Crnogorski ambasador: Kada kažu razgraničenje razgovaraju o jednoj, a misli se (i) na druge granice

Ambasador Crne Gore pri Svetoj Stolici
Miodrag Vlahović je ambasador Crne Gore pri Svetoj Stolici u Vatikanu

Piše: Miodrag Vlahović

(Tekst je pročitan na skupu koji je organizovao Forum za etničke odnose iz Beograda uz predstavljanje knjige američkog profesora Danijela Servera „Od rata do mira na Balkanu, Srednjem istoku i u Ukrajini“)

Dragi prijatelji, žao mi je što danas nisam mogao biti s vama.

Dakle: nesporno je da je dijalog koristan, a posebno kada postoje ogromna opterećenja i prepreke da se on uspostavi i održi, kakav je, nažalost, slučaj između Srbije i Kosova.

Prvi problem u ovoj situaciji je o čemu je, zapravo, dijalog, drugi čemu dijalog služi i završno, a moguće i najvažnije – šta dijalog znači učesnicima. Nemam precizne odgovore, mada se plašim da ni neposrednim učesnicima tu nije sve do kraja jasno.

Dijalog Srbije i Kosova se poslednjih meseci sveo na granice i na ideju o razmeni teritorija. (Zato verovatno i nije iznenađenje da je trenutno u zastoju. Koliko dugo – videćemo) U idealnim uslovima, ni takvom mogućem dogovoru mane ne bi bilo, da je takav dogovor moguć. Crna Gora bi pozdravila i takav dogovor, ako njegov rezultat ne bi remetio stabilnost regiona, a svakako – pozdravlja dijalog. To se od dobrih suseda valjda i očekuje.

“Razgraničenje sa Albancima”, o čemu sasvim javno i, moguće, nedovoljno promišljeno, govori zvanična Srbija, stavlja i Albaniju za sto, pa čak i delove drugih država gde žive Albanci. Reperkusije su jasne. Pri tome, predsednik Vučić ne pravi lapsus, niti je moguće da se tu radi o lapsusu. Direktna posledica takve logike “razgraničenja” i prekompozicije teritorija, pored guranja celog regiona na ivicu nekontrolisane i nepovratne nestabilnosti, jeste podela Bosne i Hercegovine i destabilizacija Makedonije i Crne Gore.

Razgovara se, dakle, o jednoj, a misli se (i) na druge granice. Bosna i Hercegovina je glavna meta, iako je aktuelna retorika okrenuta na drugu stranu. Makedonija je rovita struktura, koja je nedavno izbegla da uđe u novu slepu ulicu, mada ta opasnost još nije okončana. Crna Gora je u NATO-u, a to nije malo, niti beznačajno, ali nikad ne postoje potpune i definitivne garancije.

Komunikacija Kosova i Srbije po ovim pitanjima (pa i njen aktuelni prekid) je više usmerena na efekat na unutrašnjem planu, a ne na pregovaračke tehnike i veštine da se nagovori ili nadmudri druga strana stola. Nema jedinstvenog stava ni u Srbiji, ni na Kosovu. Jedan i jedini stav u Srbiji (predsednik Vučić) ne znači da je to jedinstvena projekcija Srbije. Vučić, u tom smislu, najviše priča, ali i najviše rizikuje. Razlike su vidljivije na Kosovu.

Unutrašnja prepucavanja na jednoj, i učestale izjave na drugoj strani (uz izvinjenje na komšijskoj iskrenosti, i jednima i drugima, podjednako!) suviše su, u svom vidljivom iskazu, a i po duhu, provincijalni, da bi mogli biti zdrava osnova za jedan kompleksni, višeslojni, osetljivi i (relativno) dugi proces međunarodnog karaktera i značaja, u koji su, osim dve neposredno zainteresovane strane, de facto uključeni (i, logično, moraju biti uključeni) i drugi balkanski i vanbalkanski faktori.

Posebni problem i nepoznanica je učešće EU – dometi, trajnost i održivost tog angažmana, s obzirom na procese koji su danas prisutni u EU. Ko iz i preko Brisela podržava proces “novog razgraničenja” i razmene teritorija; zašto to čini, dokle i sa kojim motivima? Jasno je da ne postoji istovetni nivo interesa pojedinih zemalja članica EU, a još manje njihov zajednički stav o potrebi da se uopšte razgovara o “korekciji” granica i trampi teritorija.

Uz sve prethodno, osnovno pitanje, čak, i nije “Šta će biti ako se Srbija i Kosovo dogovore?”. Osnovno pitanje je bilo i ostaje “Šta će se dogoditi – pošto se Kosovo i Srbija ne mogu i neće dogovoriti?”

Moguće je da protek vremena i razgovori koji bi smanjili tenzije i otklonili potencijalne sukobe – ili, preciznije, umanjili mogućnost sukoba – korisni, bez obzira na finale koje ne bi donelo projektovani rezultat. Ali, moguće je da su razgovori kojima nema pozitivnog kraja riskantni – jer predstavljaju lose-lose opcije, bar kada se radi o dve neposredno uključene strane. Istina, takva situacija može doneti dobitak na drugim adresama, koje zvanično nisu uključene u pregovore. Takav ishod bi bio najgori za ono što zovemo Zapadnim Balkanom.

Treba reći otvoreno: Razmena teritorija i promena granica je anti-evropska agenda. Ako nam je svima cilj da budemo, jednog dana, u Evropskoj uniji, to je pogrešan rezon, način i smer. Mnogi se čude, mada je čuda i iznenađenja u današnjem političkom svetu sve manje, što je proces pregovora o granicama i teritorijama podržan od strane EU. Umesto o pravilima, standardima i harmonizaciji, regionalnoj i onoj prema Evropi, priča se, opet, o “osvajanju teritorija drugim sredstvima”. To je gubljenje istorijskog vremena.

Bilo bi mi drago da grešim.

(Autor je ambasador Crne Gore pri Svetoj Stolici. Izneseni stavovi i mišljenja ne odražavaju nužno zvanične pozicije Crne Gore)

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.