Šta da kažemo sebi, svetu, a ponajpre Srbima sa KiM, koji su 17. marta 2004. godine doživeli pogrom, kada je njih desetoro ubijeno, skoro 1.000 povređeno, 4.000 trajno izbačeno iz svojih domova, dok im je 900 kuća razoreno, a 35 crkava i manastira oštećeno i uništeno. Nisam siguran da postoji prave reči za njih, ali postoji nešto što ni njima ni nama niko ne može da oduzme, a to je pravo na istinu, poručio je večeras srpski predsednik, Aleksandar Vučić.
Kako je i najavljeno, u 18 časova u Narodnom pozorištu u Beogradu, intoniranjem himne „Bože pravde“ – započela je komemorativna akademija povodom obeležavanja godišnjice pogroma na Kosovu 2004. godine.
Pored više visokih državnih zvaničnika, akademiji prisustvuje i srpski patrijarh Porfirije.
Prisutnima se obratio srpski predsednik, Aleksandar Vučić.
„Govoriću o 17. martu od pre 20. godina, o svoj nemoći sprske države i nemogućnosti uprkos junaštvu srpskog naroda na KiM da se odbrani od albanske pošasti. Ali ću govoriti i o onome kroz šta danas prolazimo i pokušati da dam naznake o tome šta će biti u budućnosti i šta nam je činiti“, kazao je na početku.
Istina postaje bezvredna u svetu, ali je svetlost
Kada od zločina prođe 20 godina i to bez pravde za žrtve i kazne za zločince, kaže – postavlja se pitanje šta nam posle svega ostaje.
„Šta da kažemo sebi, svetu, a ponajpre Srbima sa Kosova i Metohije, koji su 17. marta 2004. godine doživeli pogrom, kada je njih desetoro ubijeno, skoro 1.000 povređeno, 4.000 trajno izbačeno iz svojih domova, dok im je 900 kuća razoreno, a 35 crkava i manastira oštećeno i uništeno. Nisam siguran da postoje prave reči za njih, ali postoji nešto što ni njima ni nama niko ne može da oduzme, a to je pravo na istinu“.
Iako je ta istina, kaže, bezvredna u svetu, on veruje da je ona svetlost:
„Neophodna nam je i ne smemo da je ćutimo, čak ni kada nas ubeđuju da ne znamo šta pričamo. I to nije nikakav inat. To je odbijanje da se živi bez svetla i da se bude zaboravljen. U svetu bez principa ukopanom u rovove, u svetu koji srlja u propast, istina je onaj bedem iza kojeg jedino možemo da preživimo“.
A neće je svi prihvatiti, dodaje, jer – nije prijatna, jer rasvetljava i ne vodi u uljuljkivanje zaboravu.
„Ne može da se izbegne niti preskoči. Što bi rekli, bode oči i uznemirava, zato je toliko i odbacuju. Šopenhauer je tvrdio da istina mora da prođe kroz tri faze: Prva je ona u kojoj se podsmevaju, u drugoj je na silu odbijaju i bore se protiv nje, a tek u trećoj ona po sebi biva razumljiva i prihvaćena. Mi smo fazu podsmeha prošli, a danas živimo u nasilničkom odbijanju istine i u žustroj borbi protiv nje“.
Srbiji se čak i, tvrdi, potura da postoje različite istine i da se one mogu drugačije tumačiti u odnosu na okolnosti. Dao je primer Ukrajine i Srbije.
„U Ukrajini je tako prekršen princip nepovredivosti državnih granica, jeste. Ali u Srbiji nije. Napad na Ukrajinu je nelegitiman, a onaj koji je na Srbiju izvelo 19 država bez saglasnosti UN protivno međunarodnom pravu, nije. Kršenje principa UN i međunarodnog prava u Ukrajini je neprihvatljivo, slažemo se, a u Srbiji može. I uz sve to, koga briga. Ceo svet skoči da brani Ukrajinu kada je napadnuta, čak se i Treći svetski rat pominje, a kada je Srbija napadnuta, kada joj neko otima deo teritorije – nikom ništa ili još gore krivi ste vi što niste zadovoljni i zahvalni kad vam teritoriju uzimamo. A kada sve to kažemo, za Srbiju tražimo sve isto kao i za druge u svetu, napadnu nas da smo nasilni, da nemamo veze sa demokratijom, da ugrožavamo druge, naoružavamo se i večna smo pretnja“.
Upravo se u jednoj takvoj atmosferi i došlo do dvadesete godišnjice martovskog pogroma nad Srbima na KiM:
„Pogroma koji je permanentan i koji se nastavlja i koji neki žele da sprovedu do kraja, do poslednjeg Srbina na KiM“.
Srbija za sve to vreme, kaže, nije nikoga ugrožavala, napadala ni pretila, čak je ćutala da ne uznemiri one koji su joj sve to uradili.
„Čerčil je tvrdio da svakog jutra laž obleti pola sveta dok istina još oblači pantalone. To je tačno, ali to ne znači da ćemo mi zbog toga pantalone da skidamo. Ne, obući ćemo se do kraja, stavićemo mašnu, maramicu u rever, lepo izgledati i nastavićemo da govorimo istinu, i ništa drugo osim istine“.
17. Mart 2004. došao nakon obećavanih velikih demokratskih promena, a posle njega i prvi pregovori, sve bilo isplanirano
Podsetio je da je taj 17. mart došao samo par godina nakon obećanih velikih demokratskih promena i ubeđenja da je, kako kaže, „veliki Zapad i veliki svet bio samo protiv Miloševića“, a onda:
„Dolazi do stravičnog zločina protiv našeg naroda i to usred priče standardi pre statusa. Status se ne zna, prvo da reše standarde“.
Standarde su uspostavili i to sa – lažnom pričom da su za stradanje albanskih dečaka krivi Srbi. Isto i danas ponavljaju iz Prištine, a njihovi, kaže, podržavaoci glasno ćute.
„A onda nam uspostaviše te standarde, a to je da izađu sa lažnom pričom o trojici stradalih albanskih dečaka za koje su krivi tobožnji Srbi progonitelji, što je kasnije ustanovljeno da je bila gnusna laž, a što i danas ponavljaju oni koji su na vlasti u Prištini i o tome glasno ćute oni koji su ih i tada i danas u svemu tome podržavali. Tada se ubrzano, baš posle ovih događaja prelazi sa standarda na status“.
Podsetio je da se nedugo zatim organizuju prvi Bečki pregovori i da su tada po prvi put Srbi seli za sto sa Hašimom Tačijem.
„Nedugo zatim se ide u punu nezavisnost Kosova iz ugla zapadnih moćnika, naših velikih saveznika, koji su nam obećali slobodu, teritorijalnu celovitost i rekli kako je sve to srpsko, samo njih zanima demokratija u Srbiji“, kaže.
Zbog svega tvrdi da je sve što se događalo 2004. godine 17. marta bilo organizovano:
„Imalo je samo jedan cilj: to je bila organizovana akcija, pripremljena, osmišljena, nikakav gnev ili bes divnih ljudi koji su videli nepravdu koja se dogodila dečacima iz Čabre kod Zubinog potoka. Ne, ovo je sve bilo dobro pripremljeno, organizovano i usaglašeno, da bi upravo posle toga dobili Ahtisarijev plan, Bečke pregovore i punu nezavisnost Kosova“.
Za sve to vreme, Srbi su samo govorili o tome šta se strašno dogodilo na Kosovu, a u političkom smislu nisu uspeli da analiziraju šta je to što se zapravo činilo.
Srbija je od te 2008. godine, ali i 2012. i 2013 – izgubila mnogo
„Dve zemlje više od polovine sveta, priznale su nezavisnost Kosova. Gotovo nikakvu šansu nismo imali, nije bilo lako pregovarati u Briselu. Nismo mi nasledili poziciju u kojoj smo isti. Mi smo nasledili poziciju u kojoj je za Zapadni svet Kosovo već nezavisno. Nismo mi došli u poziciju u kojoj smo bili 1998. ili 1995. već u poziciju u kojoj je Kosovo za dobar deo sveta bilo nezavisno“, ističe.
Tada je jedino mogao da se sačuva dalji mir i obezbedi život Srba na Kosovu, ali i razvoj Srbije.
„Koliko god bolan i težak taj sporazum bio, on nam je bio šansa da dobijemo narednih nekoliko godina u kojima ćemo postići ubrzani razvoj i napredak Srbije i da pokažemo da smo ozbiljan konstruktivan partner onima na Zapadu koji su nas obmanjivali kako žele standarde pre statusa, kako neće da krše međunarodno pravo i kako su striktno vezani za norme UN“.
Ipak, kaže, obaveze ni iz tog Briselskog sporazuma još uvek nisu ispunjene.
S tim u vezi, kritikovao je evropskog šefa diplomatije koji je danas podsetio na prvu godišnjicu Ohridskog sporazuma, a što nikada nije učinio za Briselski.
„Uskoro će 12 godina od prvog, osnovnog Briselskog sporazuma, ne spominju ga, zato što će se tako zameriti Albancima jer od Zajednice srpskih opština nema ništa. I iz Ohridskog smo mi već nešto i ispunili, a oni baš ništa. I ne pada im na pamet. Neće ni da razgovaraju o ZSO, ni o čemu drugom, ali nikada im naši partneri sa Zapada neće reč reći. Čak i da kažu, neće ništa preduzeti jer – to je njihovo čedo koje ljuljaju u kolevci i koje će da čuvaju doveka“.
Šta je Srbiji činiti?
„Posebno danas, kada nešto manje od polovine sveta, a ceo zapadni svet priznaje nezavisnost Kosova i kada vidimo da ni njihova reč ni potpis ne vredi gotovo ništa – možemo im reći da nam više ne govore da smo se dogovorili, već da kažu – ovo je nametnuto“, istakao je.
„Možda nešto ne možemo da učinimo drugačije i da vam se suprotstavimo, ali možemo da kažemo da ste nam to i jedni i drugi i treći nametnuli, da je to vaša volja, a ne volja Srbije“.
Srbija će, kaže, da čeka i biće u svoj narod. Naći će se i načini kako da se održi opstanak Srbija i kako da se Srbi na Kosovu finansiraju.
„Ma kako teško bilo. To je naša obaveza i dug prema narodu na KiM“, dodaje.
Međunarodnim partnerima je poručio da mogu sprovoditi akcije, slabiti Vladu Srbije ili pretiti hapšenjem, ali, kako kaže, dok god je on na mestu predsednika Srbije – Srbija nikada neće prihvatiti rezultate ni pogroma 2004. godine niti odluke o nezavisnosti Kosova.
„Za nas će to uvek biti deo suverene i nezavisne Srbije. Još nešto, sve što radite, imajte u vidu da postoje ljudi koji ne moraju uvek nužno da brinu o sebi i o tome šta će njima lično da se dogodi. Postoje ljudi koji razmišljaju o budućnosti, o sudu nekih drugih, a takve pretnjama da slomite ne možete. Zato kažem, Srbija je nezavisna, suverena i slobodna zemlja. Slobodu volimo više od svega, Kosovo i Metohiju volimo više od svega i nećemo vam nikada dati da nam slobodu uzmete“.
Banjska se desila upravo jer su nas i sada lagali
„Dosta toga smo naučili i stekli iskustva posle svega što ste nam radili da sačekamo najbolji trenutak i izborimo se za svoju priliku. Uvek smo bili i bićemo otvoreni za dijalog i partnerstvo, ali dobro morate razumeti – mnogo zla ste učinili srpskom narodu svi zajedno“, poručio je Vučić.
Upravo se zbog zla i laži i dogodila Banjska.
„Izlazite i pretite oko Banjske svakog dana. Znate li zašto se Banjska dogodila, zato što su slagali naš narod i te momke koji su bili na barikadama. Obećali su i potpisali, a ja sam ih obmanuo govoreći im da će EU da ispuni svoje zadatke i da ih neće goniti kao zečeve. Kako su sklonjene barikade, krenuli su da ih progone kao zečeve. Neko je hteo da sačuva kuću i odbrani svoju slobodu“.
Na kraju je poručio da želi da se pred svima prisutnima na akademiji pokloni senima srpskih junaka koji su pali na KiM.
„Niste uzalud pali. Znaćemo da čuvamo sve ono što ste učinili za svoju otadžbinu. Nikada nećemo dozvoliti da srpko ime i prezime bude zgaženo. Neka živi Srbija, neka živi Kosovo i Metohija i naš narod na Kosovu i Metohiji!“, istakao je.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
