20 godina posle: Sećanje Mati Katarine na stradanje manastira Svete Trojice kod Mušutišta

Manastir Musutiste
FOTO: TV Hram

Četvrta je decenija kako je u monaštvu, poslednjih deset godina je igumanija manastira Podmalinsko u Crnoj Gori, pre toga je deset godina bila igumanija manastira Svetog Nikole kod Raške, a pre dvadeset godina je bila nastojateljica manastira Svete Trojice kod Mušutišta, u opštini Suva reka, na Kosovu i Metohiji. Svedok je stradanja Srba na Kosovu i Metohiji i svedok poslednje seobe i stradanja srpskih manastira, među njima i manastira Svete Trojice, u kojem je kao nastojateljica provela dve godine. Danas u Mušutištu, kao i u Suvoj Reci, nema Srba, a na mestu gde je bio manastir ostale su samo gomile kamenja. Sredinom juna, ove godine, dvadeset godina posle, sa mati Katarinom je razgovarala ekipa TV Hram o tome šta se događalo 1999. godine.

Prošlo je dvadeset godina kako ste otišli iz manastira Svete Trojice kod Mušutišta i sa Kosova i Metohije. Danas smo ovde, nekako oko Trojičindana, da se setimo tih dešavanja, i da sačuvamo od zaborava ono što se desilo sa narodom našim, ali prvenstveno sa manastirom Svete Trojice u Mušutištu?

Da, to je upravo bilo u ovo vreme, pre dvadeset godina. 11 i 12. jun su bili poslednji dani kad je naša vojska trebala da napusti Prizren. Tad su nama rekli da pođemo i mi, ali mi smo ostali. Vladika Artemije je služio liturgiju kod nas u manastiru 12. juna. Bila je subota jutro. Prethodnog dana ( petak, 11.jun ) je iz Mušutišta otišlo preko 120 domova. Ostalo je u selu još pedesetak. Ovi prvi su napustili, a ovi su bili u nedoumici kako će šta će. Malo su uplašeni bili pa su došli ujutu u manastir da pitaju vladiku šta da rade. Vladika im je rekao da ostanu, da ne treba da se plaše, ako im je čista savest. Međutim, videlo se da su preplašeni. Po završetku liturgije, ja i sestre smo ispratile vladiku, i pošle na ono brdo sa kojeg se vidi put. Ugledale smo kolonu vozila i shvatile da su iz sela otišli i poslednji Srbi, napustili svoja ognjišta. I onih pedesetak domova je ostalo prazno. Mi smo ostali mirni, spokojni, nismo se plašili, jer vladika je blagoslovio da ostanemo. Međutim, kroz dva sata se otac Hariton, koji je tog jutra vozio vladiku, vratio kod nas. Rekao nam je da su po povratku iz manastira sreli kolonu Srba iz Mušutišta, kako odlaze, i vladiki je bilo zastrašujuće da mi ostanemo same u celoj okolini. Rekao je ocu Haritonu, da ga prebaci do Prizrena, pa da se vrati do nas i kaže nam da se spakujemo i odemo u manastir Gračanicu, dok se vidi šta će se dalje. Tako se za dva sata o. Hariton vratio i rekao da uzmemo samo najosnovnije stvari koje će nam trebati za tri četiri dana. Tako smo i postupili. Pitala sam oca Haritona šta ćemo za mošti, sasude, antimins, a on je rekao da je vladika njemu blagoslovio da to on ponese. Tako je i učinio pa smo ubrzo i nas osam, koliko nas je bilo u manastiru, pošli sa njim. U Gračanicu smo stigli uveče oko 6 sati. Usput smo sreli kolonu ljudi iz Mušutišta, sporije su vozili, jer su išli traktorima, natovarenim. Pozdravljali smo se usput. ,, Vidimo se uskoro, vraćamo se!“ -dovikivali smo jedni drugima. Svi smo mislili da ćemo se za par dana vratiti, čim dođu Nemci, da uspostave neki red, poredak.

I da li ste se vratili?

Tog 12. juna uveče smo stigli u Gračanicu. U ponedeljak, kad su stigli Englezi u Gračanicu, pitala sam nekog majora koji je došao tu da se javi, da li može da nas otprate da posetimo naš manastir i da uzmemo još neke neophodne stvari. U subotu kad smo odlazili nestalo je struje, a ostala je neka riba u zamrzivaču, šteta da propadne, mislile smo. Bolje da to uzmemo. Ja zamolim Engleze i oni obećaju i dođu 15. juna sa dva vozila da nas prate. Mi smo pošli našim kolima(otac Radivoje Panić i nas tri monahinje). Još su sestre u Gračanici napravile spisak kome šta treba da pokupim iz kelija da se donese, pošto smo tad brzinski pošli. Englezi nisu stigli u obećano vreme, već su kasnili, što je meni bilo čudno. Krenuli smo sa zakašnjenjem i kako smo iz Suve reke išli ka manastiru, neka kišica je padala i neka izmaglica bila, ali se video dim. Slika koja nas je sačekala bila je potresna za nas. Manastirski konaci su bili spaljeni, po razbacanim stvarima u dvorištu se videlo da je to prvo opljačkano. Crkva je bila u plamenu. Jedna sestra je pošla unutra, međutim nije moglo da se uđe od plamena i dima.

Kako su Englezi reagovali?

Gledali su crkvu u plamenu i nas koji smo bili uznemireni, potrešeni i izjavljivali nam saučešće, bilo im je žao. S Englezima je došao i jedan novinar Njujork Tajmsa, koji me je u Gračanici molio da pođe s nama jer mu ,,treba priča“. Poveli su ga Englezi, i gore kod crkve kako mi je bilo teško jer nisam ništa mogla da učinim, okrenula sam se tom novinaru ljutito i pokazujući mu rukom na crkvu rekla:,, Evo ti, sad imaš priču, pa piši!“ Englezi su nas na moju molbu ispratili do Prizrena, da bismo saopštili vladici šta je bilo. Tada smo mislili da je to prvi manastir koji je stradao. Kasnije smo saznali da je i manastir Binač stradao u to vreme. U Prizren smo ulazili u suton, i tek tada sam ja shvatila zašto je Bog ustrojio da Englezi kasne. Padala je kišica a Prizren je bio pun nepoznatih ljudi, krcat, puncijat. Svi oni Albanci su se vratili. Ulice su bile zakrčene i mi smo jedva prolazili kroz tu masu naroda. Kad smo došli pred episkopiju, videli smo kako Albanci ruše spomenik ruskom konzulu Jastrebovu. Nekako smo uspeli da prođemo između njih i stanemo pred samu episkopiju. Stigli smo do episkopa saopštili smo mu da nam je manastir spaljen, a od prisutnih u zgradi episkopije smo saznali da je o. Hariton tog dana kidnapovan, nestao. Još su neke ljude kidnapovali u Prizrenu, a puna episkopija je bila ljudi, koji plaču, nariču. Vladika je ostao tu i mi s njim da sačekamo nemačkog generala koji je ubrzo stigao. General je rekao da može da obezbedi da vojska čuva episkopiju, ali da ne garantuje za manastir Arhangele da će obezbediti stražu. Tek su stigli, ne mogu tako brzo da se snađu sa logistikom, rekli su. I vladika je tada blagoslovio da mi pođemo za Arhangele i da kažemo bratiji da se oni spakuju i pođu s nama za Gračanicu. Sa nama je pošao i o. Stefan koji je tog jutra sa o. Haritonom došao iz Arhangela i ostao ceo dan jer se Hariton nije vratio iz grada. Ubrzo se i bratija iz Arhangela spakovala i krenuli smo za Gračanicu. U neko doba smo stigli.

Jeste li posle toga još koji put bili u manastir Svete Trojice?

Bili smo početkom jula, sa vladikom Atanasijem. On je želeo da se manastir fotografiše, da se vidi u kakvom je stanju. Bio je 4.il 5. juli. Interesantno je da smo 15.juna pri poseti manastiru, videli crkvu kako gori, konaci su već bili spaljeni prethodni dan. Dočekala nas je spaljena crkva. Ikonostas je bio nagoreo, delovi su izgoreli, ormari, knjige, pevnica… veći deo je bio spaljen. Ono što je bilo interesantno da nije izgorela ikona Bogorodice Eleuse tu Kiku. Ta tzv. Kikoska Bogorodica (kopija Bogorodičine ikone koja se nalazi u manastiru Kikos na Kipru, a koju je naslikao apostol Luka u prvom veku) isto je svojevremeno paljena i ostala je čitava, a ovo je kopija Kikoske Bogorodice i ne samo da je ikona ostala netaknuta već i pokrivač koji je bio ispod nje. Ikonu smo poneli sa sobom i tek tada sam shvatila da je o. Stefan bio u pravu kad nam je govorio da imamo čudotvornu ikonu. Mi smo tada shvatili da je zaista čudotvorna i poneli iz manastira sa još nekim stvarčicama.

Gde ste odneli ikonu i mošti iz manastira?

Ikona Kikoske Bogorodice i mošti Sv. Jakova Persijanca koje je pri odlasku iz manastira izneo o. Hariton, naš blaženomučenik, sada se nalaze u manastiru Sv. Nikole kod Raške. Ja i sestre iz Svete Trojice smo bile tri i po meseca u Gračanici. Tu je bilo malo prostora i naporno nam je bilo, pa smo prešli u manastir Jošanicu(Šumadijska eparhija) da prezimimo, pošto je manastir bio upražnjen. I vladika je tad blagoslovio da se obnavlja manastir Končulj kod Raške. Eparhija je u proleće 2000. platila da se mali parohijski dom obnovi i mi smo se doselili tu i tu doneli svetinje iz našeg manastira.

Koliko ste Vi mati, bili dugo u manastiru Sv. Trojice?

Ja sam na Kosovo otišla iz Žičke eparhije 1991.godine, sa dolaskom vladike Artemija. Nažalost, imam običaj da kažem da sam otišla na Kosovo zbog vladike Artemija, a da sam otišla sa Kosova zbog vladike Artemija. To pomenem sa tugom, ali mora i to da se pomene. Kad je vladika Artemije izabran 1991.godine, na Kosovo, u manastir Sokolicu, smo pošli: Ja, Makarija i Antonina. Od 93-97. sam bila u Gračanici, a `97. sam bila postavljena za nastojateljicu manastira sv Trojice u Mušutištu. Tako da sam samo dve godine bila nastojateljica.

Koliko je, manastir bio star, zna li se njegova istorija?

Manastir Svete Trojice je srednjovekovna svetinja, koja je obnavljana više puta. Nije se znalo ko je ktitor, ali se znalo da je tadašnja crkva iz 15. veka bila podignuta na starim temeljima. Prizrenski kraj je jako bio vezan za taj manastir. Iako su konaci bili stari preko sto godina, bili su pristojni za korišćenje, i imali su ogromne kelije. Sa jedne terase se ulazilo u jednu manju keliju pa iz te manje posle u veliku. Ja sam se čudila zašto je to tako, ali su mi posle objasnili da su viđeniji Prizrenci imali svoje sobe u tom konaku. Oni su radili taj konak i dolazili su po dva-tri meseca u toku leta tu, boravili, provodili vreme. Gore poviše manastira je bila isposnica ,,Rusenice“ se zvala. Da li je naziv bio vezan za istoimenu planinu il su Rusi gore bili, ne znam. Znam da je manastir bio povezan sa manastirima Sv. Petra Koriškog i Sv. Marka Koriškog. Ove svetinje su bile u tom vencu manastira i veoma su bile poštovane od Prizrenaca.

U manastiru se i saborovalo, mnogo je ljudi dolazilo iz Prizrena i okoline?

Sabor je bio na drugi dan Sv.Trojica. Sveštenik je tada dolazio i služio liturgiju, sekao se kolač. Narod bi se prvog dana naveče počeo okupljati, noćio oko manastira i sutradan učestvovao na liturgiji. Sve je vrvelo od sveta.

Pošto je u manastiru živelo žensko monaštvo, ko je služio liturgije?

U selu Mušutištu, podno brda gde je bio naš manastir, bila je mala lepa crkva Bogorodice Odigitrije. Crkva je bila iz 14.veka i starija od Gračanice. Tu je bio parohijski dom u kojem je živeo sveštenik i opsluživao selo Mušutište, Suvu reku i manastir. Uvek smo imali dogovor il’ mi siđemo dole na liturgiju, il’ sveštenik dođe gore. Ali su nam dolazili i monasi, bratija iz Zočišta, bratija iz Svetih Arhangela, kad su se obnovili Sv. Arhangeli. Imali smo relativno redovno liturgiju.

Do današnjeg dana vaš manastir nije obnovljen. Kako vi danas gledate na ta stradanja našeg naroda, na stradanje naše crkve?

Manastir i pored pokušaja vladike i Crkve nije obnovljen. A stradanje? Mi Hrišćani smo u svakodnevnoj borbi između dobra i zla. I ta naša borba je nekad unutrašnja a nekad spoljašnja. Gospod ponekad dopusti da više bude te spoljašnje borbe, pa se ta unutrašnja malo smiri. Ili suprotno. Nekako smo navikli da uvek ima stradanja, i da čovek na zemlji nikad nije miran i nikad spokojan. Ali upravo kroz mnoge nevolje nam je ući u Carstvo Nebesko.

U nadi da će se manastir Sv. Trojice nekad obnoviti, kao što je obnovljen i manastir Sv. Vrači u Zočištu, da slavimo tamo opet Trojičindan, koji se ove godine nekako datumski poklopio sa danima kada je vaš manastir goreo, da pošaljemo neku poruku našim čitaocima?

Poruka? Pa nek bude u duhu praznika. Ja se setim ponekad one molitve monaha u pustinji koja se završava se rečima:

,,Jednu želju imam drugih želja nemam, jednu želju imam o njoj jednoj snevam, da ceo svet poželi Tvoje svetlo lice i pred Tobom klekne Presveta Trojice!“

TV Hram

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.