19 godina od NATO bombardovanja SR jugoslavije

Ramuš Haradinaj je zajedno sa komandantom KFOR-a, Salvatorem Kuoćijem, juče položio vence na spomenik vojnika  KFOR-a. Kako je kosovska vlada saopštila, ovo polaganje venca je znak poštovanja  prema "nezamenjivom  doprinosu  KFOR-a u uspostavljanju mira i bezbednosti" na Kosovu, ali i u "čast presudne  intervencije NATO-a za našu egzistenciju kao države" – odnoseći se na Kosovo. Za kosovske vlasti centralne manifestacije održavaju se u Glođanima – "Epopeja Dukađinija" i "komemorativni skup svim palim borcima". Na drugoj strani, Srbi širom Kosova i Metohije služiće parastos. Za njih je bombardovanje NATO-a – koje je započelo na današnji dan pre 19 godina i trajalo 78 dana – sećanje na tragediju.

Bombardovanju je prethodilo stvaranje  negativne medijske slike o Srbiji i SRJ, prvenstveno o tadašnjem njenom predsedniku, Slobodanu Miloševiću, u vezi sa situacijom na Kosovu i Metohiji. Opisivan je kao "diktator", "balkanski kasapin" i "novi Hitler 20-og veka".

Najviši zapadni politički i vojni zvaničnici i analitičari pred bombardovanje pominjali su da se na Kosovu događa "genocid" koji sprovode srpske snage, "masovne grobnice", da se događa ubistvo "preko 100.000 kosovskih Albanaca". "Do sada imamo oko 100.000 nestalih vojno sposobnih muškaraca…Moguće je da su ubijeni," jedna je od takvih izjava – tadašnjeg američkog ministra odbrane Vilijam Koena, za američku mrežu CBS.

Neposredan povod za bombardovanje bio je i dalje kontroverzan slučaj Račak, koji su Albanci i zapadna javnost, kao i sam Savet bezbednosti UN-a -kvalifikovali kao "masakr u Račku"

Samom bombardovanju prethodili su – od 6. februara do 19. marta – pregovori u francuskom gradu Rambujeu. Dvadeset trećeg februara predložen je mirovni sporazum. Albanci su ga potpisali. Jugoslovensko-srpska delegacija odbila je da to učini, ocenjujući ga kao ultimatum. Za srpsku stranu sporan je bio tzv. Aneks B sporazuma, koji se odnosio na mogućnost za NATO trupe da imaju slobodan i neometan pristup teritoriji cele Jugoslavije, uključujući vazdušni prostor i teritorijalne vode, bez ograničenja i obaveza prema zakonima Srbije i srpskih vlasti, od kojih se, sa druge strane, istovremeno zahtevalo da se "prioritetno i svim raspoloživim sredstvima" povinuju zahtevima NATO-a.

Slobodan Milošević preminuo je u Međunarodnom tribunalu za zločine u bivšoj Jugoslaviji ne dočekavši presudu. 


Ramuš Haradinaj:

"Vazdušna kampanja NATO-a, koja je počela 24. marta, 1999. godine, bila  je od presudnog značaja za slobodu naroda Kosova. Večna  slava  i zahvalnost herojstvu muškaraca  i žena  NATO-a, koji su žrtvovali svoje živote u zaštiti  života i spašavanja  jednog celog  nezaštićenog naroda," rekao je Haradinaj sa jučerašnjeg zajedničkog događaja polaganja venaca sa prvim čovekom KFOR-a. On je komandovao jedinicama OVK tokom bombardovanja, a srpske vlasti podigle su optužnicu protiv njega za ratni zločin. Istovremeno je i najuticanija srpska stranka na Kosovu "Srpska lista", koju podržava zvanični Beograd, upravo koalicioni partner u vladi Ramuša Haradinaja.

Bez dozvole Saveta bezbednosti UN-a, naletom 464 aviona, 19 zemalja NATO-a, ali i sedam zemalja koje su pružile podršku, 24. marta 1999. započelo je bombardovanje tadašnje Savezne Republike Jugoslavije.

Broj letelica i intenzitet napada se tokom dva i po meseca pojačavao – na 1.150 aviona, koliko ih je bilo do 10. juna – neposrednog okončanja rata. Lansirano je 420.000 projektila, ukupne mase oko 22.000 tona u 2.300 vazdušnih udara sa svih strana otvorenog vazdušnog prostor. Na Srbiju je palo više hiljada kasetnih bombi.

Sa suprotne strane – drugačija slika: svega nekoliko ispravnih aviona. Piloti su leteli na neremontovanim migovima u kojima su i najosnovniji instrumenti bili neispravni. Prema svedočanstvima vojnih pilota 127. lovačke avijacijske eskadrile 204. lovačkog puka, koja je u sastavu imala "migove 29",  nisu imali "sa čim da lete" i da dejstvuju, a posle rata su doživeli, kako su više puta opisali, "ponižavajući" odnos tadašnjih državnih vlasti prema njima.

Uprkos ovakvoj slici i brojnim problemima na terenu, najveći deo vojnih potencijala tadašnje jugoslovenske države je bio i dalje spreman za borbu, kao i većina mobilisanog ljudstva. Strategija tadašnjeg srpskog vojnog rukovodstva bila je da se sačuva što više vojnih materijalnih i ljudskih resursa na kopnu. To se postizalo pražnjenjem vojnih i policijskih objekata, dislociranjem ljudstva i pokretne imovine, kao i njihovim kamufliranjem.

Kako su vojne snage odolevale napadima, uz vazdušne udare, vremenom se počelo pretiti i kopnenim udarima, iz pravca južne granice Kosova i Metohije sa Albanijom.

Najžešće kopnene borbe su se vodile upravo u pojasu prema, i na granici sa Albanijom, preko Košara. Jugoslovenska vojska je ove borbe vodila sa pripadnicima OVK koje je NATO tada snažno podržavao neprestanim bombardovanjem jugoslovenskih vojnih jedinica, ali i drugim vidovima pomoći. 

Kao učesnica programa Partnerstvo za mir, Srbija je napravila izbor konkretnih aktivnosti saradnje sa NATO-om, a 2007. delegacija Narodne skupštine Republike Srbije učestvuje i u aktivnostima Parlamentarne skupštine NATO u statusu pridruženog člana. Potom 2015. godine Srbija usvaja Individualni akcioni plan partnerstva (IPAP) što je najviši okvir saradnje sa NATO kroz program Partnerstvo za mir, za države koje se nisu opredelile za članstvo. Tako su Srbiji, koja zvanično ne odstupa od vojne neutralnosti, NATO-a članice saveznici kroz brojne projekte, učešće u raznim misijama, vežbama i obukama srpskih vojnika i sporazumima o saradnji, a upravo vojna saradnja Srbije i SAD "prednjači u ukupnim bilateralnim odnosima dve zemlje".

Do kopnenog rata sa snagama NATO-a nije došlo. Na vojnom aerodromu u blizini Kumanova, između Vojske Jugoslavije i, kako je predstavljeno građanima SRJ – predstavnika UN, 9. juna potpisan je Vojno-tehnički sporazum (Kumanovski sporazum)  Ovim sporazumom se predviđalo povlačenje vojnih i policijskih trupa tadašnje SRJ sa teritorije Kosova i Metohije, uz istovremeno raspoređivanje NATO trupa. 

Usledila je Rezolucija SB UN 1244, prema kojoj je upravljanje nad Kosovom preuzeo UNMIK, a koja će u kasnijim godinama obema stranama poslužiti za različita tumačenja. Ova rezolucija je pravno još uvek na snazi, iako je uloga UNMIK-a danas marginalizovana, a određeni delovi ove rezolucije nisu ispunjeni. Kosovo je 2008. jednostrano proglasilo nezavisnost koju je priznalo 114 država, među njima vodeće zapadne sile. Nekadašnja Jugoslavija, bez Kosova i Metohije raspala se u dve države – Srbiju i Crnu Goru. Crna Gora je od skora članica NATO-a, Srbija je pristupila programu NATO-a "Partnerstava za mir". 

Žrtve

Srpski državni vrh na obeležavanju godišnjice 

Obeležavanje 19. godine od NATO bombardovanja biće održano i u više gradova centralne Srbije, kojima će prisustvovati najviši srpski državni vrh.

Prеdsеdnik Rеpublikе Srbijе, Alеksandar Vučić i predsednica Vlade Srbije, Ana Brnabić, prisustvovaćе obеlеžavanju "Dana sеćanja na stradalе u NATO agrеsiji" u Alеksincu. 

Ministar odbrane Aleksandar Vulin položiće venac na spomen-obeležje ispred KBC „Dragiša Mišović“, a državni sekretar Ministarstva za rad, zapošlјavanje, boračka i socijalna pitanja Vlade Srbije, Negovan Stanković, položiće venac i odati počast kod Spomenika deci stradaloj tokom NATO bombardovanja.


SNF vlastima: Ne zaboravljajte kada budete rešavali sudbinu naroda i države 

Na 19. godina od bombardovanja reagovao je i Srpski nacionalni forum, podsećajući da srpski narod nikada neće zaboraviti "ovaj zločin", apelovali su na srpske vlasti da to ne zaboravlјaju kada budu "rešavali sudbinu našeg naroda i države".

"Ovo naročito zbog toga što ni posle 19 godina nema pružene ruke od onih koji su nas bombardovali, nema naznaka kajanja za učinjena zlodela, već naprotiv, nastavlјa se ponižavanje i pritisak, koji razara i nadalјe našu državu i ugrožava budućnost našeg naroda," naveli su iz ovog foruma. 

Prema zvaničnoj statistici iz Srbije, poginula su 1.002 pripadnika Vojske Jugoslavije i oko 2.000 civila, uključujući i decu. Ranjeno je više od 6.000 civila. Preko 1.000 civilnih objekata je uništeno, uključujući škole, bolnice i zgrade državne administracije. Teško su oštećeni i uništeni objekti putne infrastrukture, od čega 45 mostova. Oštećeno je skoro 200 spomenika kulture, uključujući i 23 srednjevekovna manastira.

Ukupna materijalna šteta procenjena je na više desetina milijardi dolara, a najkontroverznija tema o posledicama ovog bombardovanja jeste navodna "epidemija" malignih oboljenja u Srbiji, pre svega u mestima koja su gađana osiromašenim uranijumom. Poznati lekari, advokati, ali i organizacije i danas traže formiranje državne komisije koja će se baviti ispitivanjem posledica i zaštitom zdravlja stanovništva. Moguća je i tužba protiv NATO-a. U više izveštaja do sada upravo su godine posle 2015. navedene kao pik (peak) širenja malignih oboljenja u Srbiji.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.