Aleksandar Vučić: Gde su nam granice? Zna li ih ko? Jer odavde nema nazad

Aleksandar Vučić i drugi zvaničnici

Neću da vas huškam, neću da vam obećavam oružje i municiju, iako je jasno, i to vam obećavam, da nikome nećemo dozvoliti da oružje i municiju koristi protiv vas. A ovo sve kažem zato što vas hoćemo žive. Ovde pred vama govorim najotvorenije i najodgovornije, nemamo nikakav nacrt rešenja. Kad kažemo da hoćemo dogovor, hoćemo kompromis, a ne diktat. Kada budemo imali bilo šta da vam kažemo oko bilo kakvog rešenja, nećemo to saopštavati ni u Beogradu, ni u Briselu, reći ćemo vama ovde u Kosovskoj Mitrovici, Gračanici. Nemojte da strepite nijednog časa i nijednog dana zbog toga. Zato kada vam pričaju kako hoću da menjam granice, ne govore vam istinu, jer granice danas, a gde su nam granice? Nemojte da slušate kuknjavu o razbijanju srpskog jedinstva, jer je ono razbijeno pre više od šest vekova. I nemojte da ovi u Beogradu plaše ljude ratovima jer neće niko da ratuje, posebno vi u Beogradu. Svoju decu smestili ste, od Londona do Njujorka, daleko i od Gračanice i od Mitrovice. I hoću da znate da ima nešto i što tražim od vas, iako ste sve već podneli, mnogo toga izgubili i žrtvovali za Srbiju i za nas – potrebni ste nam, potrebni ste celoj našoj Srbiji, svima nama sebičnima, koji vas, ovde, najugroženije, molimo da ostanete na svojim ognjištima i da tražite od nas sve što je realno i sve što je moguće i sve što možemo da učinimo. Odavde nema nazad, a najjači nikada ne uzmiču. Sačuvajmo sve što možemo i sve što moramo da sačuvamo i da polako, sigurnim koracima idemo napred u sigurniju i bolјu budućnost – neke su od ključnih poruka predsednika Srbije, Aleksandra Vučića, u obraćanju Srbima u Kosovskoj Mitrovici. U četrdesetdvominutnom, kako je najavljivano, „istorijskom“ govoru, koji je, po sopstvenom priznanju pisao od avgusta, Predsednik Republike pitao je građane – zna li ko gde su nam granice? Poručio je i da kao predsednik Srbije nije „želeo da zabije kao noj glavu u pesak“. On želi da se „bori za građane i budućnost njihove dece“. U nastavku pročitajte govor predsednika Srbije, Aleksandra Vučića.

Dragi prijatelji, dame i gospodo, dragi Srbi sa Kosova i Metohije, pre nego što pročitam ono što sam nedeljama pisao, hoću da se izvinim građanima Srbima iz Metohije, koji nisu mogli da dođu na današnji skup, jer su neki drugi ljudi sve puteve blokirali, palili gume, palili drva, šenlučili, pucali iz svog oružja i oruđa, valjda u nameri da još jednom uplaše Srbe koji žive samo na svojim ognjištima i koji, valjda, nikada nikome nisu ništa oteli i uzeli. Hoću da se izvinim meštanima sela Banje i da im se zahvalim što su me danas čekali, što su pripremali veličanstven doček i da im kažem da ovo nije poslednji put da sam želeo, a sledeći put doći ću u Banje i beskrajno im hvala na veličanstvenom dočeku i na njihovoj ljubavi prema Srbiji.

I dragi prijatelji, nemojte da mislite da će to, danas što se dogodilo, naići na jednodušnu osudu i onih koji su učestvovali u stvaranju, kako oni kažu, kosovske države. Neće. Šta god da urade, to je njihovo čedo. Opet ćemo im jednako mi biti krivi, valjda što nismo imali dovoljno vode da vatre koje su zapalili ugasimo i uvek je tako. Zato naš posao i jeste da nastavimo da se borimo, da menjamo ugled Srbije u svetu, da promenimo sliku, ne samo o sebi, već da promenimo ugao iz kojeg gledaju na stvari ovde na Balkanu i mnogo energije u to moramo da uložimo.

Okupljeni građani na Trg Šumadija
Okupljeni građani na Trg Šumadija

A vama dragi prijatelji hvala što ste, uprkos brojnim kampanjama protiv, i onim albanskim, i neretko i srpskim, u ovolikom broju došli ovde, u Kosovsku Mitrovicu, da čujete svog predsednika, a mnogo više od toga – hvala vam što čuvate i branite srpsko postojanje na Kosovu i Metohiji. Hvala vam što ne odustajete i hvala vam što gledate u budućnost – budućnost, našu srpsku i Srbije, ali i neophodnost našeg zajedničkog života sa Albancima, jer bez toga ne bi bilo i neće biti tog našeg sutra.

Mnogo puta sam dolazio na Kosovo i Metohiju, posebno ovde u Kosovsku Mitrovicu. Gotovo uvek birao sam trenutke kada vama, koji ovde živite, nije bilo lako, jer u svakom slučaju, bilo vam je mnogo teže nego nama u Beogradu, Kragujevcu, Nišu ili Novom Sadu i ne mislim da je bilo teže ’98, ’99, 2000, 2004, 2008., ili danas. Uvek sam svojom dužnošću smatrao da onoliko malo, koliko mogu, pokažem da sam sa vama i da razumem kroz kakvu muku i čemer svakoga dana prolazite.

Danas imamo veću odgovornost nego ranije. Kao predsednik Srbije, dobio sam najveće poverenje našeg naroda baš ovde na Kosovu i Metohiji. To me više od svih drugih ljudi obavezuje da se borim za sve vas, za celu Srbiju, svakog Srbina koji ovde živi. Došao sam na Kosovo i u prethodna dva dana slušao sam naše ljude. Istinu o njihovom teškom životu, neizvesnosti koja ih ubija, i veruju da će im njihova i naša Srbija pomoći.

Obaveza je moja da kažem da ćemo, dragi prijatelji, i u dobru i u zlu, uvek biti uz vas, uvek biti uz naš srpski narod na Kosovu i Metohiji. Ali, došao sam i da sa vama otvoreno razgovaram i kažem istinu o našoj teškoj poziciji, i to na jedini način na koji se istina saopštava – oči u oči, licem u lice. I ne znam koliko ćete da me slušate, ne znam koliko će Srbija da me sluša, ali da ćutim niti mogu, niti smem, a još manje smem da lažem, da izbegavam odgovornost, da se pravim nevešt, lud, kao što smo mi Srbi bezbroj puta to činili u prošlosti. Narod mi je pružio poverenje, a mandat mi je da uradim tačno ono što je propisao i veliki vladika Nikolaj Velimirović kaže – ako treba da branim sebe, ima da ćutim, ako treba da branim istinu, ima da govorim. Zato ću i početi od onog najtežeg dela, od svega u šta smo verovali, svega o čemu smo sanjali – od velike iluzije koju smo imali o sebi i drugima, iluzije da smo nadmoćni, mnogobrojni i gotov večni, da su drugi slabiji, gluplji i nesposobniji od nas.

I pre skoro 30 godina, nedaleko odavde, stotine hiljada ljudi, a Slobodan Milošević je tada bio dovoljno velik da ih i u tom broju dovoljno okupi na Gazimestanu, dočekalo je kraj njegovog govora – čuvenog, za neke nečuvenog, zavisi ko ga i zašto tumači. Sećate se kako su pevali. Pevao je naš narod, pevali smo horski, sve te stotine hiljada sa verom i ubeđenjem. Pevali su ljudi, zaneseni i ponosni pesmu poznatu ko to kaže, ko to laže… I tri rata se pominju u toj našoj pesmi, a onda smo ih imali i više od tri. Ne svojom, ali ne isključivo i tuđom krivicom.

Zvanično i nezvanično pomagali smo našem narodu i našoj braći. Srbi su ginuli za Knin, za Sarajevo i Prištinu. U Kninu se danas vijori šahovnica koje tamo nikada nije bilo. U Sarajevu je broj Srba 50 puta manji, nego što je bio. U Prištini živi svega nekoliko Srba, ne računajući Gračanicu, ne nekoliko hiljada, već nekoliko ljudi. Nema nas više ni u Kosovu Polju gde je mnogo toga počelo i sve to ne zato što su Muslimani, Albanci i Hrvati bili mnogo jači i hrabriji od nas, već zbog toga što nismo razumeli poziciju Srbije i sveta, zbog toga što nismo shvatili da smo sami u svetu i da se bez sveta ne može. Zbog toga što smo potcenjivali sve druge i što nismo uspeli da računamo, nismo uspeli, ni umeli zbog toga što smo uvek videli i slušali sebe, drugi nas nisu zanimali.

Nismo bili sa realnošću ni u dosluhu. Milošević je bio veliki srpski lider, namere su mu svakako bile najbolje, ali su nam rezultati bili mnogo lošiji. Ne zato što je on, ili bilo ko drugi to želeo, već zato što želje nisu bile realne, a interesi i želje drugih naroda zanemarili i potcenilii, zbog toga smo platili najvišu i najtežu cenu. I nismo u međuvremenu postali veći, ili bolje reći, nismo postali veći na taj način, na koji su neki zamišljali. 

Danas, bez kapi krvi bilo čije postajemo veći, zato što danas, posle mnogo godina, Srbija radi, a ne bije se ni sa kim, zato što ulaže u život, a ne razbacuje ga okolo, zato što nam deca rastu, ne strahujemo za njih i posle bombardovanja, zato što smo se oslonili na rad, znanje, a ne na puške. Zato što nemamo više oči na leđima – kako je govorio veliki borac i veliki srpski književnik Bora Pekić – i ljubimo zemlju svoje dece, a ne svojih predaka i čast nam se nalazi ne tamo odakle dolazimo, nego tamo kuda idemo i kuda ćemo da stignemo, zato što danas imamo svoje mesto u svetu. Svakoga dana smo ugledniji i uvaženiji i u Briselu i u Pekingu, Berlinu, i u Parizu, i u Vašingtonu, i naravno, Moskvi, i hvala našim prijateljima iz Rusije koji su bili politički uz Srbiju i kada niko drugi nije.

Baš zato, zbog naše odgovornije politike, možemo jasno da biramo svoj put u budućnost, u Evropi, ali smemo i kažemo – jasno i glasno, bez straha, svima da kažemo da ne želimo u NATO, jer želimo ljubomorno da čuvamo svoju nezavisnost, vojnu neutralnost, ali i uspomenu na stradanje našeg naroda 1999. godine. 

Na kraju, i zato, i to najviše zato što govorimo istinu i o onome što hoćemo, ali isto tako o onome što nikako i kada nećemo – nije ta istina. Nije uvek ni zgodna, ni slatka za uši, valjda zbog toga i toliko dugo nismo hteli da je čujemo. Oni koji bi je sami pomenuli, plaćali bi ozbiljnu cenu za to. Od mnogih proglašen svojevremeno i za izdajnika, i pokojni Aleksandar Tijanić kada nas je podsetio još 2003. godine, odavde iz Podujeva – da pričamo kako živimo za Kosovo, ali da na Kosovu pri tom nećemo da živimo. Vi ste ti koji jedini ne potvrđujete njegovo pravilo, a stotine hiljada do sada je to pravilo potvrdilio. I podsetio je, dragi prijatelji, da se tokom desetogodišnje Miloševićeve vladavine samo nešto više od 1000 porodica vratilo na Kosovo, a stotine hiljada je otišlo. Kosovo je napustilo zauvek, iako to oni sebi ne žele da priznaju.

To je istina, kao što je istina da oni koji danas viču kako bismo Albance mogli da proteramo preko Prokletija, koji po kafićima beogradskim, trube u novi boj, ali bez njihove dece, pošto su svoju decu odavno poslali dovoljno daleko, koji prete anatemom na svaku pomisao od bilo kakvog kompromisa – ti neće ovde da vam dođu. Primetićete da ćute glasno i kada treba da govore o današnjim granicama Srbije, baš zato što rade u interesu nekih drugih zemalja, a ne svoje. Živeće bogati, zavaljeni u svoje udobne fotelje, kritikovaće i pljuckaće po svima koji bi da nešto ozbiljno kažu i urade, ali svoju budućnost za Kosovo neće da vežu.

Vi dragi prijatelji, poštovani Srbi, jeste i hoćete i vezali ste svoju budućnost za Kosovo i Metohiju. Ti ljudi neće da stanu pred vas, neće da vas pogledaju u oči i neće da vam priznaju da tu, blizu, u Prištini, nisu Srbi na vlasti, ima tamo i neki Hašim Tači i neki Haradinaj i ko zna koliko njih. I taj Tači – Albanac je i nije Srbin i ne voli mene, prirodno. Ne volim ni ja njega, ali ako je Stefan Nemanja, osnivač države srpske, mogao pre Manojla Komnina, sa omčom oko vrata, goloruk zbog Srbije, ja mogu, moram i hoću i bez omče i zbog iste te Srbije, i pred Tačija i pred Mogerini i pred Merkel i Makrona i Putina. Kao što vidite, i smem i mogu i borim se i boriću se za našu Srbiju, za naš srpski narod.

Mogu, dragi prijatelji, valjda za ovu zemlju svima bar da kažem, da nas neće ponižavati i da je kompromis kada svi dobiju po nešto i niko ne dobije sve, i mogu i radim to i hoću i hiljadu puta, ako treba po bilo koju cenu i po cenu sveopšte mržnje na mene, i sve da me nazovu nekim izdajnikom, nekim velikosrpskim šovinistom i da me sutra i streljaju, zato što za razliku od njih, znam razliku između salonskog i pravog patriotizma i da pravi patriotizam i rodoljublje samo je ono u kojem si spreman da žrtvuješ sve, pa i sopstvenu sadašnjost zarad budućnosti sopstvene zemlje i njene dece. To je cena koju smo spremni da platimo uvek i svugde, pa i ovde pred vama, zato što za mene postoje samo dve stvari koje sigurno nikada neću.

Neću da radim protiv svoje zemlje i neću da lažem svoj narod i svoju zemlju. Nisu moj posao ni mitovi, ni snovi, ni priviđenja, niti sumanute vizije Kosova bez Albanaca, ili još gore – Kosova bez Srba. Moj posao je realnost, ono što jeste, sada i ovde, na ovom Kosovu, u ovoj Srbiji, a ne nekoj nebeskoj. Sa tog Neba smo već mnogo puta pali. Pali i ozbiljno se razbili, glave su nam krvave, ruke polomljene i nemamo više koga da šaljemo na nebo, pogotovu što bi pad za sve nas bio čista sreća. Sa neba se ljudi uglavnom ne vraćaju, ostaju gore da ih više nikad ne vidimo i da ih u Srbiji nikad više nema – svih tih koji su nam danas toliko potrebni da rastemo, gradimo, razvijamo, da nas bude u dovoljnoj meri da preživimo, a nema nas prijatelji i to je realnost.

Nema nas u celoj Srbiji, nema nas ni ovde na Kosovu i Metohiji, ne rađamo se dovoljno, umiremo previše, napuštamo sela, gradove na isti način na koji su toliki krenuli da napuštaju Kosovo i Metohiju još s kraja šezdesetih godina. Ostali ste ovde vi – najjači i najhrabriji – i ne zaboravite da nas je 1991., procentualno govoreći, bilo tri puta više nego danas na Kosovu i Metohiji, tri puta više pre nepunih 30 godina i zato ja danas govorim o realnosti i zato ne pevam borbene pesme. Neću da vas huškam, neću da vam obećavam oružje i municiju, iako je jasno, i to vam obećavam, da nikome nećemo dozvoliti da oružje i municiju koristi protiv vas. To sam rekao pet puta, to ponavljam i danas na ovom veličanstvenom skupu.

A ovo sve kažem zato što vas hoćemo žive, hoćemo srpsku decu, škole za njih, udžbenike, obdaništa, hoću da imate dovoljno posla da poželite tu decu. Hoću porodilišta, igrališta, puteve, fabrike, da na kraju imate sve ono zbog čega možete ovde da ostanete, ne na Nebu, već ovde na Kosovu i Metohiji, a Nebo, a hajde da se dovoljno razvijemo, napredujemo, pa tamo gore da šaljemo satelite, a ne ljude, a ne vas i ne nas. Vi ste ljudi, a ljudi su za to da budu na svojoj zemlji, da hodaju po njoj, da rade na njoj, da se rađaju na njoj, da budu bezbedni zaštićeni i uposleni.

I nemamo veći zadatak i nemamo jaču obavezu i svetliju budućnost da vam baš to obezbedim – život na vašoj zemlji, posao na vašoj zemlji, sigurnost na vašoj zemlji i sve što radimo je upravo to. Sve što tražimo, jeste to, zato što upravo je to ona mera koja sprečava poniženje i ljudi i naroda, države i svakog čoveka u njoj, ali opet, nemamo mi gde i moramo u svemu tome da nađemo baš tu meru mira dostojanstva i sigurnosti bez kojih čovek, jednostavno, ne može da bude čovek.

Zato, kada vam pričaju kako hoću da menjam granice, ne govore vam istinu, jer granice danas, a gde su nam granice? Zna li ih ko?

Mi mislimo jedno, Albanci, mnogobrojniji i jači – misle drugačije, jedan deo sveta misli jedno, drugi deo sveta misli drugo. U stvari, hoću da menjam vaša prava i da uradimo sve što možemo i da sačuvamo sve što možemo na Kosovu i Metohiji, jer nam situacija nije ista kao što je bila pre 30, pre 50, ni pre 60 godina.

Hoću za vas da osvojim sva ona prava koja za vas pripadaju i koja su deo onoga što se naziva civilizovan svet i hoću vaša prava na život i vaše pravo na rad i vaše pravo na slobodu, na sigurnost, kretanje, učenje, lečenje, iako zbog tih prava, moramo da učinimo kompromise, i mi i Albanci, jer bez tog mira nema.

Uvek ću to da uradim, samo nemojte to da nazivate pogrešnim imenom, nemojte da slušate kuknjavu o razbijanju srpskog jedinstva, jer je ono razbijeno pre više od šest vekova. I nemojte da ovi u Beogradu plaše ljude ratovima, jer neće niko da ratuje, posebno vi u Beogradu. Svoju decu smestili ste, od Londona do Njujorka, daleko i od Gračanice i od Mitrovice. Nemojte da kukate za gubitkom Kosova, jer ne samo da ga niste imali, nego ni mnogi od vas na njemu nikada nisu ni bili. Nemojte da pričate da ga nemate, kada ste ga odavno dali, čak i kada ga niko nije tražio i nemojte da nas sprečavate da uzmemo nešto – vi koji otvoreno nudite, ili ste već dali sve.

I odmah da vam kažem za one koji danima, nedeljama, mesecima ponavljaju tu laž, kako se neko spremio i kako neko mora do nove godine, da prizna nezavisnost Kosovu. Ja, ovde, pred svima vama, kažem da je to notorna laž i da nikome od nas ne pada na pamet da u takvom poslu učestvujemo. Jedino što želimo je da za vas obezbedimo veća prava i da napravimo kompromisno rešenje.

Borila se Srbija ’99 protiv NATO-a časno i hrabro, štitila je sebe. Izgubili smo. Mnogo su jači bili, bogatiji, mnogo veće kukavice, pa su mogli s neba mnogo bombi da bace na naš narod. Izgubili smo kao i 610 godina ranije, ostali smo bez značajnih teritorija, Srbi su napustili mnoga od svojih ognjišta, ne želeći da žive pod albanskom vlašću.

Kada izgubite rat, za to se plaća cena – visoka, najviša, a mi, mi Srbi i danas se pravimo kao da se ništa nije dogodilo. Pravimo se i kao da nismo sami sopstvenim glupostima i pod pritiscima zapadnog sveta učestvovali i za dokazivanje sopstvene krivice i za sukob na Kosovu i Metohiji.

Jesmo li mi, ili neko drugi, braćo i sestre, isporučili bivšeg predsednika Srbije, između ostalog? I zbog naše, tobož, zločinačke politike? Jesmo li mi, ili neko drugi, isporučili vojne i policijske generale Haškom tribunalu – Ojdanića i Vladimira Lazarevića i Nebojšu Pavkovića i Sretena Lukića? Jesmo li, ili nismo?

Najgore od svega – da oni koji su sve to činili i danas bi da nam drže pridike i lekcije. Pravimo se da se ništa nije desilo ni kada je 2008., zahvaljujući, doduše, našoj nesposobnosti, proglašena nezavisnost Kosova, koju je priznalo oko 100 zemalja. Dogodilo se i 2009. godine da smo sebe izbacili iz jedinog formata u kojem smo imali šansu – iz Ujedinjenih nacija. I to samo zato što su neki mislili da će sebi na takav način obezbediti ostanak i opstanak na vlasti.

Mislite li Srbi da možemo i da ne platimo cenu i da danas možemo da kažemo, puj pike ne važi – za sramni zahtev koji smo uputili Međunarodnom sudu pravde o oceni legalnosti i rešenju kosovske nezavisnosti. Dobili smo najgori mogući odgovor za Srbiju i za sve vas ovde na Kosovu i Metohiji, jer smo imali najbahatije i najneodgovornije ministre na Kosovu i Metohiji. Za to se plaća, dame i gospodo, visoka cena. Mislite li da granice koje smo sami postavili na carinskim punktovima, nedaleko odavde na Jarinju i Brnjaku koji dele Srbe i Srbe može lako da se sklone?

Nema lakog sklanjanja prelaza nigde i nikada. U takvim uslovima možemo li da dobijemo rešenje koje nije ponižavajuće, i šta i koji su to naši ciljevi i smernice u delovanju narednih meseci i godina? Hoćemo li dogovor sa Albancima ili produžetak agonije u kojoj svakako gubimo sve? Pitanje je samo vremena za godinu, pet ili deset.

A imamo li bilo kakvu šansu ovde na Kosovu, bez kakvog takvog dogovora sa Albancima? Imaju li je Srbi južno od Ibra, čak iako je Srbi na Severu kako-tako imaju? Koliko ste vi, dragi moji Srbi iz Metohije, Lipljana i Štrpca, i danas strepeli, prolazeći kroz brojna albanska mesta na putu ka Mitrovici? Vas iz Kosovskog Pomoravlja i da ne pitam. Koliko puta dnevno se zapitate jesu li vam deca sigurna na putu do škole, ili pijace? Hoće li vaše stare neko, nekada da napadne zato i što su reči izgovorili na pogrešnom jeziku?

Upravo zato, kao predsednik Srbije, nisam želeo da zabijem kao noj glavu u pesak, već sam želeo i želim da se borim za vas i budućnost vaše i naše dece. Imamo li nekakav nacrt rešenja u Briselu? Pošto o tome bruji ceo svet, pričaju svi u Srbiji koji nikada u razgovorima učestvovali nisu i koji o tom pitanju pojma nemaju.

Ovde, pred vama, govorim najotvorenije i najodgovornije, nemamo nikakav nacrt rešenja. 

Nismo ni blizu njega, ali po prvi put, čini se da dobro znamo da moramo i da razgovaramo i da bar pokušamo naše odnose da uredimo. I nisam po tom pitanju nikakav optimista i ja znam da postoji hiljade onih koji samo čekaju da kažu – aha otišao je dole.  A to dole je za njih Kosovo. Za mene Kosovo i Metohija nisu dole, oni su gore, iznad svega, oni su važni, najvažniji za svakog Srbina i reći će – ništa novo nije rekao. Kao da je reći nešto novo o Kosovu uopšte moguće, kao da sve priče nisu odavno ispričane. Ali novo je i to što neću ovde da psujem Albance, ni one koji su danas pretili meni i pretili našem narodu južno od Ibra, neću čak ni one koji su, tukući Srbe, stvarali im državu, a koji se i danas prave blesavi na sve ovo što se zbivalo. 

Ne želim da vidim, već kako delima možemo da stvorimo bolje sutra za vas Srbe na Kosovu i Metohiji. Pre svega moramo sebe da menjamo, da čuvamo svoj jezik i kulturu svuda gde Srbi žive. Nemci su i u najtežim trenucima kad su gubili sve, ali mi ne gubimo sve, opstajali na Geteu, Šileru, braći Grim, na snazi njihove kulture i duhovnosti. Mi Srbi imamo jezik i pismo, imamo i nauku, imamo i Teslu i Pupina i Andrića i Selimovića i Pekića i Ćosića, imamo i Vladetu Jerotića koji se još 1987. – pitao – a pomislimo li mi Srbi, ima li bar u nečemu naše krivice i našeg nerazumevanja. Pitamo li sebe danas – kako to da su Albanci nekada gotovo svi govorili srpski, a mi smo mogućnost poznavanja albanskog jezika odbacivali s prezirom?

Albanci danas, na našu sreću, na njihovu nesreću, ponašaju se kao Srbi nekada, jer im osionost dozvoljava da ih srpski jezik sve manje zanima. Zato su u mnogim sferama sve manje uspešni.

Mi tu lekciju sve bolje savladavamo i zato postajemo sve uspešniji. I šta je u stvari moja i naša ideja za sutra? Za sutra i za budućnost Srbije i Srba? 

Ideja je da sačuvamo naš narod, da čuvamo svoju zemlju, da čuvamo naše institucije, ideja je da čuvamo mir i bar po kućama da uspostavimo mostove poverenja prema Albancima, da težimo odgovoru čak i kada znamo da je nemoguće, jer sve drugo nas vodi u ambis i katastrofu. 

Hoću i želim da verujem da posle vekova ratovanja i sukobljavanja možemo da imamo pristojnih racionalnih, a za pedeset godina, zašto da ne, prijateljskih odnosa sa Albancima. Zato sam zahvalan i svima u Evropi i svetu koji razumeju trećinu naših odnosa i koji shvataju važnost naših razgovora. 

Mi danas želimo da budemo deo Evrope. Albanci žele da dobiju viznu liberalizaciju. Jedni i drugi želimo bolji život za svoje građane. Do takvog boljeg života nema prečice, ni za nas, ni za njih, preko grobova onih drugih. Moramo i moraćemo da živimo i zajedno jedni pored drugih. I zato ćemo da razgovaramo i pregovaramo i do iznemoglosti, ako je potrebno, i upravo zato na Kosovo sam došao da vam kažem da ćemo nekada u budućnosti morati da postignemo kompromis sa Albancima, priče o tome kako ćemo nekim drugačijim svetskim okolnostima mi da im vratimo milo za drago, a taj trenutak samo što nije došao – su bajke za malu decu, ispričane i sa tragičnim krajem baš kao i balkanske priče – kako će dokusuriti Srbe ili će Srbi sami nestati.

Neće Srbi sami da odu sa svojih ognjišta. Tvrd je orah voćka čudnovata i neće tu biti ni lakih, ni jednostavnih rešenja, ni za njih, ni za nas, ali biće života i biće nam više dece, i naše i njihove, pa će želeti da ostanu ovde, a ne da u praskozorje punoletstva hvataju prvi voz za Austriju, Švajcarsku i Nemačku.

Dakle, rešenje nije na vidiku, ali se nadam i Bogu molim da ga makar u narednih deset, ili dvadeset godina bude, sve drugo značilo bi kraj našeg postojanja na Kosovu i Metohiji.

Došao sam da vam kažem šta je to što ćemo da radimo i uradimo konkretno i šta sam to doneo našem narodu na Kosovu i Metohiji. Došli smo sa sveobuhvatnim investicionim planom za 10 srpskih opština. Svih deset – sve četiri severno-kosovske – i Leposavić i Zvečan i Zubin Potok i Kosovska Mitrovica, ali i Novo Brdo, Gračanica, Ranilug, Parteš, Klokot, Štrpce. Za svako mesto gde su Srbi većina, ali i za sve Srbe gde oni žive i gde su u ogromnoj manjini.

Radnici Trepče tokom govora Aleksandra Vučića, FOTO: KoSSev
Radnici Trepče tokom govora Aleksandra Vučića, FOTO: KoSSev

Doneli smo rešenje kako da unapredimo ekonomiju, životni standard našeg naroda. Ulagaćemo stotine, a ne desetine miliona evra u naše bolnice, Trepču. Video sam rudare naše od Leposavića do Kosovske Mitrovice – hvala vam što ste ovde sa nama. Trinaest miliona evra država Srbija izdvojila je za Trepču. Naša bolnica, naš kliničko-bolnički centar ovde u Mitrovici biće na ponos i diku svakom Srbinu – deset miliona uložićemo. Dva miliona evra u Gračanicu, u Štrpce idemo sa novim vrtićima, idemo sa vodovodom za sve tri severno-kosovske opštine.

Ono što moramo da uradimo – moramo da uradimo mnogo puteva i sve drugo što je potrebno za naš narod – od Kamenice do Raniluga, Novog Brda, do Budriga, Klokota, Parteša, Pasjana, na svakom mestu. Moramo da obiđemo svako selo i da pomognemo ljudima da naprave svoj privatni posao. I to niko ne može da nam zabrani. Niko iz onog sveta koji bi voleo da ni Srbije ovde nema, a za Srbe nije ih naročito briga, iako će uvek da kažu da su mnogo zabrinuti.

Srbija je počela, posle mnogo decenija propadanja, ekonomski da jača. Srpska privreda je najbrže rastuća privreda na Balkanu u ovoj godini. Stranih investicija imamo ubedljivo više od svih ostalih zajedno. Javni dug Srbije dramatično pada. Treću godinu zaredom imamo suficit u budžetu. Spremni smo da vama, koji živite na Kosovu i Metohiji, pomognemo više nego ikada.

Srbija ne samo za plate, već samo za kosovski dodatak, za zaposlene u javnom sektoru ovde na Kosovu – zdravstvo, obrazovanje, socijalne ustanove – izdvaja godišnje čak 71 milion evra. Spremni smo da značajno uvećamo tu sumu, jer hoćemo da vas podstaknemo da budete, ostanete i opstanete na svojim ognjištima uz pomoć i podršku svoje Srbije. Spremni smo da uvećamo ulaganja. Kada govorim o tome, ove stvari koje izgovaram nisu na dugačkom štapu. Govorim o nečemu što se dešava u danima, a ne u godinama koje su pred nama. Dakle, narednih dana i nedelja dobićete sve odluke o kojima govorim i dobićete sav novac za investicije o kojima smo juče i danas ovde pričali. Mislim da je to možda i najvažnija stvar za naše ljude.

I tu nema nikakvih mitskih granica. Hoću one u kojima žive ljudi, koji imaju sva prava koja im pripadaju, hoću one zbog kojih niko neće biti ponižen, a pogotovo ne Srbija.

I kad kažemo da hoćemo dogovor, hoćemo kompromis, a ne diktat. Hoćemo sve da čujemo, ali i mi da se čujemo. I hoću na kraju, a pre svega, da vi živite ovde i da to bude vaše. Ali naravno nisam spreman da vas obmanjujem, kao što su to mnogi činili. Nije ni lak, ni brz put do toga i mnogo toga ćemo morati da se odreknemo, mnogo toga da žrtvujemo, mnogo toga ćemo morati da radimo da bismo došli do cilja, i mnogo vode će još proteći i Ibrom i Sitnicom da bismo do bilo kakvog dogovora mogli da dođemo.

I hoću da znate da ima nešto i što tražim od vas, iako ste sve već podneli, mnogo toga izgubili i žrtvovali za Srbiju i za nas – potrebni ste nam, potrebni ste celoj našoj Srbiji, svima nama sebičnima koji vas, ovde, najugroženije, molimo da ostanete na svojim ognjištima i da tražite od nas sve što je realno i sve što je moguće i sve što možemo da učinimo, da pomognemo na svaki način, da zajednički putujemo u budućnost, a time obezbedimo opstanak vama na vekovnim ognjištima.

A taj put koji je pred nama je put napred ka budućnosti vaše dece, tome smo politički podredili svoju sadašnjost, tome ćemo podrediti svaki svoj sledeći dan. I ubeđen sam, kada prođe sve ovo, ako me neki i osude i prokunu, kada se ugase lomače jednog dana, da ćete bar vi, ovde prisutni, vi, junaci srpski, naši junaci Kosova i Metohije, da ćete bar vi znati i šta i za šta sam radio za Srbiju, za otadžbinu, za vas i za život.

I svako dete koje se sutra rodi, svaki čovek koji dobije posao, svaka nova škola, bolnica, biće dokaz da smo radili jedinu pravu stvar. I to mi je više nego dovoljno. Spomenike neka dižu onima koji su izgubili, kako kažu, uvek časno i u svoju, uglavnom tolike tuđe žrtve. Moja je namera da pobedimo i kad počnemo da pobeđujemo, da više nikada ne gubimo i da Srbija po prvi put pobedi, u ne znam koliko godina, bez krvi, bez mrtvih, bez užasa i grobova.

I imam nameru da ova zemlja bude velika, ne po tome što će da osvoji Balkan ili svet, nego po tome što će da osvoji budućnost, radom, znanjem, decom – tako se ta budućnost osvaja. I takve bitke su pred nama. Ne one u kojima se na budućnost puca, pa je onda uz počasti sahranjujemo. Nemojte to da tražite od mene, nemojte ni od sebe to da tražite. Isključite to kao opciju, kao rešenje. Malo nam je života u Srbiji, malo ovde i moramo da ga čuvamo. Moramo da mu damo šansu da se razvije, ojača, nastavi, raširi. Moramo zato što smo biološki kao narod pred ambisom, stojimo na njegovoj ivici, gledamo dole i nešto kao da nas vuče da napravimo taj besmisleni korak. Nestaćemo ako to ponovo uradimo. Nećemo biti ništa i nećemo imati ništa. Živećemo jedan te isti rezultat – onaj u kojem uvek gubimo svakoga dana bukvalno sve, dok na kraju izgubimo i sebe i Srbiju.

Dame i gospodo, sestre i braćo, ubio nas je dvadeseti vek. Izgubili smo ljude toliko da ni u naredna dva veka nećemo moći da ih nadoknadimo. Nemamo više ljudi na bacanje.

Dajte da konačno nešto dobijemo, da dobijemo ono što će nam omogućiti normalnu zemlju i normalan život u njoj, da povratimo dostojanstvo, da imamo pravo, da naša crkva bude naša, na svojoj zemlji, sa svojom imovinom, a ne da nam sutra i novu crkvu izmisle, da znamo gde smo, šta hoćemo i gde idemo.

To je, prijatelji, ono što sam hteo da vam kažem. I ne znam i siguran sam – da sam pominjao puške da bih dobio mnogo više aplauza. Ja to ne mogu, ja to ne umem. Birali ste me za život, a ne za smrt i počasti. Ne želim da znam i ne želim da učestvujem u stvaranju Srbije ukoliko to ne mora da bude tako da se u njenu budućnost ide u čizmama i s puškom u ruci. Znam za onu koja je moguća sa knjigom, olovkom, lap-topom, radom i znanjem. Ne znam za dostojanstvo u strahu od bombi. Znam za ono koje se gradi školama, obdaništima, fabrikama, sigurnošću i mirom.

I to vam nudim danas i to će uvek biti moja ponuda za sutra.

Ali moj odgovor svima onima koji misle da srpskom narodu mogu da prete, da mogu da zauzimaju ono što nije njihovo, da mogu da uzimaju ono što je naše, da mogu da teraju, proteruju i progone naš narod – je – Srbija to neće dozvoliti. Srbija to neće dozvoliti nikome i Srbija to neće dozvoliti njima. I nećemo da se junačimo, ali reči koje izgovaram molim sve na drugoj strani da veoma ozbiljno shvate i da veoma ozbiljno prihvate – nijednog časa se neću dvoumiti, nijednog časa, nijednog sekunda se neću dvoumiti u potrebi da zaštitim naš narod ukoliko na bilo kojem delu Kosova i Metohije naš narod bude napadnut.

Dame i gospodo, dragi prijatelji, na Srbiji je, na svakom čoveku u njoj, koji mora da otvori oči, da vidi sve što treba da vidi, i da odluči da li mu je budućnost prošlost, ili mu je prošlost razlog za budućnost.

Naše poruke mira ne nailaze uvek na razumevanje. Mogli smo to da vidimo i danas. I oni iz sveta zameriće nam to što ćemo da kažemo da smo u stanju sebe da branimo, iako stotinu puta kažemo da nikoga nećemo da napadnemo. I nikada nećemo zameriti onima koji bi možda mogli da napadnu, jer je normalno da pomisle da je normalno da napadnu. Pa i bez obzira na to, hiljadu i milion puta ponavljaćemo da hoćemo samo mir i pružaćemo im ruku makar stalno ostajala u vazduhu.

I na kraju, ponoviću poslednju rečenicu iz posvete Stefana Lazarevića, tu blizu je bio taj mramorni stub: Ne znam, Bog zna. I nadam se da vi znate. I da Srbija zna. I danas sam posebno ponosan što sam ovde u Kosovskoj Mitrovici i hvala Milena vama što ste sa nama, reč je o supruzi pokojnog Olivera Ivanovića, i ta ulica biće najlepša u Kosovskoj Mitrovici. I neće se o tome odlučivati ni na kakvim forumima, to je odlučio narod i to je odlučila srpska država. A vama hvala što ste ostali uz svoju državu i što niste naseli na sve one provokacije i na sve one ponude koje ste dobijali – zlato, svilu i kadifu – da optužite svoju zemlju i svoju državu za nešto u čemu ona učestvovala nije.

I još nešto, hoću da se zahvalim vama, dragi prijatelji, što ste u ovolikom broju došli u Kosovsku Mitrovicu da me čujete. Bio sam bezbroj puta ovde, nikada ovoliko ljudi nisam video. Hvala vama koji ste putovali iz Budriga, Klokota, Parteša, Pasjana, Kamenice. Hvala vama koji ste iz Metohije pokušali da dođete. Hvala vama iz Štrpca, vama iz Sirinićke Župe što svuda i uvek stignete, iz Gračanice junačke. Hvala vam dragi prijatelji, jer kako ovde, na ovom zidu u Mitrovici, na ovom muralu piše – odavde nema nazad. A najjači nikada ne uzmiču.

Hvala vam svima i molim vas, znajući koliko nas je malo i u Srbiji i na Kosovu i Metohiji, a koliko mnogo srca imamo – da budete zajedno, da naše jedinstvo bude veće nego ikada, da sačuvamo sve što možemo i sve što moramo da sačuvamo i da polako, sigurnim koracima, idemo napred u sigurniju i bolјu budućnost.

Kada budemo imali bilo šta da vam kažemo oko bilo kakvog rešenja, o bilo čemu, nećemo to saopštavati ni u Beogradu, ni u Briselu, reći ćemo vama ovde u Kosovskoj Mitrovici, Gračanici. Nemojte da strepite nijednog časa i nijednog dana zbog toga.

Vama i vašim porodicama, dragi prijatelji, vama, junački rudari, koji čuvate srpsko srce na KiM-u, svima vama, dragi Srbi, vama, dragi Banjani, koji sada ovo gledate, koji niste mogli svog predsednika da sačekate – želim sve najbolje, mnogo uspeha, dobro zdravlje, mnogo sreće.

Želim srpskom narodu život, dobar i bolji i isto takvu budućnost. Pozdravljam vas našim najlepšim i našim najvećim i jedinstvenim pozdravom živela Srbija!

Milena Popović i Aleksandar Vučić, Trg Šumadija. FOTO: KoSSev
Milena Popović i Aleksandar Vučić, Trg Šumadija. FOTO: KoSSev

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.