Đurakovac je varošica na teritoriji opštine Istok. Pre 1999. godine u Đurakovcu oko 70 odsto stanovništva činila je srpska zajednica. Danas u njemu živi tek 20-tak Srba povratnika.
Oni su do 2006. godine živeli u raseljeništvu. Kada su im sagrađene kuće i obezbeđeni uslovi za povratak, uglavnom su se vratile starije osobe, koje nisu mogle da žive van svog rodnog mesta.
Jedna od njih je sedamdesetogodišnja Borka Perović. Ona kaže da povratnici imaju puno problema, ali da se „dovijaju“ na različite načine da ih prevaziđu.
Obećano, a ništa ispunjeno
„Kad je bio Vučić za Svetog Jovana dolazili su ovde, pisali su, ali od toga i dalje ništa nema. Obećano, a ništa ispunjeno,“ kaže Janković.
Ona dodaje da ih niko od predstavnika Srba ni iz kosovskog, ni iz srpskom sistema, ne obilazi. Početkom godine kada je dolazio predsednik Srbije Aleksandar Vučić posetili su ih pripadnici njegove partije koji su evidentirali potrebe Srba, ali od toga dana, pa sve do danas ništa nisu dobili.
Egzistiraju isključivo od svog rada, jer primanja koja ostvaruju nisu dovoljna.
Uprkos mnogobrojnim iskušenjima, kažu da ne razmišljaju da napuste Đurakovac za koji ih vezuju mnoge stvari.
„Muž i ja živimo tu, radimo po malo to što možemo baštu, eto tako životarimo – iz te jake želje da budemo na svome, da očuvamo svoju kuću i gde smo rođeni, gde smo rasli, gde smo zasnovali porodicu. Idemo u Beograd, ali jedva čekamo da se vratimo. Nije idealno, ali uglavnom je dobro. Ostajemo ovde dok smo živi,“ kaže Perović.
Za mlade nema perspektive
Njena šezdesetdvogodišnja komšinica Stanka Janković živi sa sinom. Ona ističe da je velika šteta što nema više Srba u ovom mestu, a prvenstveno mladih i navodi da je njen sin jedini iz mlađe generacije. On je ostao zbog posla inače bi, dodaje, odavno otišao kod brata u Kraljevo:
„Kad se vratio naš narod ovde i mi smo. Jedan sin je ovde sa mnom, dok je drugi u Kraljevu, a ćerka u Beogradu. Nedavno su mi u poseti bile dve unuke, vole deca da dođu, ali nemaju zanimaciju. Prvo Internet, bez toga neće, a mi ovde nemamo ništa. Za mlade nema perspektive.“
Navodi i da drugi mladi nemaju uslove za život, a da je njen sin ostao u Đurakovcu, jer radi u ambulanti u Osojanu.
U Đurakovcu živi i 83-godišnja Razumenka Perović, koja se takođe u svoje rodno mesto vratila 2006. godine.
„Kuća nam je porušena, napravili su nam novu, ali nije kao što treba. Zimi se smrzavamo, potrošimo tone ogreva. Najgore je što se imanja prodaju pošto-zašto. Mi nismo prodali, obrađujemo svoju zemlju uglavnom za svoje potrebe, a nešto i prodamo,“ dodaje ona.
Pejčinovići, Perovići, Jolići i Jankovići čuvari su svojih ognjišta u Đurakovcu. Bez obzira na to što nemaju osnovnih uslova za život, ne planiraju da odlaze.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
