Tapkanje u mestu

Poslednji put kada smo se ja i Dušan dopisivali na ovaj način, a to je bilo početkom septembra, bilo je ozbiljnih najava sa svih strana da će obe strane ubrzati pripreme za početak zadnje faze, zaključne, u Briselskim razgovorima, koja bi trebalo da dovede do potpune normalizacije odnosa između Kosova i Srbije. Dva meseca kasnije, ne izgleda više tako.

Jedan moj prijatelj, američki diplomata, kada sam ga negde sredinom 2013. godine pitao kako se njemu čini ceo proces razgovora, pa i sporazuma  (tada smo već imali Prvi sporazum u Briselu, potpisan 19. aprila), pronašao je za tadašnje okolnosti valjda najbolji mogući odgovor. Rekao mi je: „To se sve odvija u dinamici – tri koraka napred, dva koraka nazad. Važno je ipak da ste uvek jedan korak napred. To se računa, na kraju krajeva. I to treba da imaju u vidu obe strane.“

Sada, ako zbrojimo i oduzmemo ove ‘korake’ tokom cele ove godine, svašta smo videli i čuli od početka do sada – od ne baš neozbiljnih najava o tenzijama prouzrokovanih poznatim događajima u vezi sa šarenim vozom i jednobojnim zidom u Mitrovici, pa do dramatičnih najava da je došlo vreme da se jednom za svagda reše odnosi između Kosova i Srbije. Ali meni se ne čini da smo napravili zapravo ijedan vredan korak ka cilju koji je sada poznat svima, zahvaljujući činjenici da se o ovoj temi dosta govori i u Srbiji i na Kosovu: O Velikom sporazumu Kosova i Srbije, o međunarodno pravno obavezujućem sporazumu.

Jasno je da bez ovog sporazuma Srbija nema šanse da do 2025. godine postane država članica Evropske unije, niti Kosovo može da aplicira za učlanjenje u Organizaciju Ujedinjenih nacija (UN). Postalo je manje-više poznato i o čemu ne može da se razgovara u Briselu između dve delegacije, koje će biti predvođene predsednicima Hašimom Tačijem (Hashimom Thaçi) i Aleksandrom Vučićem. Američki diplomata Hojt Ji (Hoyt Yee), tokom svoje zadnje posete Beogradu i Prištini, jasno je i nedvosmisleno stavio do znanja obema pregovaračkim stranama da se ne može razgovarati o podeli Kosova, ili razmeni teritorija (većina Severa Kosova za deo Preševske doline), to jest – da je teritorijalni integritet Kosova van dometa diplomatskih i političkih sučeljavanja u Briselu (i bilo gde drugde).

To će izgleda biti glavni „pregovarački princip“ i ovoga puta, kao što je zapravo bio i kada se krenulo, u jesen 2005. godine, pod vođstvom predsednika Ahtisarija, Specijalnog izaslanika UN, u pregovore Prištine i Beograda o rešavanju statusa Kosova. Par puta je i sam Dušan najavio (jasno i glasno, nema šta), da se ne može znati šta se može postići u zaključku ovog dijaloga, dok nije poznat stav Vašingtona u vezi sa svim ovim.

Sada je taj stav jasan, a štaviše, očigledna je i spremnost Amerike da bude deo ove zadnje faze, direktnije nego što je to bio slučaj do sada, iako su Amerikanci uvek bili tu – negde blizu briselskih razgovara, koji nisu ni mogli da počnu na najvišem političkom nivou u jesen 2012. godine bez sporazuma i saradnje između državne sekretarke Hilari Klinton (Hillary Clinton) i visoke predstavnice EU, Ketrin Ešton (Catherine Ashton).

Inače, jasan je i vremenski okvir kada se cela ova priča mora zaključiti: Sledeća godina bi trebalo da označi kraj pregovora Kosova i Srbije, dvadeset godina od kada se počelo ozbiljno razgovarati, nakon početka rata na Kosovu, 1998. godine. Naravno, bilo je puno propuštenih šansi pre rata, i nakon što je mir stigao na Kosovo u formi Misije KFOR-a. Ali, sve u svemu, ne može se unedogled razgovarati i pregovarati o normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije, a u međuvremenu puno toga se promenilo, nagore (a ne na nabolje) u regionu, u Evropi, u svetu.

Kada se, znači, završi sa ovim nabrajanjem, za koje mislim da je dosta objektivno (verovatno da bi se obe strane složile o svim ovim elementima ove analize), stiže se do zaključka da je gotovo sve jasno šta se očekuje i kada to može da se dogodi, ali, u međuvremenu, nema uopšte jasnih najava da će se politička atmosfera u sadašnjim odnosima Prištine i Beograda popraviti. A bez toga, bez međusobnih mera poverenja (poznatih kao confidence building measures), bez supstancijalne promene javnog diskursa glavnih političkih lidera Kosova i Srbije, ja ne vidim kako možemo da popravimo šanse da stvarno zajedno stignemo do cilja koji je jasan kada se tiče svog imena (Sporazum), ali nije jasan kada se tiče detalja u vezi sa kojima će se sigurno lomiti koplja u ovim pregovorima, koji će u svakom slučaju biti teški i odlučujući za budućnost odnosa Kosova i Srbije.

Za sada bar nema pozitivnih najava da će se nešto nabolje promeniti kada govorimo o političkoj atmosferi koja u svojoj boljoj verziji treba zapravo da prethodi ovim razgovorima koji se verovatno neće voditi samo u Briselu.

Tehnički dijalog u Briselu je za sada na stanju čekanja, nema primene sporazuma o energiji i o IBM-u, nije se još krenulo sa procesom izrade nacrta Statuta Asocijacije – Zajednice srpskih opština. Na drugoj strani, javni diskurs koji i dalje preovladava na Kosovu i Srbiji ne obećava ništa dobro u bliskoj budućnosti.

Ne može se pripremiti teren za uspešan dijalog u vezi sa završnom fazom koja treba da dovede do normalizacije odnosa Kosova i Srbije, a da se u međuvremenu događaju prepucavanja uz upotrebu najraznoraznijeg verbalnog i političkog kalibra.

Ne može se prepodne biti neprijatelj, a popodne, figurativno rečeno, kada se sedne za pregovarački sto – da se govori o nužnosti velikog i istorijskog sporazuma.

Najava sporazuma koji bi trebalo da stavi tačku na tragičnu istoriju, i koji bi, štaviše, trebalo da bude kamen temeljac za dugoročnu stabilnost ovog dela Balkana, ne može biti propraćena jasnom i javnom rehabilitacijom, od strane ministra Vlade Srbije – srpskih oficira koji su osuđeni u Haškom tribunalu za zločine počinjene na Kosovu.

Već sam par puta pisao o tome da je nemoguće stići do Velikog političkog sporazuma između Kosova i Srbije, bez pripremanja društva na Kosovu i u Srbiji, te javnog mnenja – da se ovaj sporazum mora postići.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.