Za jedne "Škinja", za druge "Šiptarka", za Vojsku Srbije PROFESORKA

Hatidže Beriša iz Kline, doktorka političkih nauka i profesorica na Vojnoj akademiji na Katedri strategije, ispričala je, i za srpski i za albanski narod – svoju nesvakidašnju i snažnu priču u novoj epizodi emisije "Život priča" na TV Prva. Priča ove "kosovke devojke" – iz albanske porodice lojalne nekadašnjoj Jugoslaviji i Srbiji, jeste i priča o pripadanju, o hrabrosti, časti i poštenju, o patriotizmu, kroz čiju se sudbinu prelama sav besmisao svakog rata. Ovako je priču o Hatidži Beriša, koja je u ratovima izgubila dva brata – vojno lice i pripadnika državne bezbednosti, kao i partnera pilota, najavila autorka emisije Tatjana Vojtehovski. "Sve što sam imala, dala sam za Srbiju, i dajem joj i dalje," rekla je Beriša, pred punim studijom svojih kadeta, koji su pomno i emotivno pratili svedočenje svoje profesorice. Hatidži je ljubav prema domovini i slobodi izbora usadio otac.

Otac Halil je bio vojnik Kraljevine Jugoslavije, a četiri godine je proveo po nemačkim logorima. Sa svojom mladalačkom ljubavi Rabijom, u braku je dobio šestoro dece – tri sina i tri ćerke. Rabija i Halil su decu vaspitavali da budu ravnopravna u svakom pogledu, što je bilo neuobičajeno za tradicionalno albansko društvo. 

Otac je uvek govorio – Samo gledajte sebe, svoj put, dostojanstvo i poštenje. 

Beriša je veliki deo detinjstva provela u manastiru Gračanica, gde je od pokojne igumanije Paraskeve naučila "pre svega, kako da se smeje i raduje". 

"Paraskeva je bila jako obrazovana žena koja je oko sebe okupljala mladež, bez obzira… I vrata manastira su bila otvorena za sve dobrodošle. Vi ste u manastiru mogli da vidite i žene sa marama, i žene sa dimijama i žene bez marame," rekla je Hatidže, dodajući da je ona nosila farmerice i kožnu jaknu.

Patriotizam je ono što se voli srcem i dušom i ono što se brani čašću

Otac, koji je, kako je Hatidže više puta tokom emisije isticala – bio njen idol, vaspitavao je svoju decu da budu patriote i da vole Jugoslaviju. 

"Moj otac je čovek koji je moj idol u životu. Moj otac je za mene pokazatelj i moje prošlosti i moje sadašnjosti i moje budućnosti i čini mi se da me na svakom koraku gleda da li ću da pogrešim, ili neću," rekla je Hatidže.

Preneo im je da je patriotizam ono "što se voli srcem i dušom i ono što se brani čašću".

"A ja mislim da sam sve te tatine osobine zadržala. Borim se sa ponosom, sa čašću i borim se srcem," rekla je Hatidže.

Hatidžin brat Izet, kao pripadnik specijalne policijske jedinice, poginuo je poslednjeg dana borbi u Vukovaru, 18. novembra 1991, a vest o pogibiji brata za kojeg je bila najviše vezana, Hatidže je zatekla na vojnom zadatku u Đakovici, sa činom potporučnika, "u čizmama".

"U tom trenutku nisam mogla da osetim ni tugu, ni bol. Prvo što mi je palo na pamet jeste šta će sada da radi Jelena?" – rekla je Hatidže, dodajući da joj je kao vojniku bilo jasno da nema mesta ni za bol, ni za tugu.

U njegovim džepovima pronađena su dva pisma. Jedno je bilo za brata Adema, a drugo za devojku Jelenu koja je tada bila u osmom mesecu trudnoće. Posle njegove pogibije rodila je sina, Izeta.

Halil Beriša je odlučio: Izet je poginuo kao oficir JNA, tako će biti i sahranjen. Sahranjen je uz vojne počasti. Njegovoj sahrani nije prisustvovao ni jedan Albanac, jesu vojne i policijske starešine. 

Halil je od komšija Albanaca tražio "besu" da neće skrnaviti obred sahrane, rekavši im da će kroz selo proći "i vojska i policija". Besu su dali, ekcesa nije bilo, ali za vreme kretanja pogrebne povorke kroz Klinu nisu izašli da mu odaju počast. Virili su kroz prozore i puštali glasnu muziku.

Hatidže je rekla da je to jedan od najtežih trenutaka u njenom životu. Najviše je zabolelo to što su njeni sugrađani Srbi i Albanci reagovali potpuno suprotno na vest o bratovljevoj pogibiji.

Kod oca Halila, ranih devedesetih, došli su pripadnici OVK da traže decu za ovu formaciju. 

On im je odgovorio da "nema sinove za prodaju" i time je porodica Beriša još jednom obeležena.

Iako je za kosovsko područje uobičajeno to, kako Beriša dalje priča, da se neka deca žrtvuju za "više ciljeve", otac Halil je svojoj deci dao mogućnost da sama odlučuju o svojoj sudbini. I oni su se opredelili da krenu njegovim putem.

"I tako je i bilo. Svi smo odlučili i krenuli nekim tatinim putem. Mlađi brat oficir, stariji brat je otišao u službu bezbednosti, ostali članovi porodice su u principu bili u službama bezbednosti i u službama vojske," rekla je Beriša.

Na pitanje da li su se plašili, rekla je da je to prirodno, ali da se odmazde nisu bojali, kao ni ona. Srednjeg brata koji je jedini preživeo, rekla je Beriša, napala je OVK, koja je sat vremena držala njegovu kuću pod opsadom, a Beriša je to preživljavanje opisala kao "strašno". 

Hatidže Beriša je posle pogibije svog brata Izeta doživela još dve tragedije. Samo dve godine od pogibije najmlađeg brata dobija, kako kaže, još jedan limeni sanduk – poginuo je Miki, "ljubav njenog života". Bio je pilot i poginuo je na zadatku. U istoj godini umro je Hatidžin otac Halil. 

Uvek izlazim kao pobednik

Beriša je devedesetih, posle ovih porodičnih tragedija, nastavila svoj život na Kosovu i Metohiji. Bila je stalno "na meti", nikada ne znajući da li je, kako je rekla, dobra "ovima" ili "onima", i stalno se dokazujući. Priznaje da je preživljavala veoma teške trenutke.

Ipak, naglašava da je uvek izlazila kao pobednik. 

"Bez obzira na sve te padove, ja sam se uvek izdizala i mislim da sam uvek bila pobednik. Možda i danas imam padove, ali ponovo imam snage da se izdignem i sagledam, možda, drugačije stvari nego kako sam ih gledala devedesetih," priznala je.

"Ej sine, stani malo, pogledaj šta na ovoj banderi piše" 

Posle rata u Hrvatskoj ranih devedesetih, kasnih devedesetih počinje rat i na KiM-u.

Srpski policajci su '99 došli da zapale Hatidžinu porodičnu kuću, ali ih je u tome spečila majka Rabija.

"Hej sine, stani malo, pogledaj šta na ovoj banderi piše," rekla je srpskom policajcu Rabija. Na banderi se nalazila umrlica Hatidžinog drugog poginulog brata Adema Beriše, pripadnika Državne bezbednosti.

"Policajac je spustio glavu i rekao samo 'Majka izvini,'" opisala je Hatidže ovu scenu. Kuću su ipak kasnije spalili pripadnici OVK.

Adem Beriša, srednji Hatidžin brat, poginuo je 7. aprila 1999. tokom bombardovanja zgrade pošte u Prištini. 

Na komemoraciji je rečeno: "Patriotizam i ljubav prema Jugoslaviji platio je životom. Adem Beriša je bio Albanac. Do danas to niko nije primećivao. Nikome nije bilo potrebno i važno da pored svih njegovih ljudskih osobina spominje njegovu nacionalnost. Adem Beriša je životom platio jugoslovenstvo i privrženost poslu i kolegama sa kojima je branio slobodu i čast svoje zemlje i svoje porodice. Naše reči zahvalnosti ne mogu ga vratiti onima koji ga vole. Sećaćemo ga se kao časnog rodoljuba i vrhunskog profesionalca. Neka je večna slava i hvala velikom čoveku i heroju i patrioti Ademu Beriši." 

Hatidže je za smrt svog drugog brata saznala u uniformi, na jugoslovensko-albanskoj granici. Tada je radila kao ratni novinar.

Srpski policajac prvo puškom po leđima, pa sa cvećem u bolnici

Juna ’99. godine po završetku bombardovanja, Hatidže je u izbegličkoj koloni koja se povlači u Srbiju. Nije bila u uniformi. U džepu je imala ličnu kartu.

"I to je bio dovoljan razlog da od srpskog policajca dobije udarac puškom po leđima od kojeg se onesvestila," navodi se u naraciji emisije. Isti policajac posetio je povređenu Berišu u bolnici, "sa buketom cveća", "izvinio se i tražio oproštaj" od Hatidže kojoj su popucala rebra, a danas su, kako ona kaže, "veliki prijatelji". 

Dokazujem se i dan danas. Nemamo rezervnu domovinu

Hatidže Beriša je danas doktor političkih nauka, a na Vojnoj akademiji predaje na Katedri strategije. Priznaje da živi od sećanja i da, kad god se seti voljenih, tugu i bol leči tako što napiše novi naučni rad i da joj je to podstrek. I danas se dokazuje, a veru joj vraćaju sestrići i sestričine, kao i njeni studenti. Studentima govori da vole svoju domovinu, jer nemaju rezervnu.

Beriša i danas vodi svoju borbu.

"Ja se dokazujem i dan-danas. Moja borba i dokazivanje su prisutni i uvek će biti, jer to je deo balkanskog miljea," priča Hatidže i objašnjava da je svoj život poklonila državi i da svoju profesiju vojnika i dalje voli kao prvog dana. 

"Nije lako kada vas jedni nazivaju Škinja, a drugi Šiptarka, a vi i dalje ponosito koračate dalje i verujete u ono što vi vidite iznad svega," priča profesorica Beriša i priznaje da i dalje traži odgovore na pitanja – ko sam ja?, kome pripadam?, čija sam?, kako dalje, na koju stranu?. 

Na pitanje čije je Kosovo, Hatidže je odgovorila: "Samo od Srbije, srpsko". I tvrdi da nikada ne bi sela za pregovarački sto sa Hašimom Tačijem. 

"Moramo da volimo i negujemo korene iz kojih potičemo, jer ćemo sutra imati jedan lep kosovski božur, koji će nam dati nadu za novi život," dodala je. 

Grobove članova svoje porodice poslednji put je obišla 11. juna 1999. dan pre nego što će zauvek napustiti Kosovo i Metohiju i od tada se tamo nije vraćala. Na pitanje da li joj nedostaje Kosovo, rekla je "ne".