Na današnji dan 1999. tokom NATO bombardovanja tadašnje Jugoslavije, u napadu na autobus Niš ekspresa, u selu Lužane kod Podujeva stradalo je 40 osoba. Tog 1. maja poginuli su i Marija (15) i Nikola Petrović (17) iz Gračanice. Dve ulice u ovom mestu danas nose ime brata i sestre. "Po tome svi znaju njihova imena, da su oni postojali, iako ih je narod zaboravio, ima ko nije" – kaže njihova majka Zorica Petrović.
|
„U napadu na most kod Lužana, 20 kilometara severno od Prištine, na putu Priština-Podujevo, 1. maja je poginulo 40 ljudi. Napali su u 13 sati, a autobus Niš-ekspresa, koji je dolazio iz Niša i koji se zadesio u tom trenutku na mostu, direktno je pogodila raketa tako da je ostao presečen na dva dela – deo autobusa je ostao na mostu, dok je drugi pao ispod mosta. Prema tvrdnjama očevidaca, tela 40 poginulih su 'izmasakrirana i ugljenisana'. Autobus Niš-ekspresa trebalo je da krene iz Niša u pravcu Prištine jutros u 9 sati, ali je u polasku kasnio oko 40 minuta. U 13.50 avioni NATO-a još jednom su gađali most u mestu Lužani i tom prilikom je stradalo vozilo hitne pomoći koje se nalazilo na licu mesta da ukaže pomoć unesrećenima iz autobusa. U tom drugom napadu jedan medicinski tehničar ekipe hitne pomoći je zadobio povrede glave. U izveštaju RTS-a se navodi da je samo četvoro ljudi preživelo napad“ – ovako je list Vreme izvestio o Lužanima 1999. „NATO je 2. maja ipak priznao odgovornost za napad na autobus Niš ekspresa, ali je izneo tvrdnju da je autobus 'slučajno pogođen', a da je na meti bio most koji se smatra ključnom rutom sever-jug za snabdevanje jugoslovenske vojske i specijalne policije koje operišu između Prištine i Podujeva na Kosovu, te da je do nesreće došlo uprkos, kako se navodi, 'maksimalnim naporima NATO-a da se tokom vazdušne kampanje izbegne nanošenje štete civilima koji su se našli usred sukoba na Kosovu' – naveo je isti list. |
Zoricu i njenog supruga Dragišu Petrovića ekipa RTK2, na godišnjicu stradanja njihove dece, zatekla je na groblju, same.
"Devetnaest godina je prošlo, muke sve veće, bol sve veći i veći, svakim danom sve teže i bolest pritisla," kaže Dragiša.
On je, dodaje – "svaki drugi dan tu":
"Dolazim da očistim, da obiđem, dok mogu – dolaziću, kad ne budem mogao više – ostaće to tako."
Nikad neće proći bol, do groba, priča Zorica:
„Borimo se da živimo i dođemo da ih obiđemo, ništa drugo. Koliko god da ne možemo, iako nam se zdravstveno stanje mnogo pogoršalo, kad ne bi došli tu, mislim da ne bismo mogli da prespavamo“.
Kažu da su potpuno zaboravljeni. Predstavnici institucija za 19 godina posetili su ih svega dva puta, parastos je služen samo jednom, podseća RTK2.
"Ja ne tražim ništa da oni meni daju, ali eto, da se sete da dođu, da pitaju, da nas obiđu i da porazgovaramo nešto, o bilo čemu, ali nema ni to. Ne dolazi niko," razočarano je kazao Dragiša.
Oni koji Mariju i Nikolu nisu zaboravili su, uz roditelje, njihovi prijatelj.
"Društvo njihovo, njihovi prijatelji nam se uvek jave, ali ima i onih koji nam samo okrenu glavu, kao da nas ne vide," navodi Zorica.
"Marijino društvo najviše kad nas sretne porazgovara s nama, ostali niko ništa. Niko da dođe čak ni na godišnjicu," dodaje Dragiša.
Prvog maja 1999. Dragiša je izgubio i majku Smiljanu, koja je sa Marijom i Nikolom bila u autobusu.
U nastavku pogledajte video zapis agencije AP koji je snimljen nakon napada u Lužanima (uznemirujući sadržaj).
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
