Uspavanka za Batona

Versioni i saj në gjuhën shqipe mund të lexohet KËTU



Čime sam naterala Batona da tako vatreno brani Ramuša Haradinaja?

Šta je nekadašnjeg urednika Koha Ditore moglo prisiliti da opravdava, ne samo po zlu čuvenog komandanta UČK, već i sve svoje sunarodnike koji su na Kosovu počinili strašne zločine nad Srbima, romskom i drugim manjinama, te „nelojalnim Albancima“?

Kako je moguće da se onaj naizgled liberalni i razboriti evropski intelektualac iz prvog „pisma Ljiljani“, posle samo par meseci dijaloga koji mu nije išao na ruku, pretvori u arhetipskog stanovnika Kosova, punog razumevanja za zločine onih kojima su „grudi zakiptele od osvete“?

Batona znam samo po čuvenju iz bivše nam zajedničke jugoslovenske domovine i ova apologija zločina mi se ne uklapa u to sećanje. Brani li zločince i kad razgovara sa svojim sunarodnicima, ili je svaki beogradski sagovornik za njega neprijatelj pred kojim sunarodnike štiti ma šta da su počinili? Je li Beograd „crvena krpa“ za Prištinu, pa se Batonu čini da je u razgovoru sa Beogradom sve dozvoljeno, da u takvom dijalogu svi intelektualni i moralni obziri otpadaju? Da nije nužno ni poštovanje minimuma proverljivih činjenica?

Čime je uopšte moguće bilo kog čoveka, a kamoli novinara, naterati da pravda zločine nad bespomoćnim ljudima – odnosno „povremene akte osvete prema susedima“, kako im Baton tepa? Ne uspevam da shvatim. Ali ako sam za Batona „crvena krpa“, ako od mojih reči toliko obnevidi, da od besa počne da amnestira i zločince, da probamo onda sa rečima njegovog dojučerašnjeg kolege i sunarodnika iz Prištine.

Postidela sam se čitajući „Ambasadora i druge jeretičke beleške“ Vetona Suroija, koje je „Samizdat“ Verana Matića nedavno objavio na srpskom jeziku. Na 34-oj stranici ove knjige nisam odmah prepoznala ime Dragoslava Bašića. Zaboravila sam na profesora Univerziteta u Prištini kog je u tom gradu, šest meseci po odlasku srpske vojske i policije sa Kosova i šest meseci po proterivanju većine srpskih civila sa Kosova, linčovala gomila što je proslavljala albanski „Dan zastave“. Čime se ova žrtva „akta albanske osvete prema susedima“ zamerila svojim sugrađanima? I kako su odmah znali da je Srbin, kad su ga spazili u trošnom „jugiću“ sa suprugom i njenom 78-godišnjom majkom? Je li im na čelu pisalo da su Srbi? Nisu se dovoljno radovali crno-crvenoj zastavi? Bašić je bio „fulbrajtovac“ u Americi, rođen u Prizrenu, barem četiri decenije je stanovao u glavnom gradu Kosova i Metohije i bio je jedan od onih „suseda“ koji su poverovali da ne moraju da beže za Srbiju jer nikom ništa nažao nisu učinili. Kako Veton kaže, tog 28. novembra Bašić se verovatno nadao „da se već desilo to što se desilo, da je ubijen ko je ubijen, da su spaljene one kuće koje su spaljene i da će stvari sada već nekako doći na svoje mesto“.

Zabludu je platio životom. Tek je počinjalo. Tela troje Srba rulja je izvukla iz kola. Nije pomoglo što se Dragoslav napadačima obratio jezikom njihovih američkih spasilaca, sa akcentom koji je poprimio na Berklijskom univerzitetu u Kaliforniji. Sve troje su premlaćeni, vučeni krvavi po zemlji četrdeset metara, a Dragoslavu su u usta gurane petarde koje su mu u ustima i eksplodirale. Nije poznato da li je već bio mrtav kada su mu u grudi ispalili dva metka. Pretučena tašta koja nije primila metak u grudi dva ga je dana nadživela. I njoj su gurali petarde u usta, pa unuk, koji je stigao iz Beograda da je vidi na samrtnoj postelji, nije uspeo ni da je prepozna. „Kako je moguće da nekoliko stotina, neko čak kaže hiljadu Albanaca, na prvi Dan zastave dočekan u slobodi, u grotesknom linču ubije jednog čoveka i pretuče do nesvesti dve žene?“ To je retoričko pitanje Vetona Suroija, koji nije zadovoljan odgovorom albanskog društva na Kosovu da je razlog – krvna osveta.

Izgleda da je od 14. juna do 31. decembra 1999. godine, na Kosovu ubijeno 1.149 ljudi, što znači da je svakog dana, u proseku, ubijano oko šest osoba (Baton bi možda rekao šest suseda). Jedna bi obično bila Rom, prepoznatljiv po boji kože i mahali u kojoj stanuje, druga Albanac, „kolaboracionista“ ili jednostavno politički protivnik, dok su ostale bile srpski seljaci, babe, domaćice, Veton tvrdi i penzionisani policajci. On ne može da veruje da su se tolika ubistva odigrala u „afektu“, niti poima zašto bi na Kosovu bilo više mržnje, nego bilo gde u istoriji do tada. Jer, „nisu u Velikoj Britaniji (1919., 1920., ili 1945. i 1946. ili bilo koje druge godine) ubijali nemačke prolaznike, pripadnike naroda koji je pobio na stotine i stotine hiljada britanskih građana. Nisu ni u Poljskoj, koje god godine, nakon pobede „Solidarnosti“ ubijani prolaznici koji su govorili ruski jezik, jezik okupatora ove zemlje. Nije čak ni u Sarajevu, 1995. godine, mesec dana, ili koliko god meseci nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma i uspostavljanja mira, ubijen nijedan građanin, slučajni prolaznik, identifikovan kao Srbin, pripadnik naroda koji je držao pod opsadom ovaj grad tokom pune tri godine, ubijajući pritom, artiljerijom, ili snajperima sarajevske civile“.

Drugim rečima, Veton tvrdi da je Dragoslav Bašić ubijen jer se „takvo svakodnevno ponašanje pretvorilo u kolektivnu normu. Mislim na ubistva pripadnika manjinskih zajednica ili političkih protivnika – to više nisu bila individualna dela, već jedna obrazac ponašanja koji se ponavlja, koji se pretvorio u kolektivnu normu, prihvaćen u jednom  delu društva“.

U poređenju sa rečima ovog svedoka događaja na Kosovu posle bombardovanja, Batonov izraz „povremeni akti osvete“ zvuči eufemistički, zar ne? Pogotovo kad doda da su se ti „povremeni akti“ mogli očekivati i da se daju razumeti. U kakvoj vezi stoji ta vrsta očekivanja i razumevanja zločina sa kulturom nekažnjavanja i tolerancije prema ubistvima Srba? Batonov kolega Veton poseban akcenat stavlja na činjenicu da je, odmah po dolasku UNMIK-a, njegovom šefu Bernaru Kušneru albanska strana, pre svih ostalih zahteva, pa i pre zahteva da se tačno utvrdi broj albanskih žrtava, ispostavila zahtev da se za upotrebu osposobe benzinske stanice Beopetrola i da se koncesija za benzinske pumpe da biznismenu koji će posle da izgradi hotel u kome će se održavati sednice partije lidera UČK, čiji će on kandidat za poslanika uskoro postati.

Koliko i za krvnu osvetu, za Albance se tradicionalno vezuju i vekovni etički kodeks o nenapadanju dece i starih, ni u vreme oružanih sukoba. Šta se na Kosovu desilo posle odlaska srpske vojske i policije, kako je pao i poslednji moralni tabu da je i ubijanje srpskih starica maltene postalo svakidašnja pojava? Nekoliko meseci posle dolaska NATO na Kosovo, koje su Albanci zapamtili kao „oslobođenje“ a Srbi kao masovni progon i pogrom, u glavnom gradu Kosova sedamdesetosmogodišnja Ljubica Vujović nađena je zadavljena u kadi svog stana, dok je sedamdesetčetvorogodišnja Zorka Žižić nađena prerezanog grla. Stvorena je na Kosovu, veli Veton, društvena norma o kolektivnoj prihvatljivosti zločina. Stranci poput Pedija Ešdauna prali su ruke i isticali da je Hašim Tači mogao da spreči zločine da je samo hteo, dok Veton Suroi misli da je do masovnih progona i došlo upravo zato što je „neko“ doneo odluku da sa Kosova treba proterati Srbe. A vlast na Kosovu u to je vreme, kao i u ovo vreme, vršio Hašim Tači.

Konačno, evo šta o ubijanju nevinih na Kosovu pod „privremenom upravom“ Hašima Tačija kaže Klint Vilijamson, američki tužilac i ambasador, kosovskim Albancima poznat kao čovek koji je pisao Miloševićevu hašku optužnicu, što ga bez sumnje kvalifikuje kao prijatelja: „Bez obzira na okolnosti koje su prethodile ovom sukobu, ništa ipak ne može da opravda namerni progon nevinih pojedinaca…to je bio grub napad na značajan deo civilnog stanovništva, usmeren protiv svih Srba koji su želeli da ostanu na Kosovu, od kojih su mnogi bili stari i iscrpljeni…kao i protiv Roma i drugih etničkih manjina, te usmeren protiv onih kosovskih Albanaca koji su se protivili tome da jedna mala grupa unutar OVK preuzme monopol na vlast. Konačno, to se dešavalo samo u korist određenih pojedinaca u rukovodstvu OVK, koji su se koristili elementima ove organizacije kako bi vršili nasiljem a u cilju sticanja političke moći i ličnog bogatstva, ne iz bilo kod drugog šireg razloga. I zato oni kao pojedinci moraju da snose odgovornost za svoja zlodela“.

Iz konteksta je valjda jasno da citat potiče iz Vilijamsonovog pledoajea za osnivanje Specijalnog suda za Kosovo, što je bio epilog njegovog trogodišnjeg proučavanja navoda izveštaja senatora Dika Martija. Razumno je pretpostaviti da je pod „pojedincima u rukovodstvu OVK“ mislio i na komandante sa nadimcima Smajl i Zmija, kao što je razumno pretpostaviti da su nadimke zaslužili i pre NATO bombardovanja i da nisu postali koristoljubivi etnički čistači tek kad su uz pomoć bombardera NATO proterali Srbe. 

Ali zašto o tome pričam Batonu, kada se u kući obešenog ne govori o vešalima? Ne zato što a priori odbacujem moralnu nadmoć kom se on tobož ogrće u razgovoru sa mnom. Naravno da je odbacujem, ali preneražena sam nečim drugim, njegovim eksplicitnim pokušajem da me, zajedno sa milionima Srba, proglasi kolektivno odgovornom za srpske ratne zločine na Kosovu. I to zločine koje niti negiram, niti potcenjujem, niti umanjujem. Niti im tepam.

Takvo Batonovo razmišljanje nekoliko je svetlosnih godina iza svakog savremenog poimanja pravde i mislim da moj sagovornik to zna isto tako dobro kao i ja. Postoje pravnici koji misle da je uspostavljanje individualne krivične odgovornosti za najozbiljnije zločine po međunarodnom pravu jedno od najvećih dostignuća dvadesetog veka. Nisam sigurna u redosled, ali neka im bude. No zato ne može biti nikakve sumnje oko toga ko je u dvadesetom veku promovisao kolektivnu krivicu i kolektivno kažnjavao za zločine. Baton svakako zna da su Nemci u Srbiji streljali sto Srba za jednoga Nemca kako bi kolektivnom odmazdom naterali stanovništvo da uskrati podršku antifašistima. I u Staljinovim gulazima se kolektivno kažnjavalo za individualne greške.

Možda se Baton pogrešno izrazio? Nekad mi je teško da pratim tok njegovih misli, jer mi se čas obraća direktno kao Ljiljani, a čas o meni govori u trećem licu, kao o gospođi Smajlović kojoj se ne može obraćati bez sarkazma i ad hominem napada. Svejedno, rado ću mu dozvoliti da povuče tvrdnju o kolektivnoj odgovornosti, ako i kad malo bolje razmisli.

Ali neizmerno me kopka to Batonovo munjevito presvlačenje iz evropskog mislioca u anđela kolektivne osvete. Otkuda mu tolika vezanost za ratno krilo kosovske politike? Izgleda da sam grešila kada sam pretpostavljala da nekadašnjem uredniku Koha ditore ne može biti prijatno što svirepi komandanti UČK i dalje imaju toliku moć nad političkom imaginacijom njegove nacije. Što je i danas, blizu dve decenije posle prvih terorističkih akata UČK protiv Srba i jugoslovenske države na Kosovu, među Albancima na Kosovu još uvek nezamisliva demistifikacija UČK, što će reći i normalizacija političkog života. U tu normalizaciju bi valjda spadao neki unutaralbanski razgovor kakav možda započinje i Vetonov „Ambasador“.

U Srbiji se takav razgovor takoreći nesmetano vodio sve vreme vlasti Slobodana Miloševića, a to vreme je odavno završeno.

Znam da će mi neke kolege u Srbiji sada reći – daj, ne pretvaraj se, pa znaš vrlo dobro da je Baton Hadžiju u Haškom sudu osuđen što je otkrio identitet zaštićenog svedoka koji je trebalo da svedoči protiv Ramuša Haradinaja, komandanta UČK za kog Karla del Ponte tvrdi da je izbegao pravdu u Hagu samo zato što su oni koji su hteli da svedoče protiv njega misteriozno nestajali, odustajali ili se pod sumnjivim okolnostima samoubijali. Zar objavljivanje imena i adrese jednog sa liste zaštićenih svedoka protiv Haradinaja nije bila jasna i glasna poruka i ostalima šta može da ih snađe? Zar to ne upućuje i na neki vid saučesništva u onom što će se posle dešavati sa svedocima protiv Haradinaja?

Baton me sam podsetio da je proveo neko vreme u ćeliji Haškog tribunala u Ševeningenu. On svakako zna, ili bi morao da zna, razliku između čina samoodbrane i zločina nad civilima i ratnim zarobljenicima. A i ako je ne zna, zna da neznanje ne oslobađa ni krivične, ali ni moralne odgovornosti.

Izveštavala sam iz Haga i znam da taj sud nije nepogrešiv. Ali to je istovremeno i sud na kom su mnogi poput Batona svoje dojučerašnje sugrađane i komšije nazivali agresorima (Baton za Srbe koristi reč osvajači, za razliku od Albanaca koje vidi kao žrtve, pa su kod njega tako i komandanti sa životinjskim nadimcima samo žrtve sa brojnim aktima samoodbrane pod pojasom). Nije se Baton, naravno, prvi dosetio: pre njega su to patentirali bosanski Muslimani i Hrvati, koji su svoje srpske komšije na teritorijama na kojim su stolećima živeli proglasili agresorima. Tako sam i sama postala tobožnji agresor u rodnom Sarajevu, iako me rat zatekao u Briselu na mestu spoljnopolitičkog dopisnika sarajevskog „Oslobođenja“. Zato sused iz naše zgrade u ondašnjoj Albanskoj ulici – onaj koji je, nakon što je srpska granata oštetila njegov, uselio u moj stan, sa ključevima koje je dobio od moje rodbine i preko mojih prijatelja – posle rata nije hteo da mi vrati ni ključeve ni stan. U trenutku kada se useljavao, bili smo dobre komšije. Kada je trebalo da mi vrati imovinu, postala sam agresor. Mislim da on siromah nije bio kriv, samo se plašio reakcije nove bošnjačke vlasti u Sarajevu, pa je odlučio da moje ključeve vrati vlasti, koja je opet odlučila da sačeka dok je međunarodni upravitelji ne prisile da predratnu imovinu vraća  „agresorima“.

No i i to je na kraju ipak bilo. Ali na svojoj sam koži naučila kako čovek lako postane „osvajač“ kad je to nekom zbog ratnih ciljeva i vlasti potrebno.

To proglašavanje komšija za osvajače je poslednje utočište secesionista. Oni koji ne mogu da podnesu da srpskoj manjini vrate osnovna prava obično se, poput Batona, žale kako je Zapad Srbima garantovao nesrazmerno velika prava.

Ali na čijoj je strani u ratu bio Zapad, albanskoj ili srpskoj? Da li se Zapad umešao u građanski rat na strani Srba, ili na strani Muslimana, Hrvata i Albanaca? Ali zato čitam kako nemački Špigl sada tvrdi kako je Kosovo „međunarodnopravni greh posleratne Evrope“, mesto sa kojim Zapad više ne zna šta da čini, iako je, prema računici ovog nedeljnika, svetsku zajednicu Kosovo samo do 2008. godine koštalo 33 milijarde evra.

Ne bih krila ni da mogu, ali Baton je svakako znao i kada smo započeli ovaj dijalog da spadam među one ljude koji na prostoru bivše Jugoslavije upravo NATO smatraju za agresora, i to u značenju koju toj imenici pridaje međunarodno pravo. Razumem da je za Batona i gotovo sve Albance na Kosovu NATO bio spasilac i ne potcenjujem Batonovo rasuđivanje ni tačku posmatranja, kao ni opasnost u kojoj se nalazio za vreme bombardovanja. To ipak ne vidim kao nepremostivu prepreku u našem razgovoru. Mislim na Batonov i moj razgovor, dabome, ali ne vidim to ni kao nepremostivu prepreku u razgovoru Srbije i NATO, ili Beograda, Vašingtona i Brisela.

No kad već razgovaramo o agresorima i osvajačima, zanimalo bi me čime Baton pravda nasilje nad Albancima pobijenim zato što su bili „kolaboracionisti srpskog osvajača“? Da li se i na njih proteže kolektivna odgovornost srpske nacije, ili su samo potrošna roba? Opasne su to kategorije, dehumanizujuće. Ako su zadavljena Ljubica, Zorka prerezanog grla i Dragoljub sa ustima punim petardi agresori, tada je lakše opravdati groteskno nasilje nad njima.

Ne verujem da bi Baton hteo da svoje misli prati do takvih logičkih završetaka. U odnosu na kolektivnu krivicu, doktrina individualne krivične odgovornosti ipak je civilizacijski iskorak.

Predlažem i da se u nastavku dijaloga ipak pridržavamo nekih činjeničnih standarda, ma koliko nam stanovišta bila udaljena. Čak i ugledni zapadni izvori tvrde da je Potkova izmišljotina. Ne znam na čemu se zasniva brojka od 20.000 silovanja, ali zvuči kao sasvim sveža, naknadno smišljena propaganda. Ne razumem mistifikaciju uloge Jovice Stanišića, koji nije imao nikakvu naročitu moć – bio je samo Miloševićev nosilac poruka i svaka moć mu je isparila onog trenutka kada mu je Milošević oduzeo pravu da prenosi poruke. Ali volela bih da malo više čujem o gradu Lilu i francuskom maršalu. O kojoj tačno čuvenoj opsadi Lila govori? Da nije malo pobrkao istorijske paralele? Meni je francuski maršal kog spominje poznat jedino kao čovek koji je Versajski ugovor smatrao suviše blagim prema Nemcima, a proslavio se ispravnom prognozom da će to biti samo primirje koje će trajati dvadeset godina. Kada je o istorijskim ultimatumima reč, Srbi su mera stvari – austrougarska ucena koju su odbili 1914. ostala je kao opomena da se ne može uvek nekažnjeno siledžijski nasrtati na manje i slabije od sebe. Ovih je dana Karl Bilt uslove izdiktirane Kataru poredio sa ucenjivanjem Srba iz 1914. Pogrešne istorijske analogije vode u pogrešne istorijske lekcije. Nekako mi se čini nategnutom ta paralela sa Nemcima – ako se rukovodimo Batonovom doktrinom o kolektivnoj odgovornosti, onda bi Srbima istorijski pre pripadala kolektivna uloga hrabrih boraca protiv nemačkih osvajača, zar ne? Opasne su te doktrine o kolektivnoj odgovornosti, cipela se očas nađe na drugoj nozi.

A kad je reč o Batonovim ličnim napadima na mene, moraće malo da se potrudi. U vreme Miloševića radila sam za opozicione medije. Od 5. oktobra 2000. dva puta sam „u prisustvu vlasti“ smenjivana sa položaja glavnog urednika Politike i otpuštana iz tog lista, sa nezavisnom uređivačkom politikom slično sam prošla i kod Borisa Tadića i kod Aleksandra Vučića.

Ali kako stvari u stvari stoje sa mojim albanskim sagovornikom? Ne verujem da se zamerio Ramušu Haradinaju ili bilo kome drugom iz UČK kada je objavio ime i lokaciju zaštićenog svedoka protiv Haradinaja. Pre bi se moglo reći da je pomogao da se rasteraju i zastraše i preostali svedoci, iako pretpostavljam da će Baton reći da je samo radio svoj posao. I zašto, čim dirnem u komandante sa zoološkim nadimcima, na sajtu KoSSev dobijam odgovor publiciste UČK umesto nekadašnjeg nezavisnog novinara Koha ditore?   

Možda Baton može da mi odgovori šta se posle desilo sa zaštićenim svedokom kom je na delu pokazao da Hag ništa u vezi sa njim ne može da zaštiti? Je li svedočio, je li optužio komandanta UČK u Hagu? Ili je negde nestao? Zaista pitam, o slučaju znam samo ono što sam pročitala na sajtu Haškog suda, iz kog sam svojevremeno izveštavala. Pritom se nimalo ne obazirući kako će se to izveštavanje dopasti bilo Haškom tužilaštvu, bilo srpskoj vlasti. U sudskim spisima iz 2008. nije pisalo ni ime svedoka, ni šta mu se desilo. Možda Baton može da nam kaže. Sigurno je brinuo.  

I imam jedan mali predlog, da pokušamo da se ubuduće držimo pravila o najviše hiljadu reči po pismu?  

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.