Treći model i stabilizacija Zapadnog Balkana

I živeli su srećno do kraja života.

Pretpostavljalo se da ovaj uobičajeni zaključak svih bajki – bude zaključak težnje svih država Zapadnog Balkana za učlanjenje u Evropsku uniju. 

Na ovim prostorima se na EU gledalo kao na politički Holivud. Do pre nekoliko godina.

U to vreme, 2003. godine, posle Samita EU u Solunu, izgovorena je ona magična rečenica koja je trebalo da otvori kapije Brisela za sve zemlje Balkana: „Sve države Zapadnog Balkana imaju evropsku perspektivu“.

I ovde na Kosovu – u Prištini, svaki relevantni evropski političar ili diplomata koji je došao u posetu, pre ili posle definisanja statusa, ponavljao nam je istu rečenicu: „Kosovo ima evropsku perspektivu“.

Ova rečenica, kao i svaka stvar kada se pretera, koristi se bez kriterijuma; počela je da se smanjuje, devalvira, troši. Realno, njena današnja vrednost nije ni jedna desetina (ako ne i manje) od onoga šta je značila pre deset godina.

U međuvremenu, došli smo do situacije u da EU nisu retki oni koji govore i pišu: „Evropa ima balkansku perspektivu“.

Ovo je poznata priča za sve nas ovde.

Pored mnogobrojnih izjava koje su u opticaju sa ovih strana Zapadnog Balkana – u pravcu Brisela i obrnuto, izgleda da sa obe strane postoji nedostatak osnovnih informacija. Ovaj deficit se kasnije 'popunjava' spekulacijama svih vrsta, koje ne mogu da proizvedu ništa drugo osim depresije, zabuna, zabrinutosti.

Ne zna se gde smo, ne zna se kuda idemo. Ovaj nedostatak smera pokušavamo da prevaziđemo beznačajnim izjavama, kako ovde, tako i u Briselu.

Pre nekoliko godina, uopšte nije postojala dilema, ni na ovom delu Balkana, a ni u Briselu – šta smo kao države, šta je EU, zašto evropska ideja ima pun monopol u potrazi za konačnim identitetom Kosova, Srbije, Albanije, Crne Gore, Makedonije i Bosne i Hercegovine.

U međuvremenu, iz razloga koje svi mi veoma dobro znamo, došlo je do najozbiljnijeg osporavanja identiteta EU, perspektive EU, a ovo je automatski prouzrokovalo duboke posledice u sumnje u identitet kod većine država Zapadnog Balkana, koje su u velikoj meri zamenile jasnu proevropsku politiku klasičnim populizmom i traženjem novih modela za rešavanje svojih srednjoročnih interesa u regionu.

U stvari, istorija ovog dela Evrope, od povlačenja Osmanlijskog carstva (1912. godine), pa sve do sada, priznaje tri modela uređenja međusobnih odnosa između naroda i država na Balkanu i traganja za najvišim regionalnim i međunarodnim političkim identitetom.

Onaj prvi, iz dva balkanska rata, bio je odraz vojne prevlasti Srbije i spremnosti Rusije i nekoliko evropskih država (Velike Britanije i Francuske) da diplomatijom i politički potvrde vojna dostignuća Srbije, koja su imala tragične posledice, pogotovo za Albance i njihovo pitanje.

Rezultat ova dva balkanska rata, u realnosti je ostao na snazi, ne samo u albansko-srpskim odnosima, nego i u položaju Srbije, do 1991. godine, kada je došlo do raspada bivše SFRJ.

Drugi model dolazi do izražaja okončanjem Drugog svetskog rata i traje tokom celog Hladnog rata, sa SFRJ, kojom je 35 godina upravljao Josip Broz Tito. Zna se da je dekadama ova država sačuvala političku i vojnu neutralnost ili je imala dobre odnose i sa Zapadom i sa Sovjetskim Savezom.

Ovo je bila veoma specifična pozicija SFRJ, koja je mogla da postoji i funkcioniše samo u okolnostima Hladnog rata.

Ratovi koji su usledili od 1991. do 1999. godine, tokom procesa raspada bivše Jugoslavije mogu se analizirati i sa stanovišta napora rukovodstva Srbije da održi na snazi ova dva modela, a kako bi se na neki način izbegle neizbežne posledice okončanja Hladnog rata. Na Balkanu se nije se moglo održati nešto što je pokvareno u Berlinu. Ali ova informacija nikada nije uzeta za ozbiljno u Beogradu. Nedostatak ove informacije je posle toga imao fatalne posledice, poznate svima nama.

Treći model je proklamovan za ovaj deo Evrope kratko nakon okončanja rata na Kosovu (jun 1999), proglašenjem „Pakta stabilnosti“ za Balkan od strane EU.

Iako je Slobodan Milošević i dalje bio na vlasti u Srbiji, u Briselu i u Vašingtonu se računalo da ceo Zapadni Balkan (ili Jugoistočna Evropa, kako su je zvali u to vreme), neće imati drugo rešenje, osim da postane deo Evropske unije.

Trijumf ovog trećeg modela sve do pre nekoliko godina (najmanje ne do 2014. god.) nije osporavan, kada se ekonomska i politička kriza EU podudarila sa novim političkim pristupom Ruske federacije za agresivniji uticaj na ovom delu Balkana, na kojem je već postojalo, istorijski očigledno prisustvo iste, zajedno sa Turskom u okviru koncepta „neo-otomanizma“.

Očigledno slabljenje trećeg modela poslednjih godina učinilo je da se, normalno, ovde povrate dva prva modela, ne u svoj originalnom obliku, niti snazi. Sa jedne strane, imamo očiglednu političku utakmicu između država Zapadnog Balkana kako bi se ojačale u svim mogućim aspektima (politički, vojno, ekonomski), u odnosu jedna na drugu, dok sa druge strane, senka Hladnog rata doprela je do ovde, uz prevladavajući pristup u srpskoj politici.

Dakle, dolazi do čudne mešavine tri istorijska modela, posebno u poslednje dve godine, što svakako predstavlja pretnju po stabilnost ovog dela Evrope.

Nema sumnje da pobeda trećeg modela predstavlja uslov bez kojeg se ne može ukoliko se teži dugoročnoj stabilnosti Zapadnog Balkana.

Ovo treba da bude jasno za sve države Zapadnog Balkana.

(Tekst sa albanskog jezika preveo Bruno Neziraj)

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.