Vikarni episkop Ilarion: Kako da ohrabrimo brata na KiM da ostane i dopremo do njega kada se često oseća prodatim

Vikarni episkop Ilarion
FOTO: NIN/Goran Srdanov

Piše: Ilarion Lupulović

Živimo dinamično i dramatično vreme podrhtavanja tla zbog sudaranja tektonskih ploča geopolitičkih sfera našeg zakrvljenog sveta koji živi na ivici eksplozije. Dok strepimo od stalno mogućeg napada komšija na ognjišta koja vekovima čuvamo na trusnoj, a svetoj nam zemlji i slušamo o razornim mogućnostima nuklearnog oružja – naša deca ubijaju našu decu! Jeziv događaj kakav može da se dogodi samo nekom dalekom, tuđem svetu: mislili smo tako do prošle godine.

Na Veliki petak navršava se godina dana od dečijeg masakra u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, kao da nas podseća kakvo je vreme danas. Potom sledi godišnjica užasa koji se dogodio u Duboni i Velikom Orašju nadomak Beograda.

Živimo svakog trenutka sa svešću da besni rat na istočnom frontu, sa stotinama hiljada žrtava, među braćom koja govore istim ili skoro istim jezikom. Ispod ruševina vade raskomadana tela dece, roditelji izbezumljeni od bola dok se u medijima „civilizovanog” sveta teoretiše o tome koja su dozvoljena sredstva u borbi protiv terorizma i koji je prihvatljiv broj nevinih žrtava. Zemlja sa koje je celom svetu objavljeno:

„Slava Bogu na visinama i na zemlji mir, a među ljudima dobra volja!”, iznurena je razaranjem i stradanjem nevinih.

Kao čudnovatog sna sećamo se pandemije koja je odnela milione života. Da li je to odgovor pobunjene prirode nad kojom se ljudski rod iživljava ili je reč o posledicama nekog eksperimenta? Šta god da se desilo, tokom jedne od najpogubnijih zdravstvenih kriza svetskih razmera u istoriji, suočavali smo se sa toliko apsurda da nije bilo neobično da se zapitamo: „Da li neko ovo namerno radi ili, koliko neko zarađuje na ovoj nesreći?”

Oslobađanje od primitivnih i teskobnih oblika tradicionalizma zasnovanog na kultu predaka, krvi i tla – prate naleti agresivnog liberalizma. Oni poništavaju delove sveta i mišljenja koja nisu u skladu sa njihovom nametanom „slobodom”, jer se takva projekcija okomila na raslabljeno ljudsko dostojanstvo.

U delu čovečanstva koji se naziva i slobodni svet, kome bismo i mi da pripadamo, napadnuta je porodica. Ugroženi su oni kojima je – upravo porodica – čitav mali univerzum. Iz njega treba da izađu i da se uhvate u koštac sa velikim i, u osnovi nepoznatim svetom odraslih. Jasno je da je reč o deci i da se, kroz „slobode“ nameću promašeni izbori ljudi koji paradoksalno pokušavaju da se „oslobode“ kroz sve dublje predavanje svojim strastima i ropstvima.

Verbalni delikt, danas najavljuje delikt mišljenja i tako zloslutno otvara vrata epohe tokom koje su milioni pobijeni zato što nisu mogli, a ni hteli da prihvate nametanu im „slobodu”. Nasilje nad jezikom se nameće kao norma, a iza nje se kriju arogancija, neukost i nekritičko usvajanje tuđih modela i rešenja. Možemo li dijaloški da otkrivamo simptome duboke krize u koju zapadamo i da tražimo rešenja u skladu sa dobrim, prirodnim i proverenim iskustvom našeg pravoslavnog nasleđa?

Čemu da se nadamo u svetu u kome i o kome nas informišu i tako kao da sve vrvi samo od nasilja i razvrata, cinizma i arogancije? Da li je loša i zabrinjavajuća vest jedina koja danas privlači pažnju čitalaca, gledalaca, slušalaca? Da li je trenutno gorko zadovoljstvo rešenje za užas i strah koji u dubini osećamo?

Kako se u ovakvom ambijentu snalazi zajednica „neobičnih” ljudi koji sebe nazivaju Hrišćanima?

Više od dve hiljade godina sabiraju se oko vere u vaskrsenje Isusa učitelja iz malenog Nazareta, koji je postradao od svojih i od tuđinaca, od fundamentalista i liberala; od nacionalista i komformista; globalista i suverenista, od progresivaca i konzervativaca onoga vremena…

Da li nas ovo nabrajanje podseća na savremeni trenutak? Da, jer gospod Hristos je ujedinio protiv sebe sve moguće ideologije i politike zato što ni jednoj od njih nije hteo, a ni mogao da služi. Iako Sin Božiji došao je da služi palome čoveku da bi ga svojom ljubavlju koja je zasijala kroz žrtvu, iscelio i vratio u dostojanstvo iz koga je otpao. Hrišćani vekovima žive dodirom Večnosti, koja je prodrla u vreme i prostor, a koji se prenosi sa pokolenja na pokolenje. Moleći se da dođe Carstvo Oca koji je na nebesima, Hrišćani poštuju poredak u svetu dajući „caru carevo” sve dok im se ne traži da daju ono što je Božije u nama a to je sveta sloboda.

Apostol Pavle nas uči da ne budemo robovi ljudima zato što smo skupo kupljeni. Borba za slobodu Crkve Hristove od stihija ovoga sveta rodila je pojam pravoslavlje koji nas podseća na to da smo građani Gornjeg Jerusalima, Carstva Nebeskog koje nastupa kada se sabiramo na Svetoj liturgiji. Radošću doživljene zajednice sa Bogom i bližnjim u Liturgiji, Hrišćani treba da osole svet propovedajući istinsku slobodu i večno postojanje.

Nekoga može da začudi nedostatak političkog aktivizma i borbe za neki pravedniji ovozemaljski sistem kod pravoslavnog Hrišćanina. On ne služi ideologiji, politici, niti bilo kakvom filosofskom ili sociološkom konceptu, već je posvećen tajni ličnosti koju pokušava da probudi i razvije u drugome, a koji time postaje njegov bližnji. Neko sa kime deli postojanje i koga voli kao samoga sebe doživljavajući u tom odnosu prisustvo samoga Boga. U Crkvi, Živi Bog se lično obraća svakome čoveku ponaosob koji zauzvrat njemu prinosi sveukupnost svoga postojanja. „Sami sebe, jedni druge i sav život svoj, Hristu Bogu predajmo!” glasi liturgijski molitveni vozglas.

Umetnost nad umetnostima je kako ovo živo iskustvo preneti. Kako od drugog načiniti bližnjeg? Kako u svetu u kome živimo, a koji u zlu leži da širimo „Dobru vest”? Da li imamo pravo, roditelju koji je sahranio svoje dete, da kažemo: „Sve će da bude dobro!” Kako našeg brata ili sestru na Kosovu i Metohiji ili u nekoj od krajina u kojima živi naš narod da ohrabrimo da ostane na očevini; da ne prodaje za badava ono što je skupo plaćeno bez obzira na bizarnu političku realnost koja ga pritiska u getu u koji je sateran. Kako do njega dopreti kada se on često oseća prodatim i zaboravljenim. Koja poruka, poslata sa amvona je umesna, pristojna, utešna, isceljujuća?

Davno je rečeno: „Za koga Mojsije u zakonu pisa i proroci, nađosmo ga, Isusa sina Josifova iz Nazareta“. Na izraženu sumnju povodom ovoga odgovoreno je samo: ,,Dođi i vidi”.

Dođi, vidi, sagledaj, dodirni i okusi vaskrsli život koji preizobilno buja. Dođi sa verom da je tvoje postradalo dete u zagrljaju Božijem; da sa njim možeš na tajanstven način da razgovaraš, iščekujući ponovni susret kada ćeš ga ponovo zagrliti. Dođi i doživi kako se tvoj skučeni geto, beogradski ili orahovački, širi do u beskraj. Dođi i doživi retku privilegiju da za Patrijarhom ideš ka Zemlji Obećanoj. Dođi sa verom da su u Studenici i Hilandaru, Sopoćanima i Ravanici, Pećkoj Patrijaršiji i Dečanima, Krki, Svetom Klimentu, Hopovu i Karlovcima, Cetinju i Ostrogu, Čajniču i Mednoj, Jasenovcu i Prebilovcima, Sabornoj Crkvi i Hramu Svetoga Save temelji našeg postojanja, granični kamenovi naše nebeske otadžbine. Možda ćeš tada početi da razumeš zašto Hrišćani „Žive u otadžbinama svojim kao prolaznici. Kao građani učestvuju u svemu ali sve podnose kao stranci. Svaka tuđina njima je otadžbina, a svaka otadžbina tuđina.” (Poslanica Diogenetu, kraj drugog veka)

Dođi i vidi, dodirni, doživi, okusi, zaista vaskrse Gospod!

NIN



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.