Srce šire od suterena pod kirijom i slobodnije od teskobe nemara

Živi tiho, nenametljivo, sama u svojih šest kvadrata, u centru Leposavića, a kao da je kilometrima udaljena.

Slobodanka Lazović spada u red vedrih duša koje se osmehom brane od samoće u kojoj se nalaze, iako su godinama bile okružene ljudima, po prirodi posla kojim su se bavile.

Ona je svoj radni vek provela, najpre, u Sizu za kulturu, potom u Centru za kulturu „Sava Dečanac“, odakle se i penzionisala.

„U kulturi sam penziju dobila, zaradila. Radila sam, lepo je bilo, ne mogu da se požalim. Ja sam radila kako sam smatrala – savesno i umesno, ljudi su me priznavali, i naši i gosti koji su dolazili – glumci, pevači, i direktori. Sedam sam promenila, ne bih imala da se požalim ni na jednoga“, kaže.

I dok prelistava album sa slikama, priseća se dana u ovoj instituciji u kojoj je posluživala kafom slikare, glumce, estradne umetnike…, ali i svoje mlađe kolege.

Živi kao podstanar više od tri decenije, organizujući život u sobici u suterenu i nadajući se, svih ovih godina, maloj garsonjeri koju su joj mnogi obećavali. Za to vreme organizovala je život kako je znala i umela, osećajući teskobu, kako sama kaže, ne u fizičkom smislu, već u duši.

„Davno sam ja tu, stanujem kod bratanca, ali ja to plaćam, to nije njegovo, već jednog njegovog ujaka iz Kladova, plaćam kiriju. Ovo mi je tesno, a ja bih još kupila nešto što želi svaki čovek, i mašinu i sve što mu treba, a ja to nemam gde da postavim, nego perem sve ručno…Šta ova soba, dva sa tri, pa mi je sve ovo kao da me neko uhvati za gušu, pa postanem nervozna, nemam neku svoju širinu i da mi neko dođe, tako sam pritešnjena u duši. Nekako mi je tesno, nemam koga tako lepo da dočekam pa se malo i postidim“.

A njeni snovi su bili mali. Čekala je da se vlasti smiluju i da jednom i njoj dodele, najskromniju garsonjeru, i da ostatak života proživi dostojanstveno. Međutim, vlasti su se menjale, ne hajući za Slobu, kako je zovu, i svi čelnici opštine, u ranijem periodu, dolaskom u Centar za kulturu obećavali bi da je to završena stvar.

Najveće nade je polagala u najskoriji raspisani konkurs kada je u Leposaviću podeljeno više desetina stanova u tri, novoizgrađene, zgrade. Opet ništa.

„Trideset dve godine sam radila, u 65. sam otišla u penziju, smatram časno i pošteno, ali ti ljudi nisu bili baš prema meni toliko pošteni da kažu ovoj ženi treba nešto da se da“.

Iz komisije u prethodnoj vlasti, kada je predavala molbu za stan, nisu ni ušli da vide gde živi. Došli pred zgradu i otišli, ali se na njih ne ljuti. Kaže, nisu ti ljudi meni ništa krivi.

Sloba je, mnogi će potvrditi, veliki čovek. To nam i potvrđuje odgovorom na pitanje: Da li je, danas, razočarana i zamera li onima koji su je, godinama, lagali?

„Ali ja sam nekako vesele prirode. Malo sam razočarana, a više nasmejana pa to nekako, čas im oprostim, čas zamerim, pa neka vrdalama!“, kaže Sloba.

Svako gleda nekako sebe k’o da će da živi trista godina, a to nije tako

Često se može čuti konstatacija „sve nas u Leposaviću treba da bude sramota što Sloba  svoj životni vek završava u sobičku u kojem ne možete da se okrenete“, kao i da devet predsednika opštine, koliko je dočekala, „treba da grize savest“ što u stotinama stanova, koji su podeljeni unazad dve decenije, nije se našao jedan, najmanji, za ovu napaćenu ženu.

„Godine su mnoge prošle, ja sam moje pregurala, preživela, nekad dobro, nekad loše, kao svaki čovek. Ovo što smo do sada pričali, nešto bih želela, neku garsonjeru, pa na kraju kad umrem, neka ostane kome hoće.“

Na male želje, velikih ljudi, ne možete ostati bez suze u oku. I dok nam kuva kafu, Sloba nam priča kako je dočekivala ministre i raznorazne delegacije sa sve maramom na glavi, od koje se ne odvaja od devojaštva.

Isto tako nam je govorila, ali da ne kažemo nikom, kako je razočarana u hladnoću i alavost ljudi, kako je ostavljena od svih onih koje je dočekivala, sa osmehom, u Centru za kulturu, verujući obećanjima koja su olako davali.

Danas, sluša tišinu u sobi u kojoj je vreme stalo, naloži šporet u hladnim zimskim danima, gleda parče ekrana što iz ćoška viri, i sa setom odluta u neka lepša vremena.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.