da li to znači da mi, kao javne ličnosti, ne treba da se potrudimo da utičemo na građane? Da li su argumenti izgubili smisao? Da li svako od nas radi onoliko koliko može, koliko je sposoban da utiče na promenu? Da li je masovni zbeg bolji u odnosu na promenu ovoga što mi svakodnevno doživljavamo od naših političara koje smo izabrali ili dozvolili da nam izmanipulišu političku volju…?

Na žalost, mnogi se na Kosovu ponose, umesto da se stide svojih vlastodržaca! Umesto da se aktualno političko rukovodstvo Kosova, koje se uglavnom uzdiglo učešćem u zadnjem sukobu, postidi zbog toga što se molimo da nam deca odu u inostranstvo, oni proglašavaju, čak i mogućnost vizne liberalizacije kao jedan od njihovih najvećih uspeha? Da li treba da žrtvujemo budućnost naše dece kako bismo bili zahvalni za ono što su današnji političari eventualno uradili u nedalekoj prošlosti? Da li su toliko zaslužni za državu koja se stvorila prvenstveno uz pomoć NATO-a, kako bi njih danas smatrali bezgrešnim! Da li su oni stvarno “ratovali“ za državu? Ako je tako, zašto su “zaboravili” da su, ne tako davno, neki položili živote kako bi stvorili državu. Ako nije tako, da li su trostruko ili četvorostruko više lažnih veterana (50.000-60.000) koji su proizveli serijskom proizvodnjom živi dokaz da je njihovo “ratovanje“ zapravo bilo – lažno! Da li su time obezvredili istinski cilj, istinski otpor i istinske žrtve koji su položili živote za ideale? Zašto se komandanti koji su juče “preživeli” sukob, danas odeveni u političko odelo ponose time što građani Kosova rizikuju svoje živote kako bi pobegli iz države za koju su svojevremeno, tobože, bili spremni da polože svoje živote?!

Poštovani prijatelju,

Sloboda kretanja je neophodna za sve, posebno za građane Kosova koji su u višegodišnjoj izolaciji. Za izolaciju građana Kosova nije kriva evropska politika prema Kosovu koliko je posledica privatizacije države od strane vlastodržaca. Smatram da granice poverenja građana prema kosovskoj državi treba da odredimo stepenom realizacije njihovih prava, interesa i obaveza. Na žalost, političko činjenje kosovskih političara zadnjih dekada je besperspektivno. Mladi, koji jedva čekaju momenat vizne liberalizacije, misle da su više ugroženi na Kosovu nego van Kosova! Osnovni uzrok motiva masovnog egzodusa je kauzalna posledica strukturalnih razvojnih promašaja.

Činjenica je da je kosovska država šampion korupcije i organizovanog kriminala u regionu. Činjenica je da na Kosovu imamo enormno nezapošljavanje ekonomski aktivnog stanovništva. Dok je u EZ aktuelno oko 8 odsto, na Kosovu nezvanično imamo oko 45 odsto nezaposlenih! Građani Kosova, posebno mladi, ne znaju kojim sektorom su više nezadovoljniji; zdravstvom, obrazovanjem, pravosuđem… Vlastodršci su postali toliko moćni i nadmeni, kada ih slušamo i gledamo, stiče se utisak da mogu živeti i bez naroda. Građani između besperspektivnosti unutar svojih granica i mogućnosti da će postojeće probleme rešiti drugde, “moliće Boga da nam deca što pre odu u inostranstvo”!

Nezajažljivi političari su prekoračili racionalne granice. Zbog toga će se građani opredeljivati za “rešenja” koja su moguća, jer je njima jasno da na Kosovu, sa ovom politikom, ne vide rešenja za svoje životne probleme. Zato će Kosovo, prvom prilikom, napustiti potencijalna “lokomotiva promena“ – mladi. Oni su ujedno i najdinamičnija snaga društva. Opredeliće se za put nepoznatog jer je njima ovde postalo jasno da nemaju perspektivu.

Vizna liberalizacija je zadnji “Danajski dar” naših političara i međunarodne zajednice koja će uzrokovati masovni odlazak građana i reprodukciju vlasti. Ova vrsta “humanog” egzodusa doduše se razlikuje od prisilnog proterivanja Albanaca od strane Miloševićevog rezima, ali i pražnjenje Kosova stvara realne posledice.

Moja je prognoza da se većinski deo mladih neće vratiti iz inostranstva, posle zamišljenih 90 dana na Kosovo! Neki će se venčati zbog papira, neki će spavati po podrumima, nadvožnjacima, građevinskim objektima, podvožnjacima, bulevarima, magacinima, zatvorima… manji broj će naći dostojna rešenja. Ali ovdašnji političari će se više od običnih građana radovati mogućnosti vizne liberalizacije. Masovni odlazak građana daje maksimalnu mogućnost njihove regeneracije na Kosovu. U najboljem slučaju na Kosovu će ostati vlastodršci, njihovi sponzori, klijentelisti, simpatizeri, oni koji zavise od njih. Kosovo će napustiti svi koji su nezadovoljni ovdašnjim vlastodršcima, na Kosovu će ostati samo oni koji podržavaju vlast i oni koji nemaju mogućnost da pobegnu – bez obzira!

Zbog toga, mislim da je krajnje vreme da se ne molimo u “Boga da nam deca što pre odu u inostranstvo” nego da se suočimo sa istinom. Kosovski građani treba da sazdaju svest o potrebi da se oslobode, uz pomoć istih međunarodnih faktora, od svojih oslobodilaca. Ukoliko do toga ne dođe, umesto normalizacije odnosa u regionu, vrlo brzo će kosovsku državu obuzeti metastaza organizovanog kriminala koja će pojačati veze sa “sijamskim blizancima” u regionu.

Beljulj Bećaj (Belul Beqaj), rođen je u Prizrenu 1957, gde je završio osnovnu i srednju školu. Diplomirao je na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu, magistrirao na Pravnom fakultetu Univerziteta u Prištini i doktorirao političke nauke na Univerzitetu “Kiril i Metodije“ u Makedoniji. Autor je stotine javnih i naučnih radova. Predsednik, učesnik i nosilac je mnogih javnih i naučnih projekata, konferencija, udruženja na i o Kosovu. Pored monografije “Kad će Srbi i Albanci da se pomire“, do sada je objavio: „Slučaj Dita“, ”Sloboda štampe na Kosovu”, “Kakva je bila uloga RTK u martovskim nemirima 2004?”, ”Vođstvo”. ”Uloga vođstva na politiku medija na Kosovu”, ”Koliko možemo verovati Kosovskom vođstvu”.