„Tanka linija u nadograđenom Ustavu“

Piše: Veton Suroji (Surroi)

Izvor: Koha (Tekst je izvorno preveden sa albanskog)

Zašto smo „multietničko društvo“, zašto možemo da ne budemo ili da budemo „multietnička država“ i zašto je umesto doktrinarnim raspravama, potrebno da se vratimo političkim odlukama?

1.

Čitanje i komentarisanje Ustava je, kao možda nigde drugde, nacionalni sport na Kosovu. Izvinjavam se – društveni sport – jer referenca „nacionalni sport“ nas uvodi u prilično dugačku temu, koja zaslužuje poseban tekst.

Dakle, ritualno, kad god izbije neka politička kriza, Ustav Kosova se iznosi u javnu debatu i, ritualno, svako ko poseduje osnovnu sposobnost čitanja daje svoje mišljenje o ustavnosti ili neustavnosti neke radnje. Za to postoje, ugrubo rečeno, dva osnovna razloga.

Prvi – stvoren je poseban put, koji je već postao politička tradicija, da se za realne političke probleme, koji imaju političko rešenje, traži pravna intervencija Ustavnog suda, a samim tim i politizacija tog suda. Drugi je što je Ustav Kosova nadogradnja (ako uzmemo analogiju sa stambenim objektima) na kojoj se, već sa fasade, vide delovi Rambujea, UNMIK-a i Ahtisarijevog paketa.

Ta nadogradnja se ne zaustavlja otkako je Kosovo nezavisna država, jer se sa svakom političkom krizom i političkom intervencijom Ustavnog suda Kosova dodaje još jedan red cigala koji ga opterećuje.

Tako se dešava i u ovoj produženoj političkoj krizi, koja zahvata najveći deo 2025. godine, i gde debata ide tako daleko da se traži da Ustav (tačnije USK) odlučuje o proceduralnim sitnicama – kao što su da li treba glasati za jednog, dva ili tri potpredsednika Skupštine zajedno, kada se glasa zajedno a kada ne, ko može a ko ne može da bude kandidat ili izabran.

U pozitivnoj evropskoj ustavnoj tradiciji, Ustav određuje osnove na kojima se razvijaju političke slobode; u kosovskoj tradiciji kultura se postavlja tako da se Ustav pretvara u široku listu mikromenadžerskih koraka. Jednog dana, ovakvom tradicijom, od Ustavnog suda će se zahtevati da odlučuje o tome kada mogu da se prave pauze za odlazak u toalet i da li se te pauze mogu davati posebnim poslaničkim grupama ili to mora biti bez obzira na političku ili etničku pripadnost.

2.

Usred ove debate, ipak je na površinu isplivalo i jedno pitanje doktrine – da li je Kosovo „multietničko društvo“, „multietnička država“ ili „konsocijalna država“. Ta pitanja su se pojavila, prema mom mišljenju, iz pogrešnog tumačenja poslednje faze institucionalne krize nastale neuspehom izbora potpredsednika Skupštine Kosova iz redova srpske zajednice.

U debati je (opet ugrubo) postavljena dilema: može li srpska zajednica da paralizuje institucionalnu izgradnju, tj. da li ima pravo veta i da li je to samim tim zloupotreba zbog toga što je Kosovo „multietničko društvo“, a ne „multietnička država“ – kao što je BiH, gde zajednice imaju blokirajuću moć u funkcionisanju države.

Najpre, vredi dati jedno pojašnjenje. U Ustavu i Poslovniku Skupštine postoji dovoljno slobode da se izabere bilo koji od deset poslanika koji predstavljaju srpsku zajednicu; nijedan od tih poslanika nije vredniji od drugog. Zatim, postojala je i postoji legitimna i legalna mogućnost da se izbor srpskog kandidata ne vezuje za izbor kandidata koji predstavlja druge nevećinske zajednice.

Dakle, proizilazi da blokadu izbora kandidata predstavnika srpske zajednice nisu napravili srpski poslanici, niti deset poslanika iz drugih zajednica, već većina poslanika Skupštine Kosova. Tu većinu u ovoj Skupštini čine Albanci.

Ali ovom prilikom vredi objasniti i doktrinarne dileme, makar zato što su one bile prisutne još prilikom pripreme Ustava Kosova u Ahtisarijevom procesu. Tada smo se, i lično učestvujući, odlučili za ovu odrednicu: „Republika Kosovo je multietničko društvo, sastavljeno od Albanaca i drugih zajednica, koje upravljaju demokratski, uz puno poštovanje vladavine prava, preko sopstvenih zakonodavnih, izvršnih i sudskih institucija.“

3.

Iako bi bilo normalno da se formulacija „multietničko društvo“ izjednači sa „multietničkom državom“ (gledano spolja ne postoji velika razlika), odlučili smo da ne koristimo termin „multietnička država“ zbog mogućih institucionalnih implikacija ili mogućih tumačenja u funkcionisanju institucija, koja bi bila u suprotnosti sa građanskim određenjem člana 2 Ustava da je „Republika Kosovo država svojih građana“.

Za nas su u praksi modeli multietničkih država bili Bosna i Hercegovina i Liban. Multietnička država, prema poznatim i nametnutim modelima – Liban i BiH – obavezna je da stvara zajedničke institucije vlasti, u kojima predstavnici etničkih zajednica učestvuju kao „strane“ u unutrašnjem ugovoru. Kolektivno predsedništvo, etnički veto, podela funkcija po kvotama – to su instrumenti kojima se održava ta arhitektura. U toj logici država nije samo izraz suvereniteta građana, već i dogovora etničkih grupa da podele taj suverenitet među sobom.

Ako bih morao da dam definiciju onoga što smo želeli u Bečkom procesu, onda bih ovako definisao državu:

Kosovo je država svojih građana, a ne ugovor između etničkih grupa. Ona je multietničko društvo sa građanskim institucijama. Nevećinske zajednice uživaju dodatna zagarantovana prava, ali sama država ne funkcioniše kao trajni dogovor o podeli vlasti između zajednica.

4.

Ova formulacija je optimalna, ali nije u potpunosti istinita u stvarnosti.

Budući da je dokument nadogradnje, Ustav sadrži rešenja iz modela multietničke države – poput obaveze, još od vremena UNMIK-ovog Ustavnog okvira, da u Vladi obavezno budu predstavnici nevećinskih zajednica – rešenja koja ne bi prošla test nediskriminacije pred Evropskim sudom za ljudska prava.

Ali sa pozitivne strane, Ustav ima elemente „multietničke države“, na primer, u izboru potpredsednika Skupštine, u zaštićenim identitetskim pravima sa Badinterovim dvostrukim ključem ili u asimetričnim ovlašćenjima opština. Sve to su elementi „konsocijalne države“ i to ni na koji način ne šteti državi. Naprotiv, proaktivnije predstavljanje nevećinskih zajednica u državnim institucijama znak je jačanja tih institucija.

Tokom procesa određivanja sopstvene prirode kao države i u koordinaciji sa međunarodnom zajednicom, Kosovo je bilo između demografske dileme apsolutne etničke većine i potrebe adresiranja istorijskih identiteta nevećinskih zajednica. Zato je izabran drugi put: država građana, multietničko društvo.

To znači da osnovna prava pripadaju svakom građaninu, bez obzira na etničku pripadnost, dok nevećinske zajednice uživaju dodatna prava – zagarantovano predstavljanje, upotrebu jezika, obrazovanje i kulturu na svom jeziku i ustavnu zaštitu da ta prava većina ne može da im oduzme. Nevećinske zajednice tako ne bi trebalo da budu „strane“ koje dele vlast, već građani koji uživaju dodatnu zaštitu.

Ova razlika stvara novu osnovu za demokratiju. Ona pomera pažnju sa etničke trgovine na izgradnju funkcionalnih institucija i usluga za sve. Ona postavlja jednakost građana kao polaznu tačku, a ne njihovu podelu. I, ipak, ta tanka linija traži političku mudrost da bi se održala: svaki put kada neka vlast ignoriše dimenziju zaštite nevećinskih zajednica, ona se približava modelu ekskluzivne nacionalne države; svaki put kada nevećinske zajednice koriste svoja prava da blokiraju funkcionisanje države, one guraju zemlju ka krizama „libanizujućih“ formula.

Sada, u ovoj najnovijoj krizi, mora da se postupa sa posebnom pažnjom, a to naročito važi za političke snage većine.