Beg od odgovornosti

Piše: Saša Janković

Dragi Iljire,

Jedna misao iz tvog prethodnog pisma o sumornoj kosovskoj političkoj realnosti ostala mi je posebno urezana – beg od odgovornosti.

Znaš da već dugo izbegavam da govorim o prirodi vlasti u Srbiji. Ona je odavno jasna svakome ko ne želi da žmuri. O njoj sam govorio dok su drugi ćutali; danas je to opšte mesto na kojem se ne zadržavam kada ne moram.

Mnogo važnije pitanje, čini mi se, jeste zašto izostaje delotvorna alternativa. Kako je moguće da jedna štetna politika traje toliko dugo? To nije samo pitanje Srbije. U različitim oblicima, to je izazov koji prepoznajemo širom regiona.

U osnovi mnogih slabosti vidim isti obrazac – izbegavanje odgovornosti.

Ponekad se ono javlja kao odricanje od političkog vođstva: „lideri nam nisu potrebni“. Ponekad kao premeštanje odgovornosti na nestranačke autoritete: „rešenje je u vladi eksperata“. Ponekad kao oslanjanje na spoljne aktere: „neko sa strane (EU) je naš spas“. Ponekad kao stalno odlaganje kroz idealne uslove: „najpre svi da se ujedine“, „najpre da se promene pravila igre“. A ponekad kao verovanje da će energija društva sama po sebi proizvesti politički ishod.

Sve su to, u izvesnoj meri, razumljive reakcije. Ali nijedna od njih ne može zameniti političku odgovornost.

Podrška građana, energija mladih, kredibilitet društvenih aktera, fer izborni uslovi, medijska zastupljenost, međunarodna principijelna podrška – sve su to važni elementi. Ali oni retko dolaze kao preduslov. Češće su posledica jasnog političkog delovanja koje ih okuplja i usmerava.

U uslovima u kojima su ključne poluge u rukama vlasti koja igra nefer i tako pobeđuje – očekivati da će se svi uslovi najpre idealno steći znači pristati na odlaganje bez kraja.

U Srbiji se godinama ponavlja jedan obrazac: svaki pokušaj okupljanja i delovanja nailazi na unutrašnje slabosti (delimično generisane i od strane vlasti).

To nije samo pitanje pojedinaca, već i političke kulture, rekao bih čak – pogleda na svet koji potvrdu svoje “slobode” traži u odbacivanju potrebe za organizacijom, disciplinom, jasno utvrđenim prioritetima i jakim personalnim rešenjima, smatrajući sve to prevaziđenim.

A bez toga, nema ni promene vlasti, ni odgovornog upravljanja državom.

Ipak, ova slika nije nepromenljiva. Naprotiv, sve se može promeniti u političkom trenu.

Onog trenutka kada se pojavi politički akter koji je spreman da jasno artikuliše ciljeve, preuzme odgovornost i deluje ne samo dosledno, već odlučno – ako na primer kaže:

“Znamo ko smo, evo šta hoćemo, znamo da to možemo. Ili pomozite, ili se sklonite!”.

Ako takva politička ponuda bude izgrađena na osnovama realnog autoriteta, a ne pukim dobrim namerama, i ako ljudi u takvom nastupu prepoznaju bolju budućnost za Srbiju i sebe u njoj, tada naviru i okupljaju se podrška i energija koje danas deluju rasuto. Ne zato što su se uslovi prethodno savršeno uskladili, već zato što preuzimanje odgovornosti s razlogom i s osnovom, u poraznoj sadašnjici deluje kao katarza.

To je, verujem, nešto što prevazilazi granice naših društava. Jer, na kraju, nijedan sistem ne počiva samo na pravilima, već na ljudima spremnim da za njega preuzmu odgovornost.

Srdačno,
Saša

TRESLA SE GORA…