U Novoj 2017. poželimo slobodu mišljenja. Pa šta bude!

Jedina stvar koja se dešava Srbima i Albancima na Kosovu, a oko koje se ne sporimo je Nova godina. Naravno, ako izuzmemo da Srbi imaju dve. Ipak, sa olakšanjem treba prihvatiti da, bar za sada, Novu godinu jedni drugima ne osporavamo.

Tako se i ova 2017., ozbiljno primakla, ne našom zaslugom. A za Novu godinu, zna se – neumereni u hrani i piću, a posebno sa željama. Da li mislite da će bar neko, opijen okićenim trgovima i kuvanim vinom, poželeti „uspešan nastavak implementacije Briselskog sporazuma“? Neće.

Zanimljivije od toga je saznati da li će naši pregovarači poželeti da i u 2017. budu onoliko uspešni koliko i u ovoj na izmaku. Pazite, ne uspešni onoliko koliko su svojim javnostima saopštili da jesu, već, ono –  u s p e š n i. Teško!

Možda bi neku sličnu želju imala briselska administracija? Nemoguće, oni ne veruju u Deda Mraza.

A šta nam je donela 2016. godina, bez obzira da li se nalazimo u Pokrajini KiM, Republici Kosovo sa i bez navodnika, na ovim prostorima, ili (najnovije) u posebnoj geografskoj oblasti +383“?

Ako samo površno pregledate najvažnije događaje u godini za nama, videćete da dve najveće etničke zajednice na Kosovu ne tangiraju isti događaji, niti zajedno učestvuju u njihovom stvaranju. Ako je ovo pravo merilo uspešnosti procesa integracije, odgovorni i nemaju baš razloga da otvaraju šampanjac.

Tako za Albance na Kosovu utisak godine svakako predstavlja demarkacija granice sa Crnom Gorom i sve što je iz toga proisteklo. A proistekla je pre svega nestabilnost, vidljiva kroz suzavce u Skupštini, hapšenja poslanika Samoopredeljenja, proteste na ulicama Prištine, molotovljev koktel na zgradu Vlade i konačno, novo izmicanje vizne liberalizacije sa EU. Parlament iz nekoliko pokušaja nije uspeo da ozakoni demarkaciju, uz neskriveno razočaranje međunarodne zajednice. Višemesečna blokada parlamenta privremeno je okončana, a svi izlaz vide u skorim izborima.

Sve ovo, naravno, začinjeno je i unutaralbanskim sporenjima oko Zajednice srpskih opština, što je postala osnovna matrica kosovske politike. Odluka Ustavnog suda na Kosovu iz decembra 2015. godine o neustavnom delovima Statuta ZSO, samo je dodatno zakomplikovala odnos dve politike u Prištini. Jedne – koja Zajednicu (naziv na srpskom je valjda čini omraženijom) smatra kancerom kosovske državnosti i druge, koja u ZSO vidi ispunjenje zahteva moćnih zapadnih zemalja na putu ka viznoj liberalizaciji. O tome šta ZSO donosi građanima srpske nacionalnosti, koja su rešenja optimalna i efikasna, nije bilo reči. Niko nikada nije upotrebio sintagmu „Zajednica srpskih opština – servis građana“. Međutim, više čudi tо što takve debate, sukobi argumenata i mišljenja, ili bilo kakvih predloga, nije bilo ni u samoj srpskoj zajednici. Zagledani u Kancelariju za KiM, od koje očekujemo imenovanja i postavljenja, a ne podršku za naše političke ideje, radimo ono što najbolje znamo – čekamo.

Sećate li se čuvenog vojnika JNA u Sloveniji '91 god („oni kao hoće da se otcepe, mi im kao ne damo“)? Vrlo slično je i sa Kosovom 2016 samo što „Mi kao hoćemo Zajednicu, oni nam je kao ne daju“.

Za kosovske Srbe 2016. godinu obeležili su izbori za parlament Srbije na kojima ubedljivu pobedu odnose naprednjaci. Stara godina donela je još jednu novost. Glavni politički akteri u mobilizaciji srpskih glasača bili su gradonačelnici kosovskih opština. Sa srpskom većinom, razume se.

Izbori za srpski parlament ostavili su u senci jedan drugi izbor. Početkom aprila, predsednik Kosova postao je Hašim Tači. U sali kosovske Skupštine bili su prisutni i poslanici Srpske liste, bez čijeg prisustva se ovaj izbor nije mogao okončati. Glasanje je bilo tajno, izjave oprečne, a medijska prašina „da li su Srbi izglasali Tačija i zašto da“ – kratka.

A onda nam se desila – Trepča. Zbog Trepče nam se desilo zamrzavanje predstavnika Srba u kosovskom parlamentu. Retko se desi da vladajuća stranka zamrzava svoj status i napušta parlament. Ali, niti su Srbi u kosovskoj vlasti običan koalicioni partner, niti su njihovi koalicioni partneri Albanci baš neke demokrate od svetskog formata.

Kako god, očigledno je da će srpski predstavnici u institucijama Kosova i novogodišnju noć dočekati politički zamrznuti. Da li će njihov status otopiti sunce u 2017. godini ostaje da se vidi. Možda ono iz Sunčane doline, povratničkog naselja u Zvečanu, čiju je ambicioznu najavu izgradnje prebrzo prekrila neprijatna medijska tišina? Ne bih da mračim, ali podseća na Vulinovu najavu 1.000 novih radnih mesta za kosovske Srbe do prvog jula 2014. godine. Neka crne slutnje ostanu u 2016. Ipak je Nova godina…

Iz Brisela su nam stizale vesti o pozivnom broju +383, da je pronađeno rešenje za srpskog mobilnog operatora, skinuta je jedna barikada, počelo je otvaranje mitrovičkog mosta, kao i kosovskog –  Opštinskog i Apelacionog suda u Mitrovici. Sudeći po izjavama dve pregovaračke strane, reklo bi se da nisu bili, ne u dva različita dela Brisela, već na dva različita kontinenta.

Za rešenje automobilskih tablica pritekla je u pomoć nalepnica, koja je već dokazala svoju istorijsku ulogu prilikom konstituisanja kosovskih opština na Severu.

Kao i ranjih godina, ni jedan napad na srpske povratnike nije ni policijski, ni sudski rešen. Loša poruka kosovske policije povratnicima nastavljena je i u ovoj godini. U registru Kosovske policije o incidentima, izveštaji o ovim slučajevima su zabeleženi u tragovima, a ne retko, zvanični predstavnici iz srpske zajednice u kosovskim institucijama, javno kritikuju neefikasnost policije.

Oliveru Ivanoviću izrečena je presuda koja je izazvala oštre reakcije srpskih političara. Ovaj nekada najuticajniji lider sa Severa, u zatvoru u Severnoj Mitrovici provodi već skoro punu treću godinu, nadajući se oslobađajućoj presudi Apelacionog suda početkom naredne godine.

Prištinski studenti protestvovali su zahtevajući rušenje Hrama Hrista Spasa, a tokom godine utvrđeno je i da se u njegovoj blizini ne nalazi tajna masovna grobnica, kakve su bile prvobitne najave. To da li će i kako ovaj nedovršen hram u centru Prištine biti sačuvan i obnovljen, što je želja Raško-prizrenske eparhije i pravoslavnih vernika, biće upravo i lakmus test stepena zrelosti i tolerancije kosovskog društva u novijoj istoriji tzv. normalizacije odnosa.

Specijalni sud u Hagu se ubrzano priprema za otpočinjanje sudskih procesa, uz mnogo kalkulacija o tome ko će biti glavni optuženi.

Prištinu potresa slučaj (ne)razjašnjenog (samo)ubistva Astrita Deharija, mladog aktiviste Samoopredeljenja koji je preminuo u zatvoru. Previše teških tema za društvo u kojem privreda ne funkcioniše, nezaposlenost se približava planetarnom rekordu, a korupcija prožima svaku sferu društva.

Za kraj vas podsećam na jednu malu novogodišnju tradiciju srpskog javnog servisa. Decenijama već RTS ima stabilnu formu dnevnika prvog dana nove godine. Izveštaj o dočeku sa trgova, veselje u klubovima, porodilište sa prvim bebama, atmosfera iz boemske Skaradlije… Nakon toga, posebno emotivno najavljen, sledi prilog „a evo kako je najluđa noć dočekana na Kosovu i Metohiji“. U pozadini se čuje Vidovdan, a na pitanje ozarene novinarke „šta ste poželeli u ponoć“ kao iz topa, godinama odgovaramo „slobodu kretanja“.

Čak i u godinama kada je ovo bila najveća potreba Srba sa Kosova, to nije smela da bude i novogodišnja želja.  Hajde da, za promenu, kad' smo već nekako iskamčili „slobodu kretanja“, u novoj 2017. poželimo „slobodu mišljenja“. Pa šta bude.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.