“Institucije Kosova, umesto da rade na poboljšanju standarda, više se trenutno bave pokazivanjem mišića na dominantno srpskom severu, čime pokušavaju da podignu nizak rejting”, rekao je izvršni direktor Radija Kim Isak Vorgučić za BUKA magazin.
U razgovoru za BUKA magazin, Vorgučić ističe da do sada nije čuo za projekat na Kosovu koji su zajednički podržale Vlada Srbije i kosovska vlada. “S obzirom na obostranu retoriku poslednjih meseci, ne vidim kako bi to bilo moguće”, kaže Vorgučić.
Aktuelna vlada u Prištini, napominje on, deklarativno se zalaže za borbu protiv korupcije, ali životni standard je i dalje veoma nizak. “Institucije Kosova, umesto da rade na poboljšanju standarda, više se trenutno bave pokazivanjem mišića na dominantno srpskom severu, čime pokušavaju da podignu nizak rejting”, istakao je Vorgučić.
Čemu vodi bojkot prethodnih izbora na severu?
Ne vodi ničemu. Na neki čudan način, nakon više od dvadeset godina odvojenosti od Srbije i desetak godina kakvih-takvih funkcionalnih kosovskih institucija na severu, Srbi su poverovali da sve može da se resetuje, da se vrati na stanje pre 1999. godine, i da se odjednom nađu izvan Kosova, u Srbiji, sa granicom na reci Ibar. Zato su i napustili institucije, koje ih, realno, ne žele, i koje koriste sve svoje mehanizme da im zagorčavaju ionako teške životne uslove.
Bojkot je uspeo da ih ujedini u protestu u takvom stanju, ali nije doneo rešenje. Nova opštinska rukovodstva je Priština priznala, a međunarodna zajednica se, uz žaljenje zbog neučestvovanja Srba, složila. Oni već donose odluke koje će ići na štetu stanovništva, koje ih na te funkcije jednoglasno nije izabralo, a stanovništvo će sa tim morati da živi. Verovatnije je, stanovništvo od života na Kosovu odustaje.
Jesu li građani izgubili poverenje u zvanične vlasti na lokalnom i višem nivou?
Ako je reč o kosovskim vlastima, nikada nisu ni imali poverenje, pre svega u one u Prištini. U svoje predstavnike, trenutno u vidu “Srpske liste”, imali su poverenje samo u toj meri, u kojoj su ovi uživali podršku vlasti u Srbiji. Međutim, sada imamo, po prvi put, jedan novi momenat. Građani koji su većinski podržavali i verovali predsedniku Aleksandru Vučiću, nakon Ohridskog sporazuma su to poverenje potpuno izgubili. Pre toga je skoro nepopravljivo poljuljano kada ih je u januaru povukao sa barikada, a sada je definitivno izgubljeno. Samim tim, potpuno je palo poverenje i u njegove izabranike, predstavnike “Srpske liste”.
Da li nivo lokalne vlasti u opštinama na severu ima dovoljno finansija za razvoj infrastrukturnih i kapitalnih projekata? Kako, prema Vašem mišljenju, opštine napreduju na tom planu?
Problem sa finansijama većinski srpskih opština na Kosovu je pre svega neučešće u prethodnom popisu od pre dvanaest godina. Naime, finansiranje opština sa centralnog nivoa direktno zavisi od broja stanovnika jedne opštine, pa je, recimo, opština Gračanica u kojoj živim, više od decenije dobijala manje sredstava od potrebnih. Plašim se da se ista greška ne ponovi i za popis čiji se početak najavljuje za 1. septembar ove godine.
Za aktuelna rukovodstva na severu, međutim, ne verujem da su kapitalni projekti prioritet. S obzirom da ona tu nisu voljom naroda, već pre svega Prištine, mislim da će im prioritet biti da slušaju i sprovode ono što im bude nametala centrala. To se već vidi na slučaju odluke o otvaranju glavnog mosta na Ibru u Mitrovici, što je davno najavljena ideja i plan partije Aljbina Kurtija, a ne želja i težnja stanovnika Južne i Severne Mitrovice.
Da li postoji mogućnost da kapitalne i infrastrukturne projekte podržavaju aktuelna vlada Srbije i aktuelna vlada Kosova?
Nisam do sada čuo za slučaj da su neki projekat na Kosovu zajednički podržale obe vlade, a s obzirom na obostranu retoriku poslednjih meseci, ne vidim kako bi to bilo moguće. Sasvim druga stvar je da bi tako nešto bilo potrebno i lekovito za prevazilaženje problema iz prošlosti, ali svakako ne i dovoljno.
Postoji li svest Evropske unije i ostatka međunarodne zajednice o važnosti podrške lokalnim nivoima vlasti?
Lokalne vlasti na Kosovu imaju veća izvršna ovlašćenja i budžete od, recimo, institucije predsednika Kosova. To je dobro za razvoj individualnih opština, pa i predstavnici međunarodne zajednice to prepoznaju, i u direktnim kontaktima sa gradonačelnicima traže rešenja za pomoć lokalnim samoupravama. Opštine konkurišu i dobijaju grantove EU, ali i finansijski jakih nevladinih organizacija koje se, pre svega, bave doniranjem pomoći za male privrednike, preduzetnike i poljoprivrednike.
Koji su izazovi poboljšanja životnog standarda i šta aktuelna kosovska vlada radi po tom pitanju?
Ovaj sastav vlade u Prištini se deklarativno zalaže pre svega protiv korupcije, kao kancera ovog društva, međutim, rezultati i dalje nisu zadovoljavajući. Životni standard je i dalje veoma nizak, minimalni prihod i prosečna plata ispod su nivoa u regionu, a nezaposlenost je visoka. Mladi i radno sposobni traže način da se dokopaju neke od zemalja zapadne Evrope u potrazi za boljom budućnošću, i to ne isključivo zbog ekonomskih razloga, već zbog opšteg nezadovoljstva stanjem na Kosovu, na kojem ne vide svoju perspektivu.
Institucije Kosova, umesto da rade na poboljšanju standarda, više se trenutno bave pokazivanjem mišića na dominantno srpskom severu, čime pokušavaju da podignu nizak rejting.
Koji su najveći problemi i izazovi aktuelne kosovske vlade u odnosu prema stanovništvu?
Kada je u pitanju albansko stanovništvo, najveći problem vlasti je da objasne da moraju da sprovedu prethodno potpisane sporazume koji uključuju, pre svega, formiranje Zajednice opština sa srpskom većinom. Smatram da im je ovo najteži zadatak, jer postoji veliki pritisak lokalnih ambasada da se svi sporazumi realizuju, u čemu je donekle saglasna i opozicija. Međutim, aktuelna stranka “Samoopredeljenje” je na vlast došla upravo protivljenjem da se ZSO formira. Ne vidim kako bi sada to moglo programski da kod njih krene u drugom pravcu.
Izazovi koje vlasti imaju prema srpskom stanovništvu su višestruki, počevši od obaveze da im se kroz ZSO daju šira ovlašćenja, do rešavanja problema krize lokalnih institucija na severu koje, nakon proteklih skaradnih izbora, vode oni koji većinski tu ne žive. Vlada i dalje ne može da reši problem oko napuštanja srpskih policajaca i sudija, oko registarskih tablica, a istovremeno se bavi nasilnom eksproprijacijom privatnog zemljišta na severu, na kojem gradi baze specijalnih snaga policije. Izgleda kao da nemaju nameru da počnu da rade na smirivanju tenzija.
U kom pravcu ide socijalna aktivnost suočavanja sa prošlošću? Postoji li poverenje stanovništva u političare?
Na Kosovu je postojalo nekoliko inicijativa za suočavanje s prošlošću, međutim, slično kao i u ostalim zemljama regiona, tu nije došlo do značajnijeg pomaka. Veoma retki slučajevi izjava kosovskih Albanaca, koji bi išli u pravcu samokritičnosti, ubrzo bi bili ugušeni zbog pritiska većine, koja svoje zločince abolira „pravednošću borbe protiv agresora“. Sa druge strane imamo nekoliko pojedinaca i organizacija u Srbiji koje, bez obzira na pritiske svoje javnosti, otvoreno govore o zločinima. Međutim, institucije su i dalje daleko od ozbiljnog pristupa ovom problemu, a stanovništvo ne veruje da su političari u stanju da pravilno odgovore ovom izazovu.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.