Vrelo letnje nebo nad Srbijom

Realno gledano, nama kao narodu je nemoguće udovoljiti. Ne valja kada je leto praćeno letnjim kišama i nepogodama koje uništiše sve zasejano, ne valja ni kada je normalno, suvo, vrelo a sve u granicama umerene kontinentalne klime. I uvek te proklete prirodne prepreke da se ode na odmor, tipa – smanjen priliv novca, kriza u Grčkoj, otkaz u najavi, stečaj u septembru, nestašica vode u Crnoj Gori, integracija, skuplja struja, posebna penzija, HAARP (pazi kad ga ove godine više niko ne pominje) ili otvaranje nekih poglavlja, kamen u glavu… O socijalnim i ekonomskim preprekama ne treba pričati jer ih i nema, jer smo u plusu i sramota je kako nam dobro ide… Ali nizvodno.

Naš grad u ovim vrelim danima ipak odiše nečim što mnogi drugi gradovi nemaju. A to su neiscrpne ideje, mašta, želja za kvalitetnijim životom i relativno nikakva zatrovanost vazduha i mozga pre svega. Nas niko ne tera da letujemo u svojoj državi jer je i nemamo, jezero nam je još uvek blizu i naše je, nadam se, još ovo leto; prelepe planine za one sa prosečnom kondicijom gde samo treba izbegavati prisustvo rafalne paljbe na bliže od 800 metara dok, recimo, roštiljamo a nekima se u šumi ne svidi miris. Ali važno je oštro osuditi nepoznate stanovnike šuma i istovremeno zamoliti izletnike da ne remete šumski ekosistem za njihovo dobro.

Ovo moje opažanje za naš grad potvrđuje jedno višednevno posmatranje ljubitelja prirode, umerene rekreacije, sportista amatera…Svakodnevno putevima i stazama koje vode ka našim brdima na zapadnoj strani grada, iznad crkve Svetog Dimitrija, prolazi značajan broj sugrađana svih starosnih dobi, obrazovnih profila, statusa u gradu, profesija…Primetio sm da postoje dve grupacije koje se, ipak, međusobno ne razlikuju previše.

Prva i najbrojnija je ona koja svakodnevno od 17h, pa nadalje, upražnjava ovaj način bega od stvarnosti i punjenja baterija za povratak nazad; i ona druga, vikend grupa, koja je uglavnom na svojim ustaljenim trasama, često i veoma daleko od centra sveta i centra kontaminirane humane sredine. To su već ozbiljni rekreativci, sportisti i zaljubljenici u prirodu, čistog duha i uvek vedrih misli. Neću ih nabrajati, već samo pozdraviti. Tu su planinari, biciklisti, dugoprugaši, pecaroši, ljubitelji ekstremnih sportova, istraživači…Njih vezuje nekoliko stvari.

Naši su i pozitivan primer su, čak i kada je to nemoguće naizgled. Takođe, naši profesionalni sportisti uveliko nižu dobre rezultate a mnogi od njih su već prolazili i ovim našim stazama rekreacije.

Ovom spisku moram dodati i brojne ljubitelje kućnih ljubimaca koji svakodnevno izvode svoje ljubimce ustaljenim stazama i sa divljenjem mogu reći da ih je nekoliko puta više nego što sam i mogao da pomislim. I sve to se može videti u samo nekoliko dana posmatranja na istom punktu. Mogu reći da mnogi gradovi u Srbiji mogu da nam pozavide na tome.

Naravno, nije sve tako sjajno i ovaj tekst ne bi ličio na mene kada sve to ne bih pogledao i nekim drugim očima, sa istog mesta naravno. Grad je previše tesan i baš ništa ne nudi nijednoj starosnoj grupi – osim kafića, kafana i kladionica. Istinski kulturni sadržaj bio bi sveden na nulu da nije bukvalno par festivala. Bioskop radi samo kada dođu gosti iz Srbije i po ustaljenoj praksi daju se domaći filmovi koji bi trebalo da daju odgovore na naša brojna pitanja. I zna se ko sedi u prvom redu, ko deli karte a ko prodaje semenke. Možda se neko uželeo da ponovo na velikom platnu odgleda serijal „Matrixa“ ali to nije po meri za naš grad jer mi smo odavno u matriksu – pa što bi gledali sami sebe.

Sva naša šetališta se završavaju polukružnim okretanjem kod mosta mira i pogledom na pokušaj fontane, a zapravo zagađene bare u nekom betonskom koritu i popljuvanim, od ostataka hrane i prašine umazanim pločnikom  oko koje  i po kojem jurca ono naše najvrednije – deca; pogledom i na zapušten spomenik podignut u znak sećanja na naše poginule sugrađane. Pod vrelinom ovog neba jedino su puni stolovi ispod suncobrana a toga nam ne manjka.

Sada je jasno da smo mi već našli način da iskoristimo leto, neki kao hobi i način života, a mnogi kao beg od stvarnosti, traganje za ‘onom’ idejom traženje sebe. Jer interesantna je jedna stvar kod svih tih ljudi koji se penju uzbrdo. Penju se sa osmehom, trče uzbrdo i preznojavaju se sa osmehom. Silaze hladni, smrznutog pogleda, sporije nego kada su hodali uzbrdo. Jer nekad je lakše kada su nam svi problemi iza leđa i sve su dalje svakim korakom, ma koliko bio strm uspon. Tih par sati iza nas ostaju i pregovori, i most, otkazi, integracije, energetika, telefonija, jezero, suve slavine, lobotomija na medijima..

Vredi obuti patike, pokušajte, jer provereno radi.

P. S. Nećete verovati, građani u Srbiji su progutali žabu i letuju u svojoj zemlji jer reforme, štednje, ponuda, blizina… Prevashodnost bre!

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.