Tagesspiegel: „Etničko čišćenje“ na jugu Srbije? „Preševska dolina koja se oseća delom Kosova“

Izvor: Tagesspiegel (Tekst je izvorno preveden sa nemačkog)

„Etničko čišćenje“ na jugu Srbije?: Na tragu albanskog stanovništva Preševske doline

Piše: Erik Mat (Eric Matt)

Na jugozapadu Srbije leži Preševska dolina, koja se oseća delom Kosova. Tamošnji Albanci su godinama diskriminisani, neki čak govore i o „aparthejdu“.

Prohladno letnje veče u Prištini, 14 stepeni. Meštani i turisti vrve u pešačkoj zoni kosovske prestonice. Na uličnim tezgama možete kupiti klipove pečenog kukuruza, tradicionalnu kafu i slike albanskih nacionalnih heroja, poput Skenderbega ili Adema Jašarija.

Direktno u centru grada nalazi se bioskop Armata, stara zgrada koja podseća na jugoslovensku prošlost. Kosovski ministar kulture Hajrula Čeku stoji na stepenicama ulaza, okružen gomilom ljudi.

Upravo je završena premijera kosovsko-albanskih filmova “I Pabesi” i “Heshtja Vret”. Prvobitno, nije trebalo da se filmovi prikazuju u Prištini, već u Preševu, udaljenom oko 55 kilometara. Međutim, tamo su filmovi zabranjeni jer su grad i istoimena Preševska dolina, uglavnom albanski, ali pripadaju Srbiji. Zvaničan razlog vlasti bio je taj što su filmovi podsticali na nasilje. Albanci, međutim, sumnjaju da ljudi pokušavaju da ih maltretiraju i potisnu njihovu kulturu.

Šta je Preševska dolina?

Preševska dolina se nalazi u jugozapadnoj Srbiji, na samoj granici sa Severnom Makedonijom i Kosovom. Region je pretežno naseljen etničkim Albancima i obuhvata tri grada Preševo, Medveđu i Bujanovac. Ova dolina je verovatno najnerazvijeniji region u Srbiji, sa procenjenom nezaposlenošću na 70 odsto. Ljudi se tamo osećaju kao da pripadaju Kosovu, u jednom trenutku je čak postojala i militantna vojska otpora koja se borila protiv Srbije. Studija Instituta Maks Plank pokazuje da je albansko stanovništvo namerno potiskivano dobrih deset godina. Hiljade adresa albanskih stanovnika su obrisane, čime su oni praktično postali apatridi.

Dok premijer Aljbin Kurti mora odmah da ide, ministar kulture Čeku ima vremena da razgovara sa stranim novinarom. Ovaj 40-godišnjak objašnjava da ga zabrana ne iznenađuje. „To je nastavak represivnih mera prema Albancima u Srbiji. Ali narod Preševske doline nastaviće da se bori za očuvanje svog nacionalnog identiteta“, kaže ministar kulture. Na zidu kuće iza njega možete videti grafitima ispisane reči „Ljubav ili mržnja“.

Svi koji putuju jugoistočno od kosovske prestonice stići će do graničnog prelaza u Preševsku dolinu u Srbiji, posle nešto više od sat vremena. Na mnogim mestima i dalje visi crvena zastava sa crnim dvoglavim orlom, nacionalnim simbolom Albanaca. Pokazivanje albanske zastave je zapravo zabranjeno i kažnjava se sa nekoliko hiljada evra. Ali ovo ne zaustavlja svakog.

U dolini živi oko 80.000 ljudi, od kojih su oko 70 posto etnički Albanci. Ne postoji tačna statistika nakon bojkota popisa 2011. godine. Kotlinu čine gradovi Preševo, Bujanovac i Medveđa i okolna sela. U prošlosti su politika i društvo više puta raspravljali o pripajanju Kosovu.

Još 1992. godine više od 95 odsto glasalo je na referendumu za autonomiju i spajanje sa Kosovom. Posle rata na Kosovu, postojala je čak i militantna grupa otpora, UČPMB, između 1999. i 2001. godine. Do danas, međutim, ništa od toga nije promenilo činjenicu da pripadaju Srbiji.

Dakle, Albanci ostaju na ničijoj zemlji, na granici sa Kosovom i Severnom Makedonijom. Region – nešto veći od Berlina po površini – strukturno je najslabiji u Srbiji, sa nezaposlenošću procenjenom na 70 odsto. Mnogi stanovnici mogu da ostanu na površini samo putem transfera novca. Svuda lutaju psi i mačke beskućnici, a deca prose do kasno u noć. Ponegde se na uličnim tablama može videti samo ćirilica, dok je albanski naziv izbrisan. Na drugim mestima je upravo suprotno.

U toku je etničko čišćenje. Srbija to nije mogla da postigne oružjem i sada to pokušava administrativnim putem (Hajrula Čeku)

Siromaštvo je posebno vidljivo na deponijama smeća na pograničnim planinama između Kosova i Srbije: na površini od nekoliko stotina metara, inače bujni zeleni pejzaž prepun je plastičnih kesa, elektronskih uređaja i dušeka. Uprkos oštrom mirisu i zapaljenom đubrištu, krave traže hranu, a siromašni ljudi traže nešto korisno.

Ali nisu samo ekonomske poteškoće one koje otežavaju život. Već nekoliko godina postoji ciljano ugnjetavanje albanskog stanovništva. To pokazuje studija naučnice Fljore Ferati-Saksenmajer za Institut Maks Plank, koja će biti objavljena za nekoliko dana i dostupna je isključivo na Tagesspiegel-u.

Shodno tome, Beograd je sebi postavio cilj da što više suzbije albanski život u Preševskoj dolini kako bi postepeno uspostavio srpsku većinu. To znači da Kosovo više ne može da polaže pravo na region za sebe u budućim pregovorima o teritorijalnoj razmeni, objašnjava politikolog.

Studija pokazuje da se poslednjih godina sistematski brišu adrese hiljada Albanaca. Ova praksa se zove „pasivacija kućne adrese“ i prvobitno je uvedena 2011. kako bi se obeshrabrila prevara birača. Etnički Srbi, međutim, nisu pogođeni.

Od 2011. do 2020. godine iz državnih matičnih knjiga grada Medveđe brisani su stanovnici – 7.438 stanovnika.

Zakon se sada koristi za „postizanje etničke homogenosti u Srbiji“, objašnjava Ferati-Saksenmajer. Pasiviranjem adrese, pogođeni bi postali „efektivno apatridi“ jer bi svi dokumenti kao što su lične karte, ili pasoši, izgubili svoju važnost. Kao rezultat toga, više nije moguće, na primer, glasati na izborima, kupovati imovinu, koristiti bolničke usluge ili raditi.

Posebno je dramatična situacija u Medveđi, gde je od 2011. do 2020. godine pasivizirano ukupno 4.214 ljudi – sa populacijom od 7.438 ljudi. Ogromna većina njih su bili Albanci. To se isplatilo izbornim rezultatima: dok je stranka predsednika Srbije Aleksandra Vučića na lokalnim izborima u Medveđi 2012. godine dobila dvanaest odsto glasova, tri godine kasnije uspela je da ostvari 65 odsto.

Kosovski ministar kulture Hajrula Čeku stoga optužuje Beograd za „etničko čišćenje Albanaca“. Srbija to ranije „nije mogla da postigne oružjem, a sada to pokušava administrativnim putem“. Vučića opisuje kao „jasnog autokratu“, a samu zemlju kao „najveći faktor rizika u regionu“.

Vlada Srbije nije komentarisala ovo pitanje kao odgovor na ponovljene zahteve lista Tagesspiegel. Ali šta misle sami Albanci u Preševskoj dolini?

Ko razgovara sa pogođenima, primećuje da mnogi od njih u trenutku pasivizacije više nisu imali centar života u Srbiji. Oni su emigrirali u Zapadnu Evropu, ili živeli na Kosovu nekoliko meseci godišnje. Iako su Preševsku dolinu smatrali svojim domom, najveći deo njihovog života odvijao se negde drugde.

Ali ima i slučajeva da su ljudi izbrisani iako nikada nisu napuštali Srbiju. Ovo uključuje Doniku Berišu, čije je pravo ime drugačije i želela je jedino pod uslovima anonimnosti da priča o svom slučaju. U utorak rano ujutru, 57-godišnjakinja i njen suprug pozivaju ljude na periferiji Preševa da proćaskaju.

Odrasla je ovde u gradu, udala se i dobila decu. Ceo život je provela u Srbiji. Pa ipak, prošle godine vlasti su izjavile da ona više neće živeti u Preševu i izbrisale njenu adresu.

Primetna je Berišina nervoza. Zavese u dnevnoj sobi su navučene, a na zidu je slika koja ujedinjuje albanske krajeve Balkana. Jasno vam daje do znanja za šta vam srce kuca. Ona objašnjava da u krugu prijatelja i poznanika nema etničkih Srba. „Od njih nema pomoći, tako da mi ne treba nikakav kontakt“, kaže Beriša, dok u pozadini se čuje kosovska televizija.

Pre tri meseca je izbrisana iz registra i praktično više ne postoji. Za to vreme jedva da je izlazila iz kuće i uzalud je pokušavala da kontaktira vlasti. Međutim, sve su blokirali jer je istekao rok od osam dana i oni više nisu odgovorni.

Tek preko svog muža i „određenih usluga“ Beriša se vratila u sistem. „Bez pomoći, verovatno bih zauvek ostala bez dokumenata, ni sama nisam imala šanse“, kaže Beriša.

Za neke je takva sudbina deo svakodnevnog političkog života. Unuk Redžepi je zamenik predsednika Nacionalnog saveta Albanaca i odgovoran je za prava manjina u Srbiji. Tridesetšestogodišnjak kratke kose i trodnevne brade dočekuje ljude u sali za sastanke Nacionalnog saveta u Preševu. Nosi majicu i jaknu od maslinastozelenog platna – podseća na ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog.

Kao i ona, i unuk Redžepi pronalazi drastične reči. On optužuje srpsku državu za „aparthejd”, rekavši da je to „ista politika kao u Miloševićevo vreme, samo sa modernijim sredstvima”. Albanski nacionalni savet se stoga takođe obratio Kongresu SAD i Savetu Evrope. Obe adrese su uveravale da žele da reše to pitanje.

Međutim, i Albanci u Srbiji su se osećali napuštenim od strane Tirane. „Ustav Albanije predviđa da država mora da radi za sve Albance u svetu. Ali to se ne dešava dovoljno, jednostavno nemamo dovoljno podrške“, žali se Redžepi.

On i Donika Beriša ne veruju da će problem uskoro biti rešen, pa čak ni da će Preševska dolina biti povezana sa Kosovom. U narednih nekoliko godina verovatno će ostati na srpskoj, ničijoj zemlji.