„Zapadna Balkanija“ kao rešenje za Kosovo?

Moj sagovornik Fadilј Ljepaja prošlu kolumnu završava pitanjem – „da li verujete da je moguće da zvanična Srbija, bez pregovora, ponudi Albancima u Preševskoj dolini Asocijaciju, istu kakvu traži za Srbe na Kosovu?“.

Odgovor je: zvanična Srbija Albancima, u svim zemlјama na Balkanu, nudi daleko više – „Zapadnu Balkaniju“.

Premijer Srbije Aleksandar Vučić, naime, na zajedničkoj konferenciji za novinare sa austrijskim kancelarom Kristijanom Kernom, 17. februara 2017. u Beogradu, izjavio je da je Kernu uručio izvesni dokument na engleskom. „To je moja ideja za Zapadni Balkan“, rekao je on, „o pravlјenju od slobodne trgovinske zone u okviru CEFTA regiona do pravlјenja carinske unije, čime bismo približili naše zemlјe i naše teritorije na zapadnom Balkanu“.

„Ja sam taj papir prvi put danas predao gospodinu Kernu“, dodao je Vučić. „Obavio sam nekakve, ne suštinske, ali neke prve konsultacije i sa gospodinom Zvizdićem (BiH) i sa gospodinom Ramom (Albanija). Nastaviću da o ovome razgovaram u regionu, jer smatram da je ovo budućnost našeg regiona. I ovo je bila neka moja lična ideja, lična inicijativa. I nekim evropskim zemlјama je trebalo, koliko, Ivice, (obraća sa ministru spolјnih poslova, Dačiću – S. A.), trideset, četrdeset godina? Ja mislim da mi to možemo mnogo brže“.

Ovakav potez premijera Srbije odmah je kritikovan. „Balkanska carinska unija nije bila tema niti na nadležnim (skupštinskim) odborima (u Srbiji), niti na sednici same Vlade. Odakle premijeru pravo da ovako postupa?“.

Takođe je ukazano i na to da je carinska unija viši stepen integracije od sporazuma o slobodnoj trgovini, koji kao Cefta danas postoji između Albanije, Bosne i Hercegovine, Makedonije, Moldavije, Srbije, „Kosova“ i Crne Gore. Carinska unija, naime, podrazumeva postojanje jednog tarifnog sistema (poput Beneluksa), pa „kada se usvoji tarifni sistem i ratifikuju svi neophodni sporazumi, više promena nema; iz toga je vrlo teško izaći“.

Posledica za Srbiju bi, prema ovim kritikama, bila da više nema samostalnog pregovaranja o slobodnoj trgovini i preferencijalima sa trećim partnerima, odnosno da prestaju da važe sporazumi koje Srbija trenutno ima, a od kojih je najvažniji Sporazum o slobodnoj trgovini Srbije i Rusije (2000; aneks 2009). Taj sporazum, da podsetim, obuhvata bescarinski režim za 95 odsto srpskih proizvoda u Rusiji, i važna je komparativna prednost Srbije u odnosu na sve druge balkanske zemlјe.

 Vučić je u Srbiji kritikovan i što je „predlog u slavlјeničkom tonu uručio austrijskom kancelaru. Kakve veze ima Austrija sa tim?“. Objašnjenje je da je „priča o carinskoj uniji njihovo (austrijsko) maslo, koje se sprovodi u dogovoru sa Nemcima“, te da je reč o delu šireg briselskog i vašingtonskog projekta stvaranja „jedinstvenog privrednog prostora Zapadnog Balkana“.

U jednoj prošlogodišnjoj analizi, takođe, kaže se da SAD „guraju“ u Briselu plan po kome bi, navodno, zemlјe „Zapadnog Balkana“ bile vrlo brzo primlјene u Evropsku uniju, ali kao „B države“. One bi, naime, činile jedinstveni privredni prostor, povezan sa EU, ali kao B države ne bi imale pravo glasa, niti uticaj na odluke „prave“ EU. S druge bi strane „imale obavezu da slede zajedničku spolјnu politiku Unije“ i zajedničku bezbednost (čitaj: integrisanost u NATO).

Reč je, suštinski, o projektu konfederacije šest balkanskih „država“, zapravo, polusuverenih teritorija, „koje će kao regata ući u EU i NATO“. Taj projekat je još pre tri godine identifikovan u srpskoj javnosti, ali je nanovo prepoznat posle dešavanja koja su sledila za bregzitom.

Naime, desetak dana pošto su Britanci na referendumu odlučili da izađu iz EU, predsednik Francuske Fransoa Oland i nemačka kancelarka Angela Merkel upriličili su u Parizu „samit lidera zapadnog Balkana i EU“. Na sastanku su učestvovali predsednici vlada Srbije (Aleksandar Vučić), BiH (Denis Zvizdić), Crne Gore (Milo Đukanović), Kosova (Isa Mustafa), Makedonije (Nikola Gruevski) i Albanije (Edi Rama), zatim potpredsednik Svetske banke (Siril Miler, predsednik Vlade Slovenije (Miro Cerar), evopski komesar za proširenje (Johanes Han) itd.

Na tom samitu istaknuto je da, bez obzira na brizlaz, zemlјe Zapadnog Balkana svoju budućnost vide „isklјučivo u EU“, a „najavlјena je i pomoć EU od 150 miliona evra za infrastrukturne i energetske projekte na Zapadnom Balkanu“.

Jedan od tih infrastrukturnih projekata je i „izgradnja auto-puta Niš-Priština-Tirana-Drač“. O tom putu postignut je dogovor na Poslovnom forumu Srbija-Albanija, koji je održan 14. oktobra 2016. u Nišu, kada su „vlade Srbije i Albanije održale zajedničku sednicu, uz prisustvo predstavnika Prištine“.

„Planovi o izgradnji auto-puta od Niša, preko Merdara i Prištine, do Drača, obradovali su ne samo Nišlije već i žitelјe Dobriča i Toplice“, ističe se u vesti na RTS-u. „Novi putni pravac, preko Drača i Valone povezaće Jadran sa Koridorom 10 ka istoku, severu i jugu Evrope, ali i sa Koridorom 4 koji vodi kroz Bugarsku i Rumuniju“. Od Niša do Drača, auto-put biće dug 384 kilometra, a deo novca za njegovu izgradnju obezbediće EU. „Osim auto-puta, planirano je da Srbija i Albanija budu povezane i železničkom prugom od Kralјeva preko Prištine do Tirane“, kazano je u okviru vesti na RTS-u.

Pola godine posle te vesti Vučić se sastao s komesarom Evropske unije za saobraćaj Violetom Bulc. „Premijer je kao prioritetan izdvojio auto-put Niš-Merdare-Priština-Tirana-Drač, kao projekat usaglašen u okviru `Berlinskog procesa`, izrazivši zahvalnost Evropskoj komisiji za podršku njegovoj realizaciji“, saopštila je Kancelarija Vlade Srbije za saradnju sa medijima.

Aleksandar Vučić je, inače, ranije rekao da je Srbija spremna da plati 350 miliona evra za gradnju dela auto-puta od Niša do Merdara (77 km), koji ukupno košta 600 do 650 miliona, kao i da ćemo tražiti da nam EU da još oko 300 miliona evra. „Premijer Aleksandar Vučić izjavio je da Srbija želi auto-put Beograd-Niš-Priština-Drač do 2020, kako bi mogle da se realizuju (srpske?) investicije na albanskom primorju“.

Vučić je, inače, još 2014. godine Merkelovoj predstavio mapu rekonstruisanih i izgrađenih pruga i puteva na Zapadnom Balkanu, među kojima su najvažniji auto-put Niš-Drač, pruga Beograd-Loznica-Tuzla-Zenica-Sarajevo i pruga Beograd-Podgorica-Skadar-Tirana. U januaru 2017. godine, prilikom posete Beogradu predsedavajućeg Saveta ministara BiH Denisa Zvizdića, Vučić je najavio „formiranje zajedničkog tima za modernizaciju pruge Beograd – Sarajevo“, u okviru „Berlinskog procesa“. Mesec docnije Vučić je predložio i projekat izgradnje auto-puta Beograd-Sarajevo, koji bi išao preko Raške, i tako „povezao muslimane iz Sandžaka sa Sarajevom“.

Ti Vučićevi projekti kritikovani su u delu srpske javnosti.  Za predviđenu trasu pruge Beograd-Sarajevo, kao i za auto-put na istoj relaciji, rečeno je da će najviše koristiti muslimansko-hrvatskoj Federaciji, i da bi, za srpske interese, bolјe bilo graditi prugu i put koji idu ka Republici Srpskoj (Zvornik, Milići, Vlasenice, Han Pijesak, Sokolac, Rogatica i Višegrad, Pale).

Planiranje izgradnje auto-puta Niš-Drač kritikovano je pozivanjem na članak dvojice Francuza (Jean Arnault Derens i Laurent Geslin) u časopisu Le Mond Diplomatique (broj 662, maj 2009). Prema ovim autorima, osnovni cilј izgradnje tog auto-puta je „geostrateško povezivanje prostora koji treba da budu uklјučeni u buduću Veliku Albaniju, zatim čišćenje preostalih Srba sa prostora gde treba da prođe trasa puta i povezivanje baze Bondstil sa albanskim lukama na Jadranskom moru“.

„Izgradnjom ovog autoputa“, nadovezuje se na te tvrdnje jedan srpski kritičar, „mi ćemo Albancima izgraditi saobraćajnu infrastrukturu za potiskivanje Srbije. Šta nas briga da li je Velika Albanija saobraćajno povezana ili ne? Ako će neizgradnja i nespajanje ovog auto-puta pomoći da projekat Velike Albanije ostane ekonomski nerazvijen i slab – tim bolјe za Srbiju. Lakše ćemo se odbraniti od tog projekta ako se zaustavi na niskom nivou privrednog i civilizacijskog razvoja, nego ako ojača i preraste u kakvu-takvu državu“.

U zvaničnoj javnosti Srbije takođe je s pompom propraćena poseta predsednika Privredne komore Srbije, Marka Čadeža, Prištini, koja je predstavlјena kao saradnja dve ravnopravne države i njenih institucija – PKS i PKK. U vesti je posebno naglašeno da su predsednici PKS i PKK „predstavili svoje aktivnosti američkom, britanskom i italijanskom ambasadoru u Prištini“, te da je reč o delu inicijative, podržane od strane Brisela i Vašingtona, da se uspostave čvrste veze između privrednih komora „Zapadnog Balkana“.

Konačno, slika političkih igara u vezi s projektom  „Zapadni Balkan“ dobija još jednu važnu crtu informacijama iz diplomatskih krugova u Beogradu – da su Brisel i Vašington podržali Vučićev prelazak s premijerskog na predsedničko mesto. Navodno, Brisel želi da Vučić postane predsednik kako bi bio u istom „rangu“ s Tačijem, pa da onda njih dvojica, kao najmoćniji političari Srbije, odnosno Kosova, a sve uz posredstvo EU, sklope „konačni mirovni sporazum“ (Brisel 3). Brisel bi time najzad zabeležio diplomatski uspeh, a Tači i Vučić mogli bi, čak, biti kandidovani i za Nobelovu nagradu.

U beogradskim medijima ukazano je i na to da je direktor kancelarije za Jugoistočnu Evropu u Stejt departmentu, Metju Palmer, snažno podržao kandidaturu Vučića na predstojećim predsedničkim izborima u Srbiji. Tako se i Vašington, izgleda, pridružio planu o „dvojici predsednika“ koji „postižu mir na Balkanu“.

Kada se sve te kockice slože, zaista se stiče utisak da se intenzivno radi na projektu „Zapadni Balkan“, koji bi geostrateški i politički pacifikovao ove prostore, i učinio ih političko-privredno-vojnim priveskom Brisela (Berlina) i Vašingtona. U tom kontekstu bio bi rešen (ili „rešen“) i kosovski spor između Srba i Albanca.

Šta o tome mislite Vi, poštovani kolega Ljepaja?

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.