Dve decenije samoće sa živom uspomenom na poginulu decu, a posle njih?

FOTO: Marija i Nikola Petrović/V. Ćup, GračanicaOnlajn

Roditelji Marije i Nikole Petrović, stradalih sa svojom bakom u bombardovanju autobusa u Lužanu kod Podujeva 1. maja 1999, strahuju da će se posle njihove smrti imena njihove poginule dece zaboraviti.

Na 22. godišnjicu NATO bombardovanja mosta u Lužanu, kada je pogođen autobus Niš Ekspresa koji se kretao se ka Prištini i stradale 44 osobe (31 Albanac i 13 Srba), 1. maja ove godine opština Podujevo postavila je spomen-ploču žrtvama.

Ona nosi imena 31 žrtve albanske nacionalnosti, ali ne i 13 srpskih žrtava. Umesto njihovih imena postavljene su tri tačke. Događaj je osudio Fond za humanitarno pravo koji je i skrenuo pažnju javnosti na ovakav potez vlasti u ovom mestu.

Porodica Petrović izgubila je tri člana: 17-godišnjeg sina Nikolu, 15-godišnju ćerku Mariju i majku, odnosno svekrvu Smiljanu, koja se sa decom maja te ’99 vraćala iz Niša za Gračanicu gde Nikolići žive.

U dužoj ispovesti, govorili su za portal Gračanica onlajn.

„Prekraćen život“

Zorica je vest da je bombardovan autobus u kojem su bila njena deca čula na radiju. Dragiša, koji je bio van Gračanice, za smrt svoje dece saznao je tek posle četiri dana, otišavši u Prištinu da ih identifikuje.

“Kada sam došao kući, kada sam ušao u ulicu, video sam puno ljudi u dvorištu i odmah sam pomislio da se nešto desilo. Kada mi je supruga rekla šta se dogodilo, u tom trenutku sam pao. Posle sam morao da idem u Prištinu da ih identifikujem i prepoznao sam ih. Ćerka je imala lančić na sebi, a sin je takođe imao lančić sa krstom, sve to čuvamo kao uspomenu. I majku sam prepoznao”, priča, nervozno lupkajući prstima o sto, Dragiša Petrović.

FOTO: Zorica i Dragiša Petrović, sećanja ne blede/V. Ćup, GračanicaOnlajn

Marijin lančić i Nikolin privezak, fotografije i ulice sa njihovim imenima su sve što je ostalo od njihove dece, uz živo sećanje.

“Tako živimo tolike godine, 22 pune, ali nije život kao što je bio. To je prekraćen život. Živimo samo što moramo, nismo mogli živi da skočimo u grob. Nekad noću kada legnem da spavam, razmišljam kako se sve to desilo. Stvari njihove čuvam za uspomenu i onda suze počnu same da idu. Ali onda kažem suprugu, barem znamo gde su sahranjeni, možemo grob da im obiđemo, a šta bi bilo da i to nemamo. Ovako znam, on ih je video, prepoznao, sve uspomene čuvamo u regalu, lančiće njihove”, drhtavim glasom se nadovezuje Zorica.

U jednom kovčegu, na gračaničkom groblju, na Nikolin sedamnaesti, a mesec dana pre Marijinog petnaestog rođendana, sahranjeni su zajedno sa svojom bakom.

“Tako smo odlučili, nismo želeli da ih odvajamo, nego smo ih sve zajedno u jednom kovčegu sahranili. Uspeli smo da ih dovedemo kući na dva sata, a onda pravo na groblje. Umesto sin da slavi 17. rođendan, on je sahranjen 7. maja. Sada bi napunio 39 godina, imao bi svoju decu i mi bismo imali unučiće, ali Bog je rešio da nemamo ništa od toga. Da je hteo Bog nekoga da mi ostavi, ali ništa, sve mi je uzeo. I decu i braću i roditelje, ostavio me samog da patim. Ostao sam bez igde ikoga”, nastavlja Dragiša svoju ispovest, dok Zorica, u čijim očima više nema ni suza, kratko dodaje:

“Takva nam je sudbina. Ćuti, pomoli se Bogu”.

foto: N. Milosavljević, GračanicaOnlajn
Da bar neko dođe na groblje ili u kuću

Dragiša i Zorica skoro svakodnevno posećuju grob svoje dece, potpuno sami.

“Dok smo nas dvoje živi, obilazićemo ih, ali kada nas više ne bude bilo, neće imati ko da ih obiđe. I ovih 22 godine mi sami idemo, osim nas niko drugi i ne dolazi. Dok god mogu, ja ću ići na grob svoje dece”, kaže Dragiša, a Zorica opet dodaje:

“Sada prvog maja smo bili, pa opet 7. maja na sinovljev rođendan. Toga dana koliko god da smo bolesni, mi ćemo otići, jer ja ne bih mogla tu noć da prespavam, izašla bi mi duša ako ne odem”.

A najteže im pada, kažu Petrovići, što su ih svi zaboravili.

“Iz opštine grada Prištine niko nikada nije došao da nas obiđe. Svi ti ljudi su odavde, iz Gračanice, ali nijedan nije imao pet minuta vremena da nas obiđe. Iz kosovske opštine su bili dva puta. A o pomoći i da ne pričam, nikad niko to nije ponudio. Naš život je svakako uništen, mi nemamo šta da tražimo, ali bismo voleli neko da dođe, na groblje ili bar kod nas kući, da porazgovara sa nama, jednu čašu vode da popije, ali niko evo već 22 godine”.

Hteo spomen ploču za sve žrtve Natoa

Dragiša je pre 10 godina došao na ideju da se napravi spomen ploča svim žrtvama Nato agresije iz Gračanice, međutim, nije uspeo nadležne da u to ubedi:

“Nisam ja to tražio samo zbog svoje dece, nego za sve stradale iz Gračanice, koji su i kidnapovani i ubijeni. Predložio sam da se napravi kod spomenika u Gračanici, da se napišu imena svih žrtava, kao što postoji u Orahovcu, Mitrovici, Ranilugu, ali nisam naišao na razumevanje nadležnih”.

“Kada bi mogli sliku moje dece da vide ti zlikovci, ti okupatori koji su bombardovali autobus, da vide i da se sete tog prvog maja šta su uradili i koga su uništili”, poručio je Dragiša.

FOTO: V. Ćup, GračanicaOnlajn
Na mostu: Gledam kroz prozor, vidim vence

Preko mosta u Lužanu, Petrovići retko prolaze, a na mestu pogibije svoje dece i majke, nikada nisu zapalili sveću.

“Nismo imali sa kim da idemo, a izdržao bih da odem… Izdržao sam kada sam išao u Prištinu da ih vidim… Kada pođem za Niš i kako se približavam mostu osećam mučninu, dok ne prođem most. Onda gledam kroz prozor, vidim vence”, govori Dragiša, na šta Zorica nastavlja:

“Voleli bismo tamo da odemo da zapalimo sveću. Ja popijem lekove za smirenje kada moram da prođem most, ali ne vredi, suze same krenu, podseti me to mesto… Volela bih da stanem tamo i zapalim sveću, jer na tom mestu su izdahnuli… ispustili dušu”.

FOTO: N. Milosavljević, GračanicaOnlajn

Na to što je predsednik opštine Podujevo Špejtim Bulići (Shpejtim Biliqi) otkrio spomen ploču na kojoj su srpske žrtve označene sa tri tačke, Dragiša kaže:

“Nije ljudski ovaj čin. U tom autobusu su bili i Srbi i Albanci i Romi, nije bitno koje su nacionalnosti, sva imena su trebali da napišu. Oni su samo Albance izdvojili, a ove druge nisu upisali. Mi smo za to čuli pre četiri dana na vestima. Žao nam je, i našu decu i moju majku su trebali da upišu i sve druge žrtve. Ali šta da radim? Kome da se žalim?”

Za Zoricu i Dragišu, život je stao tog 1. maja 1999. godine, ne i sećanje na decu.

“Oni su za nas i dalje živi. Kada pogledam njihove slike, oni su tu pored mene…” kazala je Zorica na kraju razgovora sa novinarkom Anđelkom Ćup.

Prema nalazima FHP-a i FHPK-a tog u Lužanu su 1. maja 1999, izgubili život:

Ajeti Shefqet (1945)

Aliu Kujtim (1968)

Bulliqi Behxhet (1946)

Cvetić Milovan (1949)

Filipović Božur (1948)

Grujić Života (1964)

Ilić Miroslav (1961)

Ivanović Vladica (1969)

Jakupi Ajet (1958)

Jakupi Ibrahim (1935)

Janković Miodrag (1950)

Jelić Vukosav (1950)

Jupolli Gani (1932)

Jusufi Mehmet (1960)

Kopalla Arjeta (1985)

Kopalla Fatime (1966)

Kopalla Fetije (1953)

Kopalla Florinda (1981)

Kopalla Mirjeta (1997)

Kopalla Xhavit (1984)

Kostić Bojan (1973)

Malinić Milana (1950)

Musa Drita (1977)

Musa Fexhrije (1970)

Musa Selman (1973)

Petrović Marija (1984)

Petrović Nikola (1982)

Petrović Smiljana (1933)

Podvorica Bexhet (1960)

Potera Milazim (1958)

Potera Nurije (1967)

Qerimi Ibrahim (1940)

Ramadani Besa (1991)

Ramadani Besarta (1993)

Ramadani Besnik (1983)

Ramadani Bislim (1996)

Ramadani Fatime (1963)

Ramadani Gani (1928)

Ramadani Muzafere (1986)

Ramadani Rizah (1959)

Rexhepi Serbeze (1933)

Rrahmani Halime (1964)

Uka Adem (1947)

Vukadinović Zoran (1972)

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.