All in all it’s just another brick in the (Brussels) wall

LIČNI STAV: Miloš Subotić

Sagledavajući Briselski sporazum sa veoma kratke vremenske distance od dve godine, još uvek je nejasno da li je došlo do rasplitanja kosovskog čvora, ili do njegovog još čvršćeg vezivanja.

Briselski sporazum nije rešio kosovsko pitanje. Od samog početka odisao je duhom netransparentnosti, a same odredbe su široko definisane u win-win duhu, tako da je sporazum teško primenljiv u praksi jer ostavlja dosta prostora za suprotna tumačenja Beograda i Prištine. Najvažnije pitanje –  pitanje suživota Srba i Albanaca na Kosovu – i dalje je ostalo otvoreno; štaviše, čini mi se da je sada aktuelnije nego ikada za poslednjih 16 godina.

Briselski sporazum nije doneo ništa konkretno građanima –  ukoliko upitate bilo kog kosovskog Albanca u Podujevu, ili Gnjilanu, reći će vam da živi podjednako loše kao i pre dve godine, ako ne i gore, da radi za manje od 10 evra na dan i da ima taman toliko da preživi dok mu rođaci iz dijaspore ne pošalju novac.

Doneto je 16 sporazuma, od kojih tri četvrtine nisu primenjene u praksi. Uprkos tome, sve učestaliji su pokušaji prištinske strane da otvori nova pitanja. Najčešće se spominje obrazovanje, u maniru skakača uvis, koji hazarderski pokušava da podigne lestvicu na mnogo veću visinu, iako nije preskočio ni kvalifikacionu normu.

Tokom čitavog procesa briselskog dijaloga nije posvećeno mnogo pažnje pitanju obrazovanja, a sam Briselski sporazum obrazovanje pominje veoma šturo u 4. tački: "Zајеdnicа ćе u pоtpunоsti nаdglеdаti oblasti privrеdnоg rаzvоја, оbrаzоvаnjа, zdrаvstvа, urbаnizаciје i rurаlnоg urеđеnjа" bez bližeg objašnjenja šta znači nadležnost nadgledanja i da li se misli na celokupni sistem obrazovanja, ili samo na osnovno, tj. srednjoškolsko ili visokoškolsko obrazovanje? Jedini dokument i postignuti dogovor do sada koji se odnosi konkretno na obrazovanje jeste Operativni zaključak od 2. jula 2011. godine, o prihvatanju univerzitetskih diploma kojim se reguliše proces priznavanja diploma Albanaca iz Srbije koji su studirali na nekom od univerziteta na Kosovu i diploma kosovskih Srba koji su studirali na nekom od univerziteta u Srbiji.

Procesom priznavanja univerzitetskih diploma koordinirala je nevladina organizacija SPARK u saradnji sa Evropskom univerzitetskom asocijacijom. Sam proces je bio je koncipiran kao projekat i kada je završeno finansiranje od strane EU, prekinut je njihov rad, a očekuje se produženje finansijske podrške donatora za nastavak daljeg rada. Prema dostupnim informacijama, od 433 podneta zahteva NVO SPARK, 387 je rešeno i to tako da od ukupnog broja rešenih slučajeva, 374 sertifikata je izdato podnosiocima sa kosovskim diplomama, a samo 13 sertifikata podnosiocima koji su imali srpske diplome.

Univerzitet u Prištini, sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici (u daljem tekstu Univerzitet u Prištini) jedina je visokoškolska institucija koja pruža akademsko obrazovanje na maternjem jeziku nealbanskim zajednicama na Kosovu. Nerazumnim i selektivnim (ne)priznavanjem diploma Univerziteta u Prištini, prištinska strana jedno obrazovno-tehničko pitanje pokušava da podigne na politički nivo, a sve u cilju integracije celokupnog obrazovnog sistema na srpskom jeziku. Diplome Univerziteta u Prištini su međunarodno priznate jer je Univerzitet punopravni član Evropske univerzitetske asocijacije, radi i akreditovan je u skladu sa standardima Evropske zone visokog obrazovanja, bio je i licenciran od strane tadašnje civilne uprave na Kosovu (UNMIK). Univerzitet u Prištini učestvuje u programima Evropske unije za reforme i modernizaciju visokog obrazovanja, kao i u programima razmene studenata, ima saradnju i sa univerzitetima van EU, pa tako dolazimo do paradoksa da su diplome Univerziteta u Prištini međunarodno priznate širom sveta, ali ne i na samom Kosovu. S namerom ili ne, nepriznavanje diploma je učinilo ionako težak život srpskoj zajednici na Kosovu još težim.

Zbog nepriznavanja diploma Univerziteta u Prištini i uopšte diploma izdatih u okviru sistema visokog obrazovanja Republike Srbije, poslednjih godina nijedan Srbin nije položio pravosudni ispit na Kosovu, pa tako u Pomoravlju, u gnjilanskom kraju, radi samo jedan advokat, a nijedan notar, tužilac i sudija srpske nacionalnosti; propisanih 10% Srba u svim institucijama na Kosovu su još uvek samo mrtvo slovo Ahtisarijevog plana i Ustava Kosova.

Poslednjih godina smo često slušali kako prištinske strana govori da moramo da prihvatimo realnost na Kosovu, pa bi red bio da i prištinska strana jednom prihvati realnost, a to je da je Univerzitet u Prištini međunarodno priznata visokoškolska institucija koja funkcioniše na Kosovu, a u sistemu visokog obrazovanja Republike Srbije. Svi studenti nealbanci, koji nastavu pohađaju na srpskom jeziku, nemaju drugu alternativu sem Univerziteta u Prištini, niti su je imali, a prištinska strana za 16 godina nije uradila ništa na tom polju, sem što je konstantno i bezrazložno osporavala rad obrazovnih institucija u srpskom sistemu.

Nastavak rada Univerziteta u Prištini u sistemu visokog obrazovanja Republike Srbije bio bi garancija opstanka i budućeg razvoja srpske i drugih nealbanskih zajednica na Kosovu. Duboko sam ubeđen da bi insistiranje na integraciji obrazovanja na srpskom jeziku u kosovski sistem bila samo još jedna cigla u Briselskom zidu promašaja.