Anketni „Insajder“ generala Stojanovića

U vreme komunizma u Jugoslaviji bila je u srpski narod, pretežno onaj šumadijski, ubačena mantra kako Srbi sa Kosova i iz Metohije („kosovari“ ili „šiptari“, kako su ih tada zvali), prodadoše sve živo za basnoslovne novce, pa ugrožavaju njih u Kraljevu, Kragujevcu, Kruševcu… Kao da neko zabave radi napušta ognjište, i kao da neko sa basnoslovnim novcima baš izgore za Kraljevom i Prokupljem. No, to sejanje unutarsrpskog animoziteta se tada pokazalo uspešnim.
 
Ovih dana, decenijama kasnije, svedoci smo pokušaja da se taj animozitet povrati i štaviše poprimi institucionalne okvire. Na tako nešto neodoljivo podseća poslednja sednica Odbora za KiM Narodne Skupštine, na kojoj se razmatrao izveštaj Anketnog odbora radi utvrđivanja činjenica o načinu trošenja sredstava budžeta Republike Srbije na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija u periodu od 2000. do 2012. godine, i naravno medijska orkestracija povodom tog izveštaja i te sednice. 

Svi mediji su  gromoglasno graknuli kako je na Kosovo „otišlo“ između dve i tri milijarde evra (koja milijarda gore-dole), kao da milijarde rastu na grani. Cilj je potpuno jasan; da se uoči najavljenih promena Ustava, ostatku građana Srbije smuči i Kosovo i tamošnji narod kao i izbeglice i raseljeni, te da se na taj način na eventualnom referendumu o ustavnoj preambuli, Kosovo i Metohija uklone iz Ustava Srbije, kao i obaveza državnih organa „da zastupaju i štite državne interese Srbije na Kosovu i Metohiji u svim unutrašnjim i spoljnim odnosima“
 
Taj Odbor osnovan je 21. maja 2013. godine, a za predsednika Odbora izabran je narodni poslanik, general Momir Stojanović, poslanik SNS. Nekako u vreme formiranja Odbora još uvek je javnost bila pod utiskom televizijske emisije „Insajder“, (autorke čije ime nije pametno pominjati kako se vama ne bi bavili organi gonjenja), emitovane nekoliko meseci ranije, a koja se svom silom bila obrušila na Srbe koji u sopstvenoj državi izbegavaju da plaćaju carine nekoj drugoj, samoproglašenoj  državi na teritoriji Srbije. 
 
Da se razumemo, nema kutka na ovoj planeti u kome se ne zna da su Kosovo i Metohija, od 1999. pod posebnim: političkim, bezbednosnim, vojnim, ekonomskim, humanitarnim okolnostima. Da li su u takvim nenormalnim i nelegitimnim okolnostima moguće različite malverzacije i zloupotrebe? Svakako da jesu. Jesmo li mi imuni od toga da zloupotrebimo takve okolnosti? Nažalost nismo. Da li su takve okolnosti pojedinci zloupotrebljavali? Verovatno da jesu. 
 
Naročitu težinu eventualnim zloupotrebama, i osudu onih koji su to činili, daje značaj Kosova i Metohije za naše nacionalno biće, činjenica da su za taj deo državne teritorije živote dale hiljade Srba samo na prelazu iz  20. u 21. vek.
 
General Stojanović je bio načelnik vojne bezbednosti Prištinskog korpusa 1998-99 godine. U vreme kada se ni oni koji su tih godina nosili šumarsku uniformu ne usuđuju da odlaze na Kosovo, osoba sa takvom vojničkom biografijom iz tog perioda se tokom ta četiri meseca u svojstvu predsednika AO slobodno kretala širom Kosova, a po logici stvari ne bi smela da se drzne da krene južno od Čačka. Ne znam da li se radilo o neviđenoj hrabrosti generala, ili o određenom garantovanom imunitetu. Voleo bih da je po sredi bilo ovo prvo. 

Anketni odbor je posao uradio za četiri meseca. Postavlja se pitanje, zašto je Izveštaj prezentiran tek nakon 11 meseci? Na sednici skupštinskog Odbora za KiM, objašnjeno je da je to bilo zbog toga što su se pripremali kosovski lokalni izbori, a ubrzo zatim i republički izbori u Srbiji (?!). 

 
Ostaje (ne)jasno, kakve veze ima anketni odbor Skupštine Srbije sa izborima koje raspisuje Atifete Jahjaga, a takođe nije jasno ni zašto Odbor svoj Izveštaj nije podneo pre nego što su republički izbori raspisani, a imao je na raspolaganju čitava četiri meseca dok se (ni)je znalo da će republički izbori biti raspisani. Šta god da su bili razlozi, očigledno je da su bili političke prirode, a takvi razlozi po pravilu obezvređuju objektivnost bilo kakve ekspertize, a što bi trebalo da bude jedan ovakav izveštaj.
 
Svi mediji su  gromoglasno graknuli kako je na Kosovo „otišlo“ između dve i tri milijarde evra (koja milijarda gore-dole), kao da milijarde rastu na grani. Cilj je potpuno jasan; da se uoči najavljenih promena Ustava, ostatku građana Srbije smuči i Kosovo i tamošnji narod kao i izbeglice i raseljeni, te da se na taj način na eventualnom referendumu o ustavnoj preambuli, Kosovo i Metohija uklone iz Ustava Srbije, kao i obaveza državnih organa „da zastupaju i štite državne interese Srbije na Kosovu i Metohiji u svim unutrašnjim i spoljnim odnosima“. 
 
I zaista, kad vam neko kaže da je negde, pa makar i na Kosovu – „bačeno“ dve i po milijarde evra, a uz to vam ne kaže da se to odnosi na period od trinaest godina, što će reći 200 miliona godišnje, a što je manje od recimo godišnjeg gubitka uzrokovanog primenom SSP-a, naravno da ćete biti revoltirani. 
 
Međutim, kada krenete da samo letimično čitate izveštaj AO, naići ćete na čitav niz čudnih, pa čak i komičnih konstatacija. Na primer, ispod grafikona na kojima se prikazuje procenat sredstava kojim je pojedino ministarstvo gazdovalo a koje su namenjene za KiM, kao kukavičje jaje podmeće se  rečenica: "Po osnovu javnog duga preko Uprave za javni dug Ministarstva finansija I privrede je za Kosovo I Metohiju u proteklih 10 godina stranim poveriocima isplaćeno ukupno  463.716.344,00 evra. Za finansiranje potreba na Kosovu I Metohiji iz budžeta Republike Srbije za proteklih 12 godina izdvojeno  2.834.887.345,14 evra, ili prosečno godišnje 19.116.901.182,67 dinara ili prosečno mesečno 1.593.075.098,56 dinara, ili prosečno dnevno 53.102.503,29 dinara."
Ko prvo, zašto i kome je, odnosno kojim poveriocima i zbog čega isplaćeno skora pola milijarde evra, i zašto se tolika cifra provlači maltene u fusnoti? Ako je to ministarstvo finansija radilo, kako bi Srbija vraćala dugove uzete za izgradnju, Ibar-Lepenca ili Kosova B, na primer, sa kojim pravom se vlasti u Srbiji odriču tih objekata, a u korist tzv. Ahtisarijevog plana, I briselskog tzv. Sporazuma?
 
U  izveštaju se dalje kaže: „Na primer, od Hasani Agima iz Kosovske Mitrovice, 2012. godine otkupljen je plac površine 8 ari i 64m2 za iznos od 100.000 evra ili 11574 evra/m2; od Zorana Žarkovića iz Beograda otkupljen je plac površine, 6 ari i 75m2 (2011. godine) za iznos od 64.000 evra ili 9471 evra/m2; od Greku Mevljude iz Kosovske Mitrovice kupljen je 2005. godine plac površine 13 ari i 84m2 sa kućicom površine 17m2 za iznos 90.000 evra ili 6502 evra/m2“.  I zaista kad ovo pročitate dođe vam da puknete od muke da je neko tako bezočno trošio državna sredstva, koja su imala jasnu namenu. Sve to zaista liči na klasično pranje novca. A onda pozovete u pomoć znanje koje vam je svojevremeno predala učiteljica, i izračunate da se radi o stostruko manjim iznosima. Na primer, plac od nesretne Mevljude nije plaćen 6502 evra/kvm, već sasvim logičnih 65,02 evra/kvm. 
 
General Stojanović i ja smo iz istog malog grada, i verovano smo išli u istu školu, i verovatno su nas u toj školi isto učili. Samo je razlika kako je ko shvatio. Pa čak i ako je AO pogrešno izračunao, zar im nisu bili čudni i astronomski visoki ti iznosi koji su po njima plaćani? Nisu, jer u toj „drž`te lopova“ euforiji um se muti, a i trebali su im što bombastičniji dokazi, identično kao pre toga u gore pomenutoj TV emisiji, kada se ostatku Srbije sugerisalo da svaki Srbin na Kosovu ima barem pet benzinskih pumpi. Samo je ovaj segment dovoljan da pobudi sumnju u kompetentnost ljudi koji su radili ovaj izveštaj, a koji je usvojen na skupštinskom odboru. 
 
Sam izveštaj je daleko od ekspertskog. On je napravljen u formi eseja, narativno nabacanih hiljada podataka, od kojih dobar deo ne bi izdržao ozbiljnije provere, koje nikada niko neće raditi. Analize nema uopšte, ili ako je ima – ona je pogrešna, kao u slučaju gorepomenute Mevljude.
 
Na početku izveštaja grafički je prikazan način trošenja novca namenjenog KiM, i sa tih grafikona je potpuno jasno da su ministarstva i Koordinacioni centar raspolagali tim sredstvima. Sa tih grafikona predstavljenih u izveštaju može se na primer videti da je 40 milijardi dinara ili 18% potrošeno na plaćanje dugova Kosova. Verovatno nastalih pre 2000. godine. Kakve veze sa tim ima srpski narod  sa KiM? Zašto je uopšte Srbija plaćala te dugove, dok joj je teritorija bila okupirana i dok sa te teritorije nije ubirala poreze? Možda je moralo. Ne znam. Ali svakako taj iznos ulazi u onih „između dve i tri milijarde“. 
 
Dalje, iz tih grafikona jasno se vidi da je ubedljivo najveći deo novca isplaćen na ime penzija, plata zaposlenima u zdravstvu, školstvu, za socijalna davanja i sl. Šta je to država trebalo da radi?  Da ne isplaćuje penzije? Da ukine zdravstvo? Školstvo?
 
Izveštaj obiluje konstatacijama kojima se insinuira na pronevere novca, ali bez ikakve analitike, niti referenci, kao na primer: „Indikativna je i činjenica da je za kupovinu 107 nepokretnosti u periodu od 2005. do 2012. godine iz budžeta Republike Srbije utrošeno 9.930.772 evra a da je za kupovinu 30 nepokretnosti u periodu od 2002. do 2004. utrošeno oko 5.000.000 evra“. Po čemu je to indikativno? Na osnovu čega? Sa čim se upoređuje? Indikativno je jednako kao kad bi  bila kupljena jedna kuća na Senjaku za milion evra, a za 100.000 kupljeno deset kuća u Banatskom Karlovcu. Šta uopšte za AO znači reč „indikativno“?
 
Dalje, „preglomazna je i realnim potrebama neprilagođena mreža ustanova primarne zdravstvene zaštite“. Zar Srbija nema ministarstvo zdravlja koje je kompetentno da odredi da li je šta glomazno i preglomazno? Onome jadniku u Goraždevcu ili Vitini, ne vredi mnogo što ima hirurga u Kosovskoj Mitrovici, kad on nema slobodu kretanja takvu, da se na to može osloniti. Njemu lekar treba baš tu gde živi. A broj stanovnika je mali, kao posledica pogroma 1999. godine, što bi general Stojanović morao najbolje znati.
 
Kliničko bolnički centar Priština, se sedištem u Gračanici, ima u radnom odnosu 1091 radnika, od čega 440 radno angažovanih. 13 zaposlenih žive na prostoru centralne Srbije, 211 su radno angažovani u centralnoj Srbiji a 307 zaposlenih žive u centralnoj Srbiji a ne rade“. Radno angažovani radnici KBC su plaćeni od strane KBC-Priština a ne od zdravstvenih ustanova u gradovima van KiM, u kojima su angažovani. Oni u KBC Priština u Gračanici odrade svojih 168 radnih sati mesečno, za nedelju ili dve koliko provedu u Gračanici odvojeni od svojih porodica, a tri nedelje rade u ustanovama u centralnoj Srbiji i Vojvodini, u mestima gde žive kao raseljena lica, a te zdravstvene ustanove u kojima rade ih ne plaćaju ni dinara. Ove lekare plaća KBC-Priština, a glavni korisnici njihovih usluga su zdravstvene ustanove van KiM. Da li se ta suma koju bi inače plaćale tim lekarima da nije KBC-Priština odbija od onih 2-3 miljarde? Sigurno da ne.
 
Čitavi eseji u Izveštaju su napisani o kadrovskoj politici, nepotizmu i sličnim nematerijalnim temama. „Kontrolom trošenja budžetskih sredstava u Domu zdravlja Gračanica, Anketni odbor je utvrdio da je Rešenjem Vlade Republike Srbije br.119-86/2003 od 10. marta 2002. godine dr Rada Trajković izabrana za vršioca dužnosti direktora navedene ustanove. Od tada pa sve do danas, nije bilo raspisivanja konkursa za izbor direktora“. To što ministri iz njima znanih razloga nisu vodili drugačiju kadrovsku politiku, to je pitanje za ministre Milosavljevića, Đukić-Dejanovićku i druge, a ne za dr Radu Trajković. I kakve to veze ima sa trošenjem budžetskih sredstava?
 
Kontrolom je utvrđeno da je zaposlenom Milošu Dimitrijeviću izvršeno usklađivanje koeficijenta sa stručnom spremom što je i učinjeno potpisom direktora Doma zdravlja na molbi“.Šta je „pisac hteo da kaže“? To što dotični Miloš ima diplomu, ili što je dokument potpisao direktor Doma zdravlja? A ko je trebalo da potpiše? Komandir vatrogasne jedinice?
 
 „U ovom slučaju izvođač radova je bila kompanija 'Mba Miljković' koja je sestrinska firma kompanije 'Mab Miljković' iz Žitkovca. I u ovom slučaju cena izgradnje kvadratnog metra objekta isplaćena 385 evra/m2  uvećana je u odnosu na realne tržišne cene“… Opet paušalno. Na osnovu čega se ovo tvrdi? Koja je tržišna cena referentna? Možda je to tačno a možda i nije, kad se ne navede na osnovu čega?
 
„Anketni odbor je ustanovio da svi zaposleni u prosvetnim institucijama Republike Srbije na teritoriji AP KiM, sem zaposlenih u visokoškolskim ustanovama, primaju duple lične dohotke iz budžeta Republike Srbije i iz budžeta privremenih kosovskih institucija“. Netačno! Ako je AO to utvrdio na osnovu izdvajanja iz budžeta, onda treba da ustanovi i gde taj novac odlazi, jer zaposleni u školstvu ne primaju duple plate, a pogotovu ne SVI zaposleni u prosvetnim institucijama. Gde im odlazi ta druga plata? 
 
„Neophodno je utvrditi istinitost tvrdnji da je od iznosa novca za remont HE 'Gazivode', 2008. godine, isplaćenom vlasniku firme iz Beograda izvesnom Gojku Vrtikapi posredstvom bivšeg direktora 'Elektrokosmeta' Radoja Krečkovića, jednom Ministru za Kosovo i Metohiju kupljen stan u Beogradu“. Kom ministru za KiM? Nije ih bilo hiljadu. Taj ministar kaže da to nije tačno.
 
Da neregularni uslovi predstavljaju plodno tlo za mahinacije svih vrsta, to je bezbroj puta dokazana činjenica. Ali ako država i njen organ, a u ovom slučaju Anketni odbor,imaju dobru nameru, onda se jedan ovako odgovoran zadatak mora mnogo ozbiljnije uraditi. U protivnom dovodi se u pitanje dobra namera. 
 
Šta se ovim izveštajem može postići? Da li će ko snositi konsekvence na osnovu izveštaja AO? Bojim se da neće, kao ni u slučajevima prethodnih anketnih odbora. Političke konsekvence neće snositi niko, osim eventualno DSS, koja više ne participira u vlasti. Zakonske konsekvence su takođe vrlo neizvesne, ako ni zbog čega drugog, ono zbog zastarevanja dela za koja bi se neko eventualno teretio. Ko će izvući deblji kraj iz ovoga? Pa kao i u slučaju TV „Insajdera“, nakon čijeg je emitovanja Priština i uspostavila carinu na Brnjaku i Jarinju. Deblji kraj će izvući narod sa KiM, koga će se Beograd nakon ovoga još predanije odricati.
 
U ne tako davnoj prošlosti slična stvar ovoj, desila se u SPC na KiM, odnosno u eparhiji Raško-prizrenskoj. Do dana današnjeg ništa od toga nije dobilo sudski epilog, a pitanje je i da li će ikada. Ali je time razdor u SPC stvoren i ne vidi mu se kraja. 
 
Bojim se da će ista ova tehnologija dovesti do razdora unutar srpskog nacionalnog bića, i da krivci za eventualne zloupotrebe nikada neće biti kažnjeni, da se šteta nikada neće ispraviti, a da će Kosovo i Metohija postati udaljeniji od Beograda nego što su sada, a i ovo je mnogo.
 
Konačno, na gospodina generala Momira Stojanovića, kao predsednika AO mogu se staviti dve primedbe. Prva je da je na čelo jednog ovakvog skupštinskog odbora, koje ispituje pronevere sredstava daleko uputnije bilo delegirati nekog ekonomistu, nego oficira RV i PVO. Ekonomista bi pretpostavljam znao šta traži i kako traži pronevere novca. 
 
I druga, ali ne manje važna primedba je ozbiljnija. Naime general Stojanović je bio načelnik vojne bezbednosti Prištinskog korpusa 1998-99 godine. U vreme kada se ni oni koji su tih godina nosili šumarsku uniformu ne usuđuju da odlaze na Kosovo, osoba sa takvom vojničkom biografijom iz tog perioda se tokom ta četiri meseca u svojstvu predsednika AO slobodno kretala širom Kosova, a po logici stvari ne bi smela da se drzne da krene južno od Čačka. Ne znam da li se radilo o neviđenoj hrabrosti generala, ili o određenom garantovanom imunitetu. Voleo bih da je po sredi bilo ovo prvo. 
 
Aleksandar B. Đikić
 
 
 
 

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.