Ko je Bekim Sejdiju: Diplomata, profesor i bivši ustavni sudija koji je ZSO nazvao „etnocentričnom“

Bekim Sejdiju (Bekim Sejdiu), zajednički kandidat Samoopredeljenja i LDK-a za predsednika Kosova, u aktuelnu političku trku ulazi bez klasične stranačke biografije, ali sa više od dve decenije rada u akademiji, diplomatiji, Ustavnom sudu i, poslednjih godina, u okruženju Vjose Osmani. Za srpsku javnost posebno je važan njegov trag u jednom od ključnih pitanja briselskog dijaloga – Zajednici opština sa srpeskom većinom. Kao sudija Ustavnog suda 2015. nije smatrao da je tadašnja presuda bila dovoljno jasna: u izdvojenom mišljenju ocenio je da principi dogovoreni za ZSO krše temeljna ustavna načela, da predviđaju strukturu sa elementima posebne jedinice samouprave i da je sama Zajednica, kako je tada zamišljena, „etnocentrična“. Istovremeno je izričito naveo da opštine sa srpskom većinom imaju pravo da se udružuju – ali u granicama postojećeg ustavnog i zakonskog poretka.

Sejdiju je rođen 1974. godine. Diplomirao je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Prištini 1999, potom završio master studije demokratije i ljudskih prava na univerzitetima u Sarajevu i Bolonji, kao i međunarodnih odnosa na Bilkent univerzitetu u Ankari. Doktorirao je međunarodne i diplomatske studije na Novom univerzitetu u Sloveniji. Sa Pravnim fakultetom u Prištini povezan je od 2002, a danas predaje u oblasti međunarodnog prava i međunarodnih odnosa.

Od civilnog društva do prve generacije kosovskih diplomata

Pre ulaska u institucucije u Prištini, Sejdiju je radio u civilnom sektoru. Od 2000. do 2002. bio je programski direktor Kosovske fondacije za civilno društvo, a potom je bio među osnivačima i istraživačima KIPRED-a. U zvaničnoj biografiji Ustavnog suda njegov tadašnji rad opisan je kao angažman na promociji društvene tolerancije, vladavine prava, ljudskih prava i rodne ravnopravnosti.

Posle jednostranog proglašenja kosovske nezavisnosti pripao je prvoj generaciji diplomata koja je gradila novu spoljnu službu. Bio je deo prve grupe angažovane na uspostavljanju Ministarstva spoljnih poslova i radio kao viši savetnik u kabinetu prvog ministra spoljnih poslova.

Već u septembru 2008. imenovan je za otpravnika poslova u Ankari, a godinu dana kasnije za prvog kosovskog ambasadora u Turskoj. Tu funkciju obavljao je do 2012. godine.

Od 2012. do 2014. bio je generalni konzul u Njujorku. U tom svojstvu pratio je i najviše kosovske delegacije – između ostalog predsednicu Atifete Jahjagu i tadašnjeg premijera Hašima Tačija na sastanku sa generalnim sekretarom UN Ban Ki Munom 2012. godine. Potom je 2014. imenovan za ambasadora-designata u Kanadi.

Ustavni sud i odluka koja je posebno važna za Srbe

Atifete Jahjaga imenovala ga je za sudiju Ustavnog suda u aprilu 2015. godine. Na toj funkciji ostao je do 2021.

Svega nekoliko meseci nakon njegovog dolaska u Sud pred njim se našlo pitanje koje je do danas jedno od najosetljivijih u odnosima Prištine i Srba – sporazum o principima za Zajednicu/Asocijaciju opština sa srpskom većinom iz avgusta 2015, ali i neuspena obaveza.

Ustavni sud je većinom glasova tada zaključio da ZSO mora da bude uspostavljena u skladu sa Prvim briselskim sporazumom iz 2013, ali i da principi iz 2015. „nisu u potpunosti usklađeni“ sa duhom Ustava i nizom njegovih odredaba.

Sejdiju se sa načinom na koji je većina formulisala presudu nije složio.

Njegovo izdvojeno mišljenje nije išlo u pravcu tvrdnje da nikakva zajednica srpskih opština ne sme da postoji. Naprotiv, izričito je napisao da Ustav i zakoni opštinama daju pravo na udruživanje i da to pravo pripada i opštinama koje bi trebalo da čine ZSO.

Ali je dodao ključni uslov – takvo udruživanje mora ostati unutar važećih ustavnih i zakonskih ograničenja.

Sejdiju tražio mnogo tvrđi sud o modelu ZSO

Njegova glavna zamerka većinskoj presudi bila je upravo to što je, prema njegovom mišljenju, govorila suviše neodređeno.

Dok je Sud koristio formulacije da pojedini elementi ZSO „izazivaju zabrinutost“ ili „nisu u potpunosti“ u skladu sa Ustavom, Sejdiju je smatrao da je trebalo nedvosmisleno reći koje su odredbe protivustavne.

Po njemu, kasniji statut ili uredba Vlade ne bi mogli jednostavno da „poprave“ odredbe koje su već ugrađene u dogovorene principe.

Posebno je osporio mogućnost da ZSO dobije karakter nove javne strukture između centralne vlasti i opština.

Ukazivao je na formulacije o obavljanju „javnih funkcija“, posebnom budžetu, administraciji, mogućnosti da bude suvlasnik preduzeća koja pružaju lokalne usluge, kao i na druga prava predviđena principima. Njegova ocena bila je da takva konstrukcija ZSO daje elemente posebne jedinice samouprave sa izvršnim tipom nadležnosti, za šta, prema njegovom tumačenju, Ustav ne daje osnov.

Problematizovao je i odnos ZSO prema centralnim institucijama, upozoravajući da bi horizontalni odnos takve strukture sa Vladom mogao da zamagli hijerarhiju javne vlasti i proizvede ustavnu konfuziju.

„Zajednica je etnocentrična“

Za srpsku zajednicu možda je najzanimljiviji deo njegovog izdvojenog mišljenja obrazloženje zasnovano na multietničnosti i zabrani diskriminacije.

Sejdiju je tvrdio da bi predloženi model proizveo dve vrste razlike.

Prvu – između Srba koji žive u opštinama sa srpskom većinom i Srba koji žive u drugim kosovskim opštinama, jer bi samo prva grupa imala pristup političkim i institucionalnim mehanizmima ZSO.

Drugu – između Srba i pripadnika drugih zajednica koji žive u samim opštinama članicama.

Upravo u tom kontekstu napisao je da je Asocijacija/Zajednica „etnocentrična“, navodeći da se takav karakter vidi čak i iz naziva „opštine sa srpskom većinom“, umesto, kako je smatrao, korišćenja terminologije koja ne razdvaja lokalne zajednice po društvenom identitetu.

Njegov argument, dakle, nije bio da kosovski Srbi nemaju posebna ustavna prava. U istom mišljenju poziva se upravo na ustavne odredbe koje garantuju posebna prava zajednicama. Problem je video u njihovom teritorijalnom povezivanju sa javnim ovlašćenjima i u različitom statusu građana koji bi iz toga nastao.

Nije negirao prava Srba kao zajednice, već, kako je objašnjeno, veoma restriktivno tumačenje načina na koji ta prava mogu biti institucionalizovana kroz ZSO.

Veza sa Vjosom Osmani

Posle odlaska iz Ustavnog suda 2021, Sejdiju se vratio akademskom radu, ali nije potpuno izašao iz institucionalnog života.

Krajem iste godine potvrdio je da radi kao spoljni ekspert/savetnik uz kabinet Vjose Osmani, kroz projekat koji je finansirala norveška ambasada. Naglasio je tada da formalno nije zaposlen u Predsedništvu.

Danas je i sama Osmani potvrdila da je sa Sejdijuom sarađivala oko 25 godina, uključujući i period njenog predsedničkog mandata, opisujući ga kao profesionalca sa integritetom koji dobro poznaje institucije i izazove Kosova.

Sudija izvestilac u slučaju koji je oborio Hotijevu vladu

Sejdiju je tokom mandata u Ustavnom sudu učestvovao i u nekim od politički najkrupnijih odluka tog perioda.

Bio je sudija izvestilac u predmetu iz 2020. kojim je osporen izbor vlade Avdulaha Hotija zbog glasa poslanika Etema Arifija, koji je bio pravosnažno osuđen. Sud je na kraju poništio odluku o izboru Vlade, što je otvorilo put vanrednim izborima.

Zanimljivo je da je nekoliko meseci ranije, prema izveštavanju Kohe, bio jedan od dvojice sudija koji su glasali protiv većinskog stava Ustavnog suda kojim je potvrđen dekret Hašima Tačija da mandat za sastav vlade, posle pada prve Kurtijeve vlade, poveri upravo Hotiju. Sejdiju tada nije objavio izdvojeno mišljenje, pozivajući se na obavezu sudije da ne govori javno o internom odlučivanju.

To je zanimljiv deo biografije sada kada ga za predsednika zajednički predlaže i LDK – stranka iz koje je Hoti.

Pogled na dijalog: Kosovo kao država, Srbija ka Zapadu, Rusija kao faktor destabilizacije

Poslednjih godina Sejdiju se ponovo intenzivnije bavi analizom međunarodnih odnosa.

Sa Luljzimom Pecijem je 2024. za KIPRED napisao studiju o ruskom uticaju na dijalog Kosova i Srbije. Njihova teza je izrazito prozapadna: Rusija, prema njihovoj analizi, nema interes da EU i SAD uspešno zaključe proces normalizacije, jer bi takav ishod učvrstio kosovsku državnost i istovremeno približio Srbiju Zapadu.

Sejdiju je tada tvrdio i da Moskva koristi Kosovo kao argument za sopstvenu politiku prema Ukrajini i Gruziji, kao i da nesaglasnost unutar EU i NATO-a oko kosovske nezavisnosti Rusiji ostavlja prostor da utiče na proces.

Konsenzualan kandidat – ali ne i politički nepoznat

Upravo zbog odsustva aktivnog stranačkog staža, LVV i LDK sada ga predstavljaju kao nestranačkog i konsenzualnog kandidata. Iako je široj srpskoj javnosti, relativno nepoznat, Sejdiju nije politički neispisana stranica.

Ukoliko bude izabran za predsednika, upravo će njegova ranija ustavnopravna stanovišta biti jedna od tačaka prema kojima će se meriti njegov odnos prema Srbima, dijalogu i budućem rešavanju pitanja Zajednice.

Posle gotovo dva meseca pregovora Kurti i Abdidžiku postigli dogovor: Bekim Sejdiu zajednički kandidat za predsednika