Pravoslavlje prožima spoj života, smrti i vaskrsenja, otud i zadušnice imaju svoje posebno mesto u kalendaru Srpske pravoslavne crkve. Sama reč zadušnice, ili zadušje – govori o tome da je to dan kada su sve molitve posvećene preminulima. Tokom godine obeležavaju se četiri zadušnice – jesenje, pred Mitrovdan, takozvane zimske – pred Vaskršnji post, Miholjdanske zadušnice koje se u praksi ne obeležavaju i takozvane letnje zadušnice pred Svetu Trojicu, koje se obeležavaju danas. Šta se nosi na grobove preminulih, da li bi to trebalo da bude što raznovrsnija hrana, postavlja li se trpeza na humkama – pitanja su o kojima se među vernicima uvek raspravlja. Oni koji danas izlaze na pomen preminulima o tome odlučuju prema preporuci svojih starih, porodičnoj tradiciji, ili sopstvenom uverenju, zaboravljajući da iznesu ono što je, prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi, jedino važno za pomen duše – pšenica, vino i sveća. O ovom, za vernike, važnom danu, kada sa posebno pažnjom obilaze grobove svojih preminulih rođaka i prijatelja, razgovarali smo sa parohom kosovsko-mitrovičkim, protojerejem Stanišom Arsićem.
Prvo pitanje koje se nametnulo bilo je – zašto su zadušnice uvek subotom?
|
O smrti "Crkva uči da mi kao hrišćani verujemo da je čovek spoj tela i duše. Čovek kao ličnost, za vreme ovozemaljskog života, kada su duša i telo zajedno, posle smrti nastavlja taj put ka Bogu, u večnost i telo se vraća tamo odakle je uzeto, a koje nastaje od praha zemaljskog, a duša, koja je data od Boga – ide ka Bogu. Smrt kao pojava je za neverujuće ljude nešto strašno. Međutim, mi kao hrišćani, znamo da nema vasrksenja bez smrti i naš cilj u životu je – ulazak u carsko nebesko, očekivanje drugog dolaska Hristovog i sveopšte vaskrsenje." |
"U toku jedne nedelje imamo dane posvećene različitim svecima i onome što čini našu veru. Ponedeljak je posvećen anđelima, utorak Svetom Jovanu Krstitelju, sreda i petak – časnom krstu i stradanju Isusovom, četvrtak svim svetiteljima i Svetom Nikoli, subota je posvećena Prepodobnim Bogonosnim Ocima i preminulima, a nedelja Vaskrsenju," objašnjava otac Staniša.
"Dakle, zadušnice su uvek subotom. Ali do skoro smo imali, na neki način, malo poteškoća da ubedimo naš narod da su zadušnice upravo na ovaj dan," dodaje on i objašnjava:
"Izlazilo se na groblja petkom popodne, negde čak izjutra, onda subotom pre podne, a negde čak subotom popodne."
Šta je od toga ispravno?
.jpg)
"To možemo da tumačimo na različite načine. Izlazak u petak izjutra – nepravilno je. Izlazak na zadušnice u petak popodne, može da se kaže da je ispravno. Izlazak na zadušnice u subotu izjutra je ispravno, ali izlazak na zadušnice u subotu posle podne – nije ispravno. I bi veče, i bi jutro – dan prvi. Dan u crkvi počinje večernjom. Služeći večernju u petak, ona je posvećena sutrašnjem danu – suboti, a u kalendaru imamo da su zadušnice. I već narednog dana, kada se služi sveta liturgija – služi se za upokojene, gde se pominju svi preminuli – oci, praoci, braća i sestre naše," odgovara ovaj kosovsko-mitrovički paroh.
Crkveno dvorište nam važnije od same crkve, važniji tanjiri puni hrane a ne žito
|
Кakvi su običaji za zadušnice kada su u pitanju preminuli koji nisu kršteni? "Krštenje je pitanje koje traži sadržajan odgovor. Ukratko to možemo da objasnimo ovako – crkvu sačinjavaju njeni članovi – svi koji su kršteni. Dakle, svako ko se krsti postaje član crkve. Ko nije kršten, nije član crkve. Krštenjem imamo i privilegije i obaveze. Krštenjem postajemo na neki način sami sebi obavezni i u molitvi i u pričešćivanju, učestvovanju na svetoj liturgiji, ostalim bogosluženjima. Privilegija je to da ako smo kršteni – možemo da se venčamo u ckrvi, da stupamo u brak blagosloven od strane crkve, da stupamo u svešteničku službu, da se nad nama izvrši sveta tajna jeleosvećenja. I upravo kada su u pitanju nekrštene osobe – opelo se ne vrši, niti bilo šta mi kao crkva možemo da učinimo. Sa druge strane, svako od nas ima pravo da se moli i da u svojim molitvama moli i za one koji nisu kršteni. Apelovao bih na sve naše vernike da, oni koji su nekršteni – krste se, jer momenat našeg života i smrti je Božja volja." |
I baš na ovu subotu, mnoštvo naših komšija, rođaka, prijatelja, uz one koji će doći u rodni kraj – na pomen preminulima, iako su ga odavno napustili – krenuće na groblje, uz korpe i torbe, sa mnoštvom raznovrsne hrane, kolača, ali i pića. Stoljnjaci će se postavljati na humke preminulih i ređaće se puni tanjiri.
Međutim, upravo su ovo neki od običaja, koji nisu hrišćanski.
"Iznosiće se hrana, kao i svakog puta, a zaboravljamo da ponesemo skuvano žito, sveću i vino – za pokoj duša preminulih. Pomen, ili parastos činimo upravo nad tim žitom, a sve drugo je nepotrebno," objašnjava otac Staniša.
"Nekako se događa da nam je crkveno dvorište važnije od same crkve. Vrata crkve su otvorena – njih celivamo, i važnija su nam od centralnog dela crkve, jer se događa i da vernici ne znaju da pronađu ikonu svoje krsne slave, ili hramovnu ikonu. To isto važi za zadušnice. Važniji su tanjiri puni hrane, a nemamo žito. Radi čega smo mi izašli na groblje? Dakle, voditi računa o tome šta je najpotrebnije i najvažnije" dodaje on.
Hrana se delila sirotinji okupljenoj oko crkve i na grobljima, a ne da onaj pored nas vidi koliko smo bogati
Ipak, uvreženo je verovanje da je hrana koja se donosi na groblja za dušu preminulog. Odakle uopšte običaj da se hrana iznosi?
"Kroz istoriju naše crkve i našeg naroda uopšte, sirotinja i ubogi su se okupljali upravo oko crkve, na grobljima, pa u nekim krajevima, kao što je gnjilanski region, i dan danas, kada se ljudi vraćaju sa groblja, ono što ponesu tamo, usput koga god sretnu, zastanu – i dele hranu. Iznošenje hrane izgubilo je smisao u ovo vreme," kaže otac Staniša.
Pojašnjava i zašto:
| Godinama unazad građani Kosovske Mitrovice za zadušnice odlaze i na groblje u južni deo grada. Prevoz organizuju Privremeni organ opštine Kosovska Mitrovica i Crkvena opština, pa će se i danas Mitrovčani, tradicionalno, u 8 časova ispred lokalne Tehničke škole okupiti i autobusima krenuti put Južne Mitrovice, kako bi obišli grobove najmilijih, što čine i samo za zadušnice, kada je prevoz organizovan. |
"Hrana se ranije iznosila da bi se, ponavljam, podelila sirotinji, gladnima, a ne da bi onaj pored nas mogao da vidi koliko smo mi bogati, šta smo sve spremili. Hrana se, dakle, delila sirotinji, nije se donosila da bi se ostavila na grobu, na posebnom poslužovniku. To što se čini, čini se mimo tradicije crkve, naše hrišćanske vere i zato treba ignorisati," dodaje.
Pretvaramo groblje u jedan ogroman restoran
I zaista, svako ko je bar jednom bio na zadušnicama, dogodilo mu se da ga, po dolasku na groblje, sačeka tanjir pun hrane. Uz rečenicu valja se za dušu pokojnika, sledi čaša soka, šoljica kafe, čašica rakije, voće, kolači. Kratka rasprava i ljutnja, ako se kojim slučajem ne poslužite domaćim delicijama, spremane pred same zadušnice.
.jpg)
"Pretvaramo groblje u jedan ogroman restoran sa svim i svačim i najmanje je, kao što sam rekao, onog čega bi trebalo da ima. Odlazeći na zadušnice, obavljajući pomene preminulima na groblju, sveštenstvo dođe u situaciju da čitav grob bude prekriven nekakvom hranom, koju pokojnik tokom života nije video, a kamo li okusio," dodaje protojerej Arsić.
Neka zadušnice budu u skladu sa našom verom
Kaže i da zato mora da uputi apel vernicima za današnje i druge zadušnice:
"Mi bi, zapravo, trebalo da apelujemo na narod i to ovim putem činim – da se okanimo nepotrebnog iznošenja hrane na grobljima."
Neka ove zadušnice zaista budu u skladu sa našom verom, dodaje paroh kosovsko-mitrovički, Staniša.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
