Zamenik v.d. direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju, Igor Popović, postigao je ove nedelje sporazum o priznanju krivice sa kosovskim specijalnim tužilaštvom. Ovu informaciju potvrdili su samo Tužilaštvo u Prištini i njegov advokat.
Istovremeno, protiv ovog zvaničnika Vlade Srbije podignuta je optužnica, koja je, zajedno sa sporazumom o priznanju krivice, dostavljena Osnovnom sudu u Prištini.
U pitanju je krivično delo „podsticanje razdora i netrpeljivosti“.
Od Kancelarije za Kosovo i Metohiju pokušali smo da dobijemo odgovor na pitanje – da li se Popović pre ovog čina konsultovao sa Beogradom, sa kim konkretno, i šta je Beograd preduzeo kako bi oslobodio svog predstavnika. Pre svega, kakve posledice po Srbiju ima priznanje krivice ovog zvaničnika u Prištini kada je reč o državnoj politici i diplomatiji prema Kosovu?
Odgovor nismo dobili. Njegov advokat je prethodno kazao da nije vreme za komentare dok je postupak u toku.
Jedan u nizu
Osim što je reč o državnom zvaničniku Republike Srbije, ovaj slučaj je samo jedan u nizu sporazuma o priznanju krivice koju Srbi, uhapšeni pod optužbama za podsticanje netrpeljivosti, razdora, terorizam ili špijunažu, zaključuju sa kosovskim pravosuđem.
Advokati koji brane Srbe u ovim slučajevima tvrde da su njihovi klijenti nevini, ali i navode da se suočavaju sa represivnim sistemom u kojem često biraju da priznaju dela koja, kako tvrde, nisu počinili – kao manje zlo u odnosu na dugotrajan i neizvestan proces u kojem su šanse da dokažu pravdu veoma male.
Da li učestalo sklapanje ovakvih sporazuma umanjuje verovatnoću da budući pritvorenici, koji veruju u svoju nevinost, istraju u borbi za pravdu? Posebno nakon niza priznanja Srba sa Kosova da su podsticali „razdor i netrpeljivost“, počinili špijunažu ili terorizam? I kakve su posledice priznanja krivice pred kosovskim pravosuđem zvaničnika Srbije po samu državu, njenu politiku i poziciju?
Vlajić: Mač sa dve oštrice
Jedan od srpskih advokata sa najviše iskustva u kosovskom pravosuđu, Nebojša Vlajić, u razgovoru za KoSSev navodi da je u toku zloupotreba pravnog instituta koji, kako ukazuje, opravdano postoji.
„U pitanju je institut za slučajeve kada stvarno postoji krivično delo, a okrivljeni može da izvuče neku korist za sebe“, kaže Vlajić, govoreći o mehanizmu zaključivanja sporazuma o priznanju krivice pre nego suđenje započne.
U čemu vidi zloupotrebu?
„Zato što se koristi toliko široko, jer su okrivljeni svesni da se na njih ne primenjuje pravni postupak. Znaju da će, bez ikakvog osnova i dokaza, biti zadržani u pritvoru neodređeno dugo i da će verovatno proći gore nego da priznaju krivicu. Zato priznaju krivicu za sve i svašta – od onoga što je u opštini Zvečan sedeo na betonu (Miloš Obrenović, prim. red.) do poslednjih slučajeva“, dodaje.
„Okrivljeni se ne usuđuje da izađe na suđenje jer zna da će za ništa biti osuđen. Bira ono što mu je ‘najeftinije’. A zašto je to zloupotreba? Zato što, iako su priznali, mnogi ne bi smeli da budu u zatvoru – jer za pola tih slučajeva uopšte nema krivičnog dela.“
Na pitanje šta bi se dogodilo ako bi okrivljeni odbili da zaključe sporazum, upravo verujući u svoju nevinost, Vlajić odgovara – sudbina bi im bila slična onoj Ivana Todosijevića.
Bivši ministar u kosovskoj vladi i predsednik opštine Zvečan, Ivan Todosijević, bio je prvostepeno osuđen na dve godine zatvora zbog izjave o događajima u Račku. Posle četvorogodišnjeg postupka, 2023. godine, oslobođen je svih optužbi – na osnovu prava na slobodu govora i Evropske konvencije o ljudskim pravima.
Upravo su se na ovu presudu Vrhovnog suda Kosova iz 2023. pozvali i Popovićevi advokati, uz tvrdnju da je reč o istovetnom krivičnom delu.
Na opasku da je Todosijević ipak na kraju oslobođen, Vlajić podseća da njemu, za razliku od ostalih, nije bio određen pritvor.
„On je mogao da se bori. A ovaj koji je u pritvoru – želi da što pre skrati muke“, kaže.
Posledice višestruke, okrivljeni odlučuje
Ipak, Vlajić je svestan posledica ovakvog trenda. Priznaje da se priznanjem krivice pogoršava situacija i za druge okrivljene:
„Koji će takođe biti optuženi, iako nisu učinili ništa. Onda će sud reći: ‘Do sada smo odobravali sporazume i osuđivali ljude’, pa će i sledeći završiti u zatvoru.“
Naglašava da je okrivljeni gospodar svoje odbrane:
„Bez obzira na mišljenje advokata ili države, okrivljeni odlučuje kako će postupiti. Ako mi kaže da želi da prizna krivicu – iz straha da će pred nepravičnim sudom proći gore – niko to ne može da spreči“, ističe.
Na pitanje kako se to odnosi na državnog činovnika koji je uhapšen dok je bio obavljao upravo državnu aktivnost i da li veruje da je zamenik v.d. direktora samoinicijativno doneo ovu odluku, Vlajić kaže: „Ne znam odgovor na to pitanje“.
Verujući da okrivljeni Srbi priznanjem krivice žele da izbegnu dugotrajni pritvor i gotovo izvesnu osuđujuću presudu, ovaj advokat priznaje da je čitav proces – „mač sa dve oštrice“.
Da li sklapanjem ovakvih sporazuma postoje uhapšeni Srbi koji sebi stavljaju etiketu osuđenika za dela za koja veruju da ih nisu počinili? Da li time pogoršavaju imidž Srba sa Kosova – predstavljajući ih kao „teroriste“, „špijune“ ili podsticanje „netrpeljivosti i razdora“? I da li to nosi posledice po Srbiju u njenoj politici prema Kosovu?
„Apsolutno tačno“, odgovara Nebojša Vlajić.
Zvanični Beograd bez reakcije na priznanje Popovića
Iako su ranije zahtevali njegovo hitno oslobađanje i uslovili dijalog njegovim puštanjem, ni Kancelarija za KiM, ni Ministarstvo spoljnih poslova, ni predsednik Vučić nisu se oglasili nakon što je Igor Popović priznao krivicu. Ćute i na kampanju iz Prištine, gde je Popović predstavljen kao ključnog akter u navodnim pokušajima Srbije da podrije dijalog i destabiliše Kosovo, za vezu sa srpskom BIA-om, uz medijske navode o zaplenjenim snimcima, prepiskama i porukama vezanim za ratne zločine.
Igor Popović je uhapšen 18. jula na Brnjaku zbog govora u Velikoj Hoči, kada je OVK nazvao teroristima.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
