Život bez stuje i vode teško je zamisliti u 21. veku. Međutim, Staniša Marinković iz Kišnice godinama unazad živi bez najosnovnijih sredstava za život.
Kuća koja prokišnjava je dom Staniše Marinkovića iz Kišnice koji godinama živi u teškim uslovima. Socijalna pomoć iz Srbije iznosi 8.000 dinara, a taj novac, kaže Staniša, nije dovoljan ni za lekove. Preko leta radi privatno gde god ima posla, zimi čeka pomoć, verujući u ljudsku dobrotu.
Pomoć komšija
„Ja sam interno raseljeno lice iz Uroševca. Jednom godišnje dobijam paket hrane u novembru ili decembru, niko ništa mi nije pomog’o. Samo moja duša zna kako se snalazim. Primam socijalnu pomoć, ali sada nema socijale tri meseca. Odem kod komšije uzmem dve glavice luka, odem kod drugog, uzmem pasulj, neko mi donese krompir, tako se snalazim. Prošle zime sam premrz’o, jer nisam imao drva, pao sam, evo i sada ceo dan sam pod jorganima,“ govori za RTK2.
Staniša najveću zahvalnost duguje komšijama koje su mu mnogo puta do sada izlazile u susret.
Kao interno raseljeno lice, od privremenog organa Opštine Priština dobijao je ogrev za zimu, međutim ove godine je ta pomoć izostala.
„Nisam ložio šporet, štedim drva, ono malo što mi je komšija doneo. Ne tražim pare, samo drva i malo hrane. Kad je sezona – radim, ali sada nema posla. Nemam ni kupatilo, struju nemam već devet godina, vodu takođe. Odakle da platim, kada nemam ni šta da jedem,“ rekao je Staniša.
Kažu da je najteže čekati tuđu milostinju, a Staniša je godinama čeka. Skroman je ovaj čovek, kome je život u mraku i bez vode postao svakodnevica. Najsrećniji je, kaže, kada ima šta da jede.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
