U kulturnom dodatku Kohe na dan izbora lament nad neotvorenim mostom na Ibru

KoSSev: U nedelju su na Severu održani vanredni kosovski lokalni izbori, nakon što su Srbi sa Severa početkom novembra napustili gotovo sve kosovske institucije. Srbi su ove izbore bojkotovali. Tako su četiri, većinski srpske severne opštine, dobile četiri albanska gradonačelnika. Na današnjoj sednici SO Severna Mitrovica, većina odbornika, uz protivljenje jedinog preostalog srpskog odbornika, izglasala je odluku da uputi zahtev releventnim institucijama za otvaranje glavnog ibarskog mosta za saobraćaj.

Ovaj most predstavlja možda i najneuralgičniju tačku u posleratnoj istoriji odnosa Srba i Albanaca u Mitrovici. Godinama je bio poprište teških etničkih sukoba, a dve zajednice razdvajale su međunarodne vojne i policijske snage, koje i danas čuvaju most. Ipak, most je već godinama otvoren za pešački saobraćaj i jedan je od pet mostova preko reke Ibar, koji povezuje severnu i južnu Mitrovicu.

Pitanje potpunog otvaranja mosta deo je posebnog Briselskog dogovora o tzv. „revitalizaciji Ibarskog mosta“ koji je postignut 2016. godine i deo je šireg projekta uređenja samog mosta, kao i neposrednog terena sa obe strane. Otvaranje mosta, inicijalno dogovoreno za početak 2017. godine, odlagano je u više navrata od tada.

Koha ditore je u svom kulturnom dodatku u nedelju, kada su i održavani izbori na Severu, objavila opširan tekst o ovom mostu, između ostalog citirajući nekoliko poznatih Mitrovčana sa juga, te dajući albanski istorijski pogled o „staroj Iliriji“ – od Mitrovice do Leposavića, kojeg predstavljaju kao „Albanik“.

U nastavku objavljujemo izvorni prevod teksta „Mitrovica: Most povezivanja i razdvajanja“, koji potpisuju Redžep Maljoku (Rexhep Maloku) i Fitim Gaši (Gashi), a koji je objavljen svega pola sata nakon otvaranja biračkih mesta na Severu.

Koha je i danas objavila još jedan tekst „Ko može da otvori mitrovički most za jedan sat“, a povod za ovaj tekst je bila upravo današnja odluka opštine SO Severna Mitrovica da uputi zahtev na više adresa da se most i otvori za saobraćaj.

Za ovu odluku se u večerašnjem tekstu Kohe, međutim, tvrdi, da je opština „odlučila da otvori most za saobraćaj“. Citira se izjava jednog od sagovornika upravo opširnog teksta od nedelje – Halita Beranija, koji sada kaže, da ukoliko je međunarodna zajednica spremna, ona most „može da otvori za jedan sat“, ali da ona „podržava srpske kriminalne bande do krajnjih granica“.

Mitrovica: Most povezivanja i razdvajanja

Izvor. Koha (Tekst je izvorno preveden sa albanskog; tekst je objavljen u nedelju 23. aprila)

Bilo je puno međunarodnih ličnosti koji su ga odmah nakon rata okarakterisale kao „najpoznatiji most na svetu“. Pošto je podignut „ko zna od kada“, on je svedok istorijskih vraćanja unazad, strahota prema Albancima, a tu naviru i sećanja iz detinjstva i mladosti meštana. Oni na neki način oživljavaju vremena kada se most ujedinjavao, pa makar to bila i neka vrsta krhke zajednice. Pre skoro četvrt veka desila se epizoda kada se most nazivao i „Austerlic“, što je sinonim za krvavu bitku, odnosno dogovor da se most suzi. Danas je most preko reke Ibar taj koji uopšte ne ujedinjuje grad, pa čak ni da premosti neprijateljstva između dva naroda. U nedelju je bio i svedok izbora na severu, test za Srbe koji bi mogli da se otrgnu od načina razmišljanja koji most čine simbolom podela – ali i ne samo to.

Mnogi Mitrovčani, posebno stariji, naučili su da plivaju u vodama reke Ibar. Gazanfer Nišljiu, Mitrovčanin, seća se najlepših dana svog detinjstva kada je skakao u vodu reke ispod mosta, koji je sada postao simbol podeljenosti grada.

„To je mesto gde sam naučio da skačem na glavu“, naglašava Nišljiu iznad mosta, pokazujući kažiprstom leve ruke na južnu obalu reke. Zima i proleće sa obilnim kišama prohujali su sa obale na obalu reke. Lokalni pljusak uopšte ne zaustavlja ovog čoveka koji, pre početka intervjua ispušta crni kišobran i belu torbu sa lekovima, dok se okreće sa severne strane ka jugu. U međuvremenu, nebo počinje da se razvedrava, ali na nebu i dalje ima tamnih oblaka.

„I ranije je bilo zadovoljstvo, stajali bismo kraj vode i gledali kajakaše“, izričit je ovaj muškarac. Oni su trenirali vožnju kajacima, čak im je klub bio ispod ove zgrade, nisu izdaleka gledali vode Ibra“, dodaje Nišljiu, okrećući se ka severnoj strani, kako bi pokazao mesto gde su se okupljali ljubitelji vodenih sportova, uprkos etničkim razlikama. Mitrovički kajakaši su učestvovali na saveznim takmičenjima u tadašnjoj Jugoslaviji, koja se raspala posle uspona Slobodana Miloševića kasnih osamdesetih. Na Kosovu se započelo sa retorikom koja je upozoravala na rat i krv, sa planom za srpsku Jugoslaviju. Kosovo i dalje trpi posledice te politike, posebno Mitrovica, podeljena na dva dela i često sa tenzijama. Ispod mosta na Ibru, golubovi kljucaju zalogaje hleba i druge ostatke hrane bačene na njegovo južno stopalo. Iznad, prolaznici govore albanski i srpski. Srbi odbijaju da govore dok prelaze u južni deo.

„Mitrovička džungla“

Duž obale u blizini kulturnog centra nekada je bilo više zelenih površina, priseća se Nišljiu.

„Prirodno, lisnato, zeleno. Ovde smo je zvali džungla, džungla jer je bila veoma gusta“, priseća se on. U hladu, mladi ljudi u grupama i porodično, prostiru ćebad i zveckaju čaše. Neko je to rekao u pesmi. „Meze i rakije se servirali, starim Mitrovčanima proleće, leto“, vraća se više od pola veka unazad Nišljiu, koji sa ponosom kazuje da je stric Rone Nišljiju, pevačice koja je 2012. godine predstavljala i Albaniju na „Evroviziji“ sa pesmom „Sus“.

„Srećno” prošli smo ispod slike murala sa likom rudara na betonskom stubu mosta između korita Ibra. „U I veku. n.e. Iljirija je došla pod rimsku vlast. Mitrovica je u to vreme možda bila odmorište i mesto za obradu metala“, piše u rubrici „Istorija“ na zvaničnom sajtu opštine Južna Mitrovica. „U rimsko doba, posle Ulpijane, drugi važan centar bio je Municipijum DD kod Sočanice, takođe naseljen u praistorijsko doba“, dodaje se tu, dok istovremeno piše i da je strateški, a poseban geografski položaj između dve važne reke, Sitnice i Ibra, učinilo teritoriju Mitrovice naseljenom još od praistorije. Danas se mnogi Mitrovičani žale da su zapostavljeni od strane centralnog nivoa i da mladi odlaze. Ne postoji jasan plan za ujedinjenje grada.

Na mostu koji sada razdvaja, nekada prosjaci ništa nisu prepuštali sudbini, dok su tražili milostinju duž starog mosta, priseća se politički analitičar Nedžmedin Spahiju, koji je odrastao na severnoj strani grada. Deda bi ga za ruku vodio svaki put kada bi išao na gradsku pijacu.

„Deda nikad nije prošao pored prosjaka a da mu ne da novčić“, kaže Spahiju ispred mosta. „Utisak koji sam stekao kada smo prolazili – kada bi videli dedu sa belim plisom kako dolazi sa ove strane, prilazili bi svi prosjaci s one strane“, priznaje on.

Deca su prelazila most sa severa na jug, sankajući se sa pešačke staze bolničkog puta na severnoj strani, priseća se Nišljiu. „Sednemo na sanke i vozimo se ovde do starog mosta na Ibru“.

O vremenu kada je most bio mesto zajedništva bez etničkih razlika u podeljenom gradu, govori i umetnik i aktivista za ljudska prava Halit Barani. Priseća se čak i kako su se drva sekla za industrijske potrebe i bacala u Rožaje u korito Ibra i kukama iznosila kod mosta, gde je nekada bio mlin i najstarija džamija, koja sada može samo da se vidi na fotografijama nakon što su je Srbi spalili 1999. i nisu dozvolili da se obnovi.

Most mitrivačkih korena

Spahiju kaže da su koreni grada Mitrovice povezani sa prostorom oko današnjeg mosta. „Jasno je da dokumenti pronađeni pored reke Sitnice pokazuju da je reč o antičkom naselju“, naglašava on.

U „Istoriji“ opštine Južna Mitrovica se kaže da su Albanik (Monte Argentarum), bogat srebrom i olovom od antičkih vremena do srednjeg veka, zatim Trepča kao veliki izvor olova, pogodna klima, dobri uslovi za bavljenje poljoprivredom, stočarstvom, trgovinom i drugim, „uticali sna koncentraciju stanovništva u ovoj sredini“.

Dakle, ekonomski motivi za osnivanje naselja i za koncentraciju stanovništva na ovim prostorima, pre svega, bili su stočarstvo, zemljoradnja, lov, a zatim i rudarstvo, razvijani su u početku na skroman način, da bi kasnije postali jedan od izazova i glavne tačke „rimskog prodora, kao i slovenskih, osmanskih i drugih osvajača na ovoj strani“.

Dalje se kaže da su „ovo područje, kao i ostale delove Ilirskog poluostrva, u antičko doba naseljavali Iliri, odnosno pleme Dardani“.

Most je sa promenom osvajačkih režima menjao izled. „Kada je upravo na ovom mestu izgrađen, to ne može da se zna“, naglašava Spahiju.

Na veb stranici „Albanian history.net“, cenjeni albanski stručnjak Robert Elsije ima fotografije sa početka 20. veka kamenog mosta i sa drvenom ogradom. Preko njega prelaze Albanci sa plisovima i u tradicionalnoj nošnji.

Ima i marširanja austrijskih trupa tokom Prvog Svetskog rata.

„Most kojeg se ja sećam, izgrađen je 1942. u vreme kada je ovde bila uprava Nedića, to jest, osvojena od strane Nemaca. Most će se proširiti pod vlašću komunističke Jugoslavije“, kaže Spahiju.

„Najpoznatiji most na svetu“

Mitrovičani su prošli mostom i prvih dana oslobođenja, ali je on zatvoren krajem juna 1999. Barani govori o odluci Misije UN na Kosovu i Kfora da zatvore saobraćaj automobilima i legitimišu prolaznike na dan kada su njime krenuli u marš pozivom na mir.

„Do 26. juna most je bio otvoren, građani su se kretali“, naglašava Barani, ukazujući na to da su im mirovne snage Francuske dozvolile da pređu na sever u okviru marša koji je predviđao povratak na most sa južne strane. „Kada smo se vratili i prešli most, francuska vojska je na njega stavila bodljikavu žicu. Most se pretvorio u poprište sukoba između Srba koji su već kontrolisali sever i Albanaca koji su pokušali da pređu sa juga na sever, ali su ih na mostu zaustavili međunarodni vojnici i policajci, koji su upotrebili suzavac“. Takozvane „Čuvare mosta“, je prema Baraniju, aktivisti KMDLNJ, od početka devedesetih, predvodio ubijeni srpski lider Oliver Ivanović.

Spahiju se priseća kako ga je šef Misije UN na Kosovu, Francuz Bernar Kušner, pozvao 1999. da održi predavanje o mostu ambasadorima petnaest zemalja, članica Saveta bezbednosti. „I baš ovde na mostu, dok sam držao predavanje, satelitskim telefonom je pozvan šef Saveta bezbednosti (šef delegacije) i na pitanje – gde se nalazite, on je rekao: Ja se nalazim na mostu. Na kom mostu? pitali su ga. Rekao je: Na najpoznatijem mostu na svetu“, prisetio se Spahiju.

„Ovo me je, naravno, impresioniralo, jer, iako sam tada, ono što se dešava sa mostom na Ibru doživljavao kao katastrofu, podelu grada i ostalo, ipak mi je bilo prijatno što je ovo najpoznatiji most na svetu“, kaže on.

„Noć strave“ pred očima KFOR-a

Početak februara 2000. šokirao je celo Kosovo kada su mediji počeli da prenose svedočenja porodica albanskih žrtava, koje su optuživale srpske kriminalne bande, koje podržava Srbija. Barani kaže da je u noći 3. i 4. februara 2000. godine na severnoj strani ubijeno deset albanskih civila.

„Deset Albanaca je streljano noću, u svojim kućama. Pet žena i pet muškaraca. Među njima je i 13-godišnje dete Nderim Ajetin. Njegov otac je povređen, a njegova sestra je dan danas bez desne noge. To je Rezarta Ajeti“, naglašava Barani ispred kancelarije KMDLNJ, kod mosta. Povređeno je 25 civila, a više desetina maltretirano – dvojica su umrla od zadobijenih rana krajem februara u Kliničkom centru. Od 2000. do 2004. godine sa severa su proterane 1.564 porodice sa 11.364 člana, kaže Barani. „Svi Albanci”.

Barani kaže da francuske trupe nisu zaštitile civile preko reke. „To se zove noć užasa“, naglašava on. „Čak su i francuska vojska i UNMIK policija samo gledali i gledali.

„Austerlic“, sinonim za krvavu bitku

A Francuzi, koji su i tada bili odgovorni za komandu KFOR-a za severni region Kosova – od pet oblasti Kfora – mostu su dali naziv „Austerlic“. Naziv koji su Francuzi dali mostu, koji razdvaja grad Mitrovicu, pre 24 godine, pokazalo se da nije slučajno. „Austerlic“ – sinonim je za krvavu bitku od pre 218 godina protiv Austro-Rusa – i dalje je simbol etničke podele između Albanaca i Srba. Neretko je bio poprište čak i krvavih sukoba.

Višegodišnja spirala nasilja oko mosta je prestala. Ali politička bitka za njegovo otvaranje nije završena. Politička nestabilnost, međuetnički incidenti i organizovani kriminal, smatraju se najvećim bezbednosnim rizicima na severu Kosova.

Istorijski gledano, most je bio izvor tenzija i sukoba. U septembru 2009. delimično je ponovo pušten za saobraćaj. Ojačan je lokalnim i međunarodnim policijskim snagama. Ali most su betonirali peskom i kamenjem lokalni stanovnici Srbi, u julu 2011, u znak protesta protiv napora Prištine da uspostavi vlast na severu zemlje i preuzme kontrolu nad graničnim prelazima na Jarinju i Bernjaku, koji se nalaze na granici sa Srbijom. U ovoj akciji poginuo je policajac Specijalne jedinice Kosova.

Nakon uklanjanja peščanog nasipa, severnjaci su izgradili takozvani „Park mira“. Ovaj park, koji je zamenio barikadu, ostavio je most slobodan samo nekoliko sati. Ali drugim sporazumom, strane su se dogovorile da će barikada u parku biti uklonjena i revitalizaciju mosta obaviti Evropska unija.

Izgradnja zida visokog dva i po metra u roku od nedelju dana vratila je napetost svuda okolo. Barijeru je na sredini puta postavila opština Sever. Da bi izbegli upotrebu sile od strane Prištine, severnjaci su je srušili. To se dogodilo u februaru 2016. godine nakon multilateralnog sporazuma između Vlade Kosova, Opštine Severna Mitrovica, Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država. Istovremeno, EU i lokalna samouprava severa ponovo su pokrenuli radove na trgu „Kralja Petra“. Ali nekoliko incidenata kod statue cara Lazara 2017. uzeto je kao izgovor da se bageri ponovo zaustave.

„Kada je Edita Tahiri pregovarala sa Vladom Srbije o poslovima otvaranja mosta, tada je napravljen dogovor da se most suzi. Ovo je najčudniji sporazum na svetu, jer se u istoriji obično nije dešavalo da se mostovi sužavaju. Deđavalo se da se prošire ili sruše u slučaju rata, iz vojnih i drugih razloga, ali da se jedan most suzi, samo je Briselski sporazum, kao i glupost i krajnji nepatriotizam Edite Tahiri – mogao je da sačini takav sporazum“, naglašava Spahiju.

„…most se otvara za jedan dan, za sat vremena“

Peta tačka sporazuma o slobodi kretanja govori o pitanju koje nema veze sa mostom, gde su implementatori definisani kao lokalne vlasti u Mitrovici i Vlada Kosova. Ali određivanje administrativne granice između Severne Mitrovice i Južne Mitrovice ostalo je talac tvrdnji severnjaka da Suvi Do uključi u svoje granice.

Spahiju kaže da bi eventualni pritisak Zapada na Srbiju primorao Srbiju da se složi sa Kosovom o obavezujućem mirovnom sporazumu, čime bi se otvorio put za uklanjanje betonskog zida na severnoj strani mosta.

Barani, u međuvremenu, zahteva od Srbije da se izvini za ubistvo preko deset hiljada albanskih civila tokom i posle rata, otvarajući put za prevazilaženje neprijateljstava.

„Ako međunarodna zajednica bude spremna, deo međunarodne zajednice, koji podržava srpske kriminalne bande do krajnjih granica, most će biti otvoren za dan, za sat vremena“, naglašava Barani sa uzdahom.

Nišljiu na mostu pamti osamdesete godine kada je mlada Mitrovica prevazišla etničke razlike zahvaljujući vrednostima i umetničkim inspiracijama Mitrovice, koja je ponosna što je srce rok muzike na Kosovu. Kaže da je u većini mitrivačkih rok bendova bilo i srpskih članova.

„Čuo sam ih jednog dana na jednoj srpskoj televiziji; oni koji su uključeni u ove grupe pričali su sa nostalgijom“, naglašava bivši snimatelj RTP-a koji je snimao i razne filmove kosovske kinematografije. „Ima ljudi koji su sa te strane, koji su hteli da sarađuju, ali ne znam koliko bi bilo uspešno kao nekada, jer ne mogu da se osećaju hegemonima čak ni u rok grupama jer to nisu više“, naglašava Nišljiu na mostu. Divlji golubovi sede i uzdižu se iza leđa. Sa hrastova severnog priobalja koji su u kasno proleće tek počeli da pupe, čuje se jeka vrana. Na mostu patroliraju lokalna policija i italijanski karabinjeri zajedno sa vojnicima Kfora.

Nišljiu još uvek ne zna koliko će vremena proći pre nego što duž njega više neće videti vojnike i policiju. Ali zauvek će pamtiti dane kada je bez straha skakao u vodu Ibra. Na kružnom toku, pre južne strane mosta, plavo-beli saobraćajni znak govori da vozite desno. Na severnoj strani, crveno-beli betonski zid podseća na naslov jednog putopisa „Putovanje u istočnu Evropu” Gabrijela Garsije Markesa „Gvozdena zavesa je rampa obojena u crveno-belo”.