Zna li Srbija koga je izgubila: "Prijatelju možeš samo da budeš šef sale u nekom restoranu, ovo je opština"

Lider Građanske inicijative Srbija, demokratija, pravda Oliver Ivanović ubijen je 16. januara u Kosovskoj Mitrovici. Pogođen je sa šest metaka iz pištolja duga devetka, s leđa. Mučko ubistvo do srži je potreslo Srbe. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić označio ga je kao teroristički akt i najavio da će se država Srbija u skladu sa tim odnositi. Muk, neverica, tegoba, duboka tuga, sada su svakodnevica u Ivanovićevom gradu koji je on političkim radom, harizmom, posvećenošću odavno prerastao, ali ipak nije želeo da ga napusti. Građani su uplašeni i niko ne pomišlja da ostane. U razgovorima za naš list gotovo jednoglasno poručuju: "Nađite ubicu ili svi odosmo." Do objavljivanja ove vesti ubica nije pronađen.

Štura biografija raskošnog kosovskog viteza

Ivanović je rođen 1953. u selu Rznić kod Dečana. Osnovnu i Mašinsko-tehničku školu završio je u Kosovskoj Mitrovici. Bio je pitomac Vojne akademije u Zagrebu. Završio je Mašinski fakultet u Mitrovici, a u Prištini diplomirao i na Ekonomskom fakultetu. Radio je u mitrovačkom transportnom preduzeću TransKosovo, fabrici keramičkih pločica Mozaik i predstavništvu firme Hepok. Vodio je sportski centar u Kosovskoj Mitrovici, bio je zamenik generalnog direktora kompanije Feronikl iz Glogovca, potom direktor Nacionalne službe za zapošljavanje za KiM. Kada je 1999. formirano Srpsko nacionalno veće, Ivanović je postao predsednik Izvršnog odbora za severno Kosovo, gde je ostao do 2001. Kada je formiran Koordinacioni centar za KiM, imenovan je za šefa Službe za ekonomski razvoj i rekonstrukciju, a bio je i državni sekretar u Ministarstvu za Kosovo i Metohiju. Bio je član Socijaldemokratske partije, a potom lider Građanske inicijative Srbija, demokratija, pravda. Januara 2014. sa još četvoricom Srba je pritvoren i sudilo mu se za ratni zločin nad civilnim stanovništvom na KiM 1999. i 2000. Optužnica je podignuta tek u novembru 2014. U februaru 2017. je ukinuta prvostepena presuda i naloženo je novo suđenje. Od aprila 2017. je određeno da se brani sa slobode.

Mogli ste da pitate šta god hoćete, i uvek da dobijete odgovor i da vas uvek pozove na konferenciju za medije, vodio novinare u najzabačenija mesta da rade reportaže nikad ne tražeći da ga spominjemo već o Srbima da pišemo

Nismo se uvek politički slagali i to je, valjda, normalno. Normalno je i da ste mogli da ga pitate šta hoćete i da dobijete odgovor i kada mu se ne svidi pitanje. I da uvek iznova budete pozvani na konferenciju za novinare, koje je redovno držao. Voleo je medije i oni njega. Uvek dostupan, pripremljen, razumeo je koliko je važno biti na raspolaganju novinarima. Kada su nekim kriznim danima, pucale telefonske veze, a internet bio teško dostupan, bez problema je novinarima ustupao svoju kancelariju, internet i telefone. Vodio je novinare u najzabačenija sela, da rade reportaže. I nikada nije tražio da se on pominje, kako je obišao Srbe, zaboravljene od svih. Davao nam je svoj auto i vozača, da idemo gde smo želeli i bez njega. Samo da što više ljudi čuje o tim ljudima. A po selima su ga zvali i obraćali mu se sa "Predsedniče". Nikada nije bio to, ali su ga eto tako doživljavali. A kako i ne bi kada im je dolazio u posetu i pomoć 1999, 2000, 2001….. kada je bilo teško preći i u južni deo Kosovske Mitrovice, a ne otići do Batusa, Cernice, Velike Hoče…


KoSSev: Kako je novinarka Nada Smikić doživela to što novinari nisu više smeli da odlaze na konferencije za medije kod Olivera Ivanovića nekoliko meseci pred ubistvo, podsetite se u "Ćutanje je zlato!"


Kako su drugi novinari svedočili o Oliveru Ivanoviću:

Ostao je uz ljude do kraja

Govorio ono što je mislio u realnosti u kojoj niko ne govori ono što misli

Da li Ivanović sa Kforom i Prištinom dogovara okupaciju severa KiM?

Ova štura biografija ni izbliza ne oslikava raskošne osobine koje su krasile kosovskog viteza, kako su ga mnogi nazvali. Svi koji su ga poznavali zauvek će pamtiti njegovu neumornu borbu za slobodu i pravdu. Zato i ne čudi što su se redakciji "Vesti" naši čitaoci u neverici javljali, a neki su sa nama i podelili sećanja na susrete i razgovore s Oliverom Ivanovićem, pitajući nas isto ono što je u vapaju izgovorila i njegova sestra Nataša: "Zna li Srbija kakvog je junaka izgubila?"

Radnik Oliveru: "Ne može, ja sam šef sale!" Oliver: "Prijatelju, možeš da budeš samo šef sale u nekom restoranu, ovo je opština"

Od kada je ubijen Oliver Ivanović, sećam se i prisećam svih događaja, situacija u kojima smo se zajedno našli. Teško je poverovati da ga više nema, jer je toliko bio pun života, uvek nasmejan, optimističan, piše za "Vesti" Tanja Vujisić, novinarka iz Kosovske Mitrovice.

"Kada se 2013. godine prvi put kandidovao za gradonačelnika Kosovske Mitrovice, dogovoreno je da jedan predizborni skup održi u zgradi Skupštine opštine Zvečan. Došli su svi kandidati za odbornike sa njegove liste, građani, novinari i stojimo ispred zgrade. A onda se pojavio izvesni radnik opštine i sav važan saopštio da ne može da se uđe u zgradu. Nakon desetak minuta ubeđivanja, radnik drekne na Olivera: 'Ne može, ja sam šef sale!' Oliver mu odgovara: 'Prijatelju, možeš da budeš samo šef sale u nekom restoranu, ovo je opština'. Ušli smo svi unutra, a radnik je sa skupa raportirao nekom šta se priča."

Gospodin Ivanović je tražio da ga niko ne dira i da ga puste da radi to što radi. Tako je postupao i kada su ga blatili politički protivnici. Nikada ružnu reč o njima nije rekao, tužio je neke i to je to. Dostojanstvo, pre svega.

Porodični grobovi u Dečanima, ruševine kuće a lične tragedije nikad nije koristio za ubiranje poena

"Druga slika je iz Dečana. Grupa novinara je otišla s Oliverom u manastir, kada smo se vraćali, u blizini svetinje zaustavio je auto, izašao i spustio se sa puta na manastirsku zemlju, koju su u tom trenutku 'držali' Albanci. Spustimo se za njim i vidimo da sklanja neke grane i čupa travu. Grobovi. Njegovi najbliži rođaci iz Dečana. Pomogli smo mu da očisti grobna mesta. Krećemo dalje, pita da li nas je strah da stanemo u centru Dečana. Odgovorimo da nije, iako smo zbunjeni. Izlazimo ispred ruševina, nekada velike kuće. Porušeno, zapaljeno, puno đubreta. Kaže nam da je u toj kući maltene odrastao. Kuća u kojoj je zaklana njegova rođaka. Na putu do Mitrovice, tajac. Nikad nije koristio svoje lične tragedije za ubiranje političkih poena. Opet, dostojanstvo."

Sramno suđenje i svedoci optužbe se pozdravljaju sa njim

"Naravno, poseban deo u priči o Oliveru zauzima sramno suđenje za ratni zločin. Optužnica, tok suđenja, presuda, sve je bilo kontroverzno, u najmanju ruku. Svedoci tužioca, koji brane Ivanovića, žele da se pozdrave s njim u sudnici i zahvale jer ih je spasavao, a ne ubijao, kako mu se stavljalo na teret. Ponovljeno suđenje je bilo u toku, kada je ubijen. I tamo je bio nasmejan. Hrabrio Milenu i Bogdana, Janka, Žarka, Nikolu, Miroslava i Natašu. I sve nas. Mahao nam je na ulasku i izlasku iz sudnice, rukama okovanim lisicama. Pitao, kako smo. I bio presrećan, kada je konačno pušten da se brani sa slobode. Kada je mogao da hoda ulicama svoje Mitrovice.

"Sedeli smo on, Milena, Olga i ja ispred jedne radnje u tom periodu. Apsolutno svako ko je prošao stao je da se pozdravi sa njim i poželi mu sve najbolje. Nas tri smo mu u nekom trenutku rekle da bi bilo bolje da su svi ti ljudi bili uz njega, kad mu je bilo najteže. Odmahnuo je rukom i rekao: 'Ma nema veze, zaboravite. Ljudi nisu krivi. Ja ne zameram'."

"Već sam napisala, ali ću ponoviti. Kada mi je mama u maju mesecu bila u bolnici, sam je došao da ponudi da da krv, jer su se znali godinama. Izmučen u zatvoru, bolestan, ali da ponudi. Takav je bio privatno. Zbogom, Olja".

Vesti online

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.