Heroj je danas sumnjiv zato što je banalizovan ideologijama koje njegovu čestitost stavljaju u službu lažnih vrednosti. Predstava "Banović Strahinja" u režiji Nebojše Bradića i izvođenju Narodnog pozorišta Priština doživela je ove nedelje ovacije na premijeri u Domu kulture u Gračanici. U koprodukciji sa Narodnim pozorištem iz Šapca izvedena je drama Borislava Mihajlovića Mihiza za koju režiser Bradić kaže da predstavlja "komentar ’modernih vremena’ na ovu klasičnu dramu srpske književnosti“ i naglašava da ne bi "trebalo zaboraviti da je i Mihizova konstrukcija drame bila zasnovana na postupku analiza junaka narodne epike i njegovom uvremenjavanju u drugačiji kontekst".
Da li se istorija pretvara u jednu tačku i da li taj današnji spoj sučeljenih sila može pojedinac da podnese?
Sartr je govorio da je čovek utopljen "u ljigavu masu budućnosti". Na delu je potkopavanje sistema vrednosti koje dovodi do obezličavanja pojedinaca. Mihiz polako, sistematično, strogo, izlučuje, razgrađuje, istražuje junaka, osvetljava njegove moći i njegove nemoći, sa uzornom inteligencijom, surovošću i čestitošću. Njegov heroj ne uspeva da ostvari sebe. Ideali Mihizovog junaka su više ideali prošlosti, nego budućnosti. Ali, možda je to baš ono što nas privlači njegovoj drami – nostalgija za vrednostima toliko različitim od onih koje danas upravljaju našim životima.
Da li takve ličnosti imaju ikakve šanse protiv sistema i da li njihova "majka”, bila partija, ili ideologija, može da im pruži dovoljno pozajmljene moći da odlučuju o sopstvenim i tuđim životima?
Danas ima nečeg sumnjivog u heroju. On je sumnjiv zato što je banalizovan ideologijama koje njegovu čestitost stavljaju u službu lažnih vrednosti, pretvarajući ga u figuru koja nema nikakvog oslonca u životu korumpiranom i punom licemerja.
Ako "danas ima nešto sumnjivo sa herojem", ako ga ne prihvatamo, ako je on proizvod ideologije određenog centra, ili prestonice, šta je onda pobeda Banović Strahinje, provincijalnog junaka kojem se divi Gete?
Naše oduševljenje junačkim figurama i vrlinama ne mogu, a da nam se ne učine i naivnim, pa čak i banalnim. Literarni uzori su da nadahnjuju, da im se divimo, da budu "veći od života". U jednom pismu Ekermanu, posle posvećenog izučavanja nemačke i srpske drevne poezije, Gete je konstatovao da tu "nema šta više tražiti”. Međutim, kao i u "Hamletu“, i "Banović Strahinja” i danas nudi ćutanje nad tragedijom koja se dogodila. To ćutanje koje odjekuje, nekad je prava pobeda.
Jeste li se uplašili da neko iz publike na malom ekranu u dnu scene može da prepozna svoj spaljeni dom iz 1999. i da li je ona zgrada u Siriji ista ta kuća, ispred koje Jugovići nemaju dilemu da je Kosovo mesto njihovog ličnog i opšteg boja?
Ponovo zveckanje oružja na Mediteranu, ratni doboši i ratoborne poruke koje svakodnevno gledamo na brojnim televizijskim vestima nedvosmisleno potvrđuju da svet odavno nije sigurna kuća, i da svaki dom predstavlja legalnu metu. Naše sećanje na 1999. godinu u Srbiji i slike užasa koji se događaju danas u Siriji samo je deo konteksta mračnog vremena u kome živimo.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
