Šta je to "Velika Albanija"

LIČAN STAV: Fadilj Ljepaja

Ako igrom slučaja, neki srpski izbeglica sa Kosova koji sada živi u okolini Niša, bude pročitao ovaj tekst, može se desiti da se malo zbuni! Može pomisliti da je to napisao neki Nišlija. Što i nije daleko od istine! Naime, u okolini Niša, tačnije, kod Merošine, postoji selo sa imenom Ljepaja! To je inače i moje prezime. No o tome ćemo malo kasnije popričati, kao uvod u temu koju smo dogovorili sa urednicom vašeg cenjenog portala, a koja glasi: “Da li zapravo postoji svealbanska ideja na Balkanu?” Da li postoji i da li se Albanci bore za toliko spominjanu ideju Velike Albanije? Hm…Puno lakše je pitati, nego odgovoriti! Odgovoriti na to znači govoriti o rešenju za ono što se zove “albansko pitanje”, ili “srpsko pitanje” na Balkanu! Iako ne potpuno, onda u velikoj meri, u odnosima između ova dva naroda nalazi se ključ za budućnost Zapadnog Balkana, ma kakva ona bude bila.

Odakle početi? Prvo čega sam se setio, bila je jedna debata na Radio televiziji Kosovo (RTK2) o položaju manjina i povratku raseljenih lica na Kosovo. U emisiji smo učestvovali moj kolega analitičar sa severa Kosova i ja iz Prištine. Kolega je tokom emisije ređao svoje argumente, uglavnom žaleći se na državu Kosovo, koja nije dovoljno učinila po tom pitanju!

U načelu saglasan sam bio sa argumentima za koje se moj kolega zalagao. Zašto da ne, kad zapravo svi treba da se vrate na svoja ognjišta ako žele. Na kraju, posle debate u slobodnom razgovoru pitao sam ga: “Pa dobro, kad već pričamo o povratku raseljenih lica na svoja ognjišta, kad ćemo se Vi i ja vratiti na svoja ognjišta?!“

Naime, moj kolega je bio poreklom iz Banije, a moja porodica je poreklom iz okoline Niša! Još dan danas, tamo postoji mesna zajednica, pod imenom Ljepaja, koju su naši preci nazvali Stara Ljepaja, za razliku od Nove Ljepaje, koju su gradili posle proterivanja sa svojih imanja od strane srpske vojske!

Pred oslobodilačkim naletom oslobodilačke Vojske Srbije, koja je posle sticanja nezavisnosti od Turske u XIX-om veku, počela ‘čistiti’ od ‘Turaka’ nekoliko gradova na jugu Srbije, te na stotine sela iz okoline Niša, Kuršumlije, Prokuplja, Leskovca itd., nekoliko stotina hiljada ‘Turaka’ je pobeglo odatle, uglavnom u pravcu današnjeg Kosova! To što su ti ‘Turci’ u 99% slučajeva govorili albanski, bila je zapravo sitnica oko koje tadašnji srpski političari i ideolozi nisu želeli raspravljati javno! No sećanje i spomen je tu! Priče o zbegovima su standard na linijama razgraničenja balkanaskih naroda, koji nije bez razloga nazvan “Buretom baruta”. One su dugo vremena bile uspavanke za našu decu!

No, očito je da se ni moj kolega, pa ni ja, ne mislimo vratiti odakle su nas proterali, jer tamo već dve stotina godina, u dvorištima se igraju druga deca, koja pričaju srpski, a koja su opet, manje više – ostala pusta, pošto se sada pojavio nov neprijatelj pred kojim su i Srbi i Albanci nemoćni – “bela kuga”. U današnje vreme, na stotine sela u Srbiji ostaju bez stanovništva i po nekim statistikama, do 2050, Srbija će imati bar dva miliona stanovnika manje!

Kako pobediti tog neprijatelja? No, tim pitanjem će se verovatno baviti demografski stratezi, a krivci se unapred znaju.

Vratimo se temi: Da li se Albanci zalažu za Veliku Albaniju?  Šta je to “Velika Albanija”?

Kad su međunarodni predstavnici pitali Isu Boljetinija za granice Albanije, on je odgovorio: “Granice Albanije protežu se sve do tamo dokle se za hleb kaže “bukë”, a za vodu – “ujë”! Znači dokle se govori albanski jezik! Pa jel’ to Velika Albanija? Nije! “Velika Albanija” je puno manja od te Albanije za koju se zalagao Isa Boljetini, koji je inače bio nepismen vojskovođa, koji je na čelu albanskih formacija ušao u Skoplje 12. avgusta 1912. godine.

“Velika Albanija” je bila politička tvorevina koju su u Drugom svetskom ratu stvorili Italijani zbog sopstvenih interesa, a što ne znači da i Albanci nisu prihvatili tu državu! Za kosovske Albance ta država je bila puno prihvatljivija od srpske države zbog toga što su se počele otvarati škole na albanskom jeziku. Administracija se uglavnom sastojala od albanskih službenika, itd. No, u okviru te “Velike Albanije” nisu bile sve teritorije nastanjene većinskim albanskim stanovništvom, pošto su ostale pod okupacijom Nemačke, ili Bugarske, i koje su ove sile podelile među sobom na osnovu njihovih interesa, po dogovoru. Znači, kad bi pitali Albance šta žele, verovatno bi odgovorili kao nepismeni Isa Boljetini, ali i još i dalje…

Albanci su, srećom, pre ostalih shvatili da se od prošlosti ne živi! Da se Sloveni ne mogu proterivati sa Balkana, da je nemoguće, a i nepotrebno – težiti vraćanju na stara ognjišta – u okolini Niša, Kuršumlije, Novog Pazara itd…Albanci su shvatili da će sa Srbima još dugo vremena biti susedi i da do njih zavisi da li će se ratovati, ili sarađivati. Na toj osnovi je rođeno ono što se na Kosovu vidi kao minimalan program, a to je bila ideja o nezavisnosti  Kosova!

Što se tiče Albanaca u Makedoniji, koji čine nešto manje od polovine stanovništva današnje države, ili onih u Sandžaku (Raška) – njih nekoliko stotina hiljada koji su većinom asimilirani, ili stotinjak hiljada u Preševskoj Dolini –  ‘izdani’ su, to jest – ostavljeni sebi samima da se snađu u novonastaloj situaciji!

Da li postoji program da se Albanci ujedine u ono što neki ideolozi nazivaju “prirodnom Albanijom”, a koja se proteže i dalje od one Albanije koju je uobličio Isa Boljetini sa svojom poznatom formulom? Ideje postoje! Ali većina intelektualaca, kao i samo stanovništvo, uvideli su da je jedna takva ideja nerealna, a zasluge za to osvešćenje ponajviše ima samo stradanje Srba u pokušaju srpske države da realizue onaj projekat Velike Srbije, koji je zapravo nešto sličnoj ideji o Prirodnoj Albaniji, ali i nešto dalje od toga, to jest, ideja o zemlji koja se proteže svuda gde se nalazi makar i jedan srpski grob.

Srbi su stradali, a od Srba je nastradalo puno više, ne samo ”slovenske braće”, nego i ostalih, koji, manje-više, nikada nisu želeli da budu deo nijedne Jugoslavije.

Raspad komunističke Jugoslavije zatekao je i Srbe i Albance podeljene u nekoliko republika te veštačke tvorevine, od koje su srpski ideolozi, a kasnije i komunistički ideolozi, pokušavali da naprave jednu južnoslovensku naciju! Raspad Jugoslavije Srbe nije zatekao nespremne, jer je SANU već bila napravila onaj famozan memorandum koji je ostalim narodima Jugoslavije ponudio neprihvatljivu ponudu Velike Srbije kao zamenu za Jugoslaviju. S’ druge strane, Albanci u toj zemlji bili su ne samo politički neartikulisani, već i u potpunom organizacionom haosu! Albanija, kao samostalna država – ‘matica’ – bila je na velikim mukama tranzicije i nije bila sposobna  da preuzme svoju ‘odgovornost’ za Albance van Albanije, kao što je to neuspešno pokušala da učini Srbija.

Pa, da li su Albanci našli odgovor, kako se organizovati i kako živeti zajedno u XXI veku? Da li Srbi imaju odgovor na slično pitanje? Da li je Velika, ili Prirodna Albanija odgovor? Da li je Velika Srbija odgovor?

Gospodin Šešelj, koji se sa dve metastaze u jetri vratio iz Haga, priča na sve strane o budućnosti Velike Srbije, koja će u sprezi sa Rusijom  postati brana Americi i svim srpskim belosvetskim neprijateljima! Čak je i svoje metastaze nazvao po dvojici srpskih političara koji sad vode Srbiju! Obojica su bili njegovi veoma bliski saradnici, koji su, po svemu sudeći, shvatili da je najbolja Srbija – Evropska Srbija, u kojoj će, u jednoj ujedinjenoj Evropi, granice biti relativne, te da ova velika država može i treba biti zamena za Jugoslaviju! Nijedan jugoslovenski narod, a to važi čak i za Crnogorce i Makedonce, više ne žele da prihvate da žive u bilo kakvoj zajednici sa Srbima, u kojoj bi Srbi bili većina, jer je to njima nanelo dosta nesreće i patnje. Ali, u Evropi, zašto da ne? Da li samo federacija može biti rešenje sa sve naše muke? Jugoslovenska ne može više! Balkanska? Ta ideja, koju je i gospodin Demaći pokušao preurediti i nazvati je “Balkanija”, nikad nije ozbiljno razmatrana.

Nema sumnje da postoji veliki uticaj Rusije na Srbe, ali i Turaka na Albance. Njihove ambicije za prodor prema Evropi se na Balkanu ukrštaju. Njihovi ideolozi traže saveznike među narodima i vladama na Balkanu! A ko je bolji saveznik od starijih i oprobanih? Hm, da li ćemo opet ratovati da bismo vratili neke ‘oslobodilačke’ dugove tim velikim zemljama? Da li mali narodi imaju dugove prema velikima koji su ih terali u sukobe i tako sudbonosno uticali na identitet tih nacija? Da li se može stvoriti novi, evropski identitet za Srbe, Albance, Bošnjake, kao što su ih stvorili Nemci, Francuzi i ostali koji su vekovima ratovali? Da li je to izdaja nacionalnih ideja i interesa, što bi rekli gospodin Šešelj i njegove kolege iz drugih nacija?

Ovu besedu bih, ako dozvolite, završio jednom anegdotom iz devedesetih godina prošlog veka, u kojoj je protagonista jedan velik čovek, ideolog albanskog realizma na Kosovu, akademik Fehmi Agani, kojeg je srpska policija izvukla iz voza, a kojim je pokušao do pobegne u Makedoniju u toku totalne ofanzive srpskih snaga na Kosovu, za vreme bombardovanja od strane NATO alijanse. Fehmija Aganija, ideologa miroljubive politike na Kosovu, nakon što je izveden iz voza, ubila je srpska policija! No, vratimo se anegdoti…

Gospodin Agani, inače poreklom is Đakovice, na jednoj tribini u Podujevu, počeo je svoju besedu tako što je rekao da postoji izreka: “Da nema Podujeva, Kosovo bi zauzela Srbija, a da nema Đakovice, Kosovo bi zauzela Albanija”! Podujevčani, kojima je to odgovaralo, glasno su se nasmejali. Ja sam na to dobacio: Profesore, mi smo u Podujevu, bogami, skroz popustili, nismo mogli više, nego dajte i vi u Đakovici, popustite malo, za ravnotežu!

Naime, Rugovina ideja o Kosovu – otvorenom prema Albaniji i prema Srbiji, bila je nagoveštaj zajedničkog puta Srba i Albanaca prema Evropi! Da li ima mesta za Veliku Srbiju i Prirodnu Albaniju u Velikoj Evropi? U svakom slučaju, za Srbe i za Albance ima mesta! Stoji činjenica da među Srbima i među Albancima u budućoj Evropi neće biti prepreka, te će svi ostvariti svoje strateške ciljeve. Srbija će dobiti izlaz na more, na sva mora, a Srbi će živeti ponovo u jednoj državi! Albanci će dobiti svoju prirodnu Albaniju! Dobiće je i Bošnjaci, Makedonci, pa čak i Crnogorci!

Da li je realan ovaj srećan završetak za balkansku priču? To zavisi od nas samih, koliko smo naučili iz naše najnovije istorije.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.